Smrad obojene revolucije u Srbiji (pogled spolja)

Podelite:

Novinar Tim Kirbi analizira pisanje zapadnih medija o protestima u Srbiji

U svakom trenutku se negde iz nekog razloga odvijaju masovni protesti. Ali to da li demonstranti imaju legitiman razlog za protest je već delikatno pitanje. Međutim, za medije glavnog toka stvari su mnogo više „crno-bele“, a takav narativ je kritična komponenta svake obojene revolucije.

Tokom proteklih par meseci je u Srbiji zaiskrio jedan protestni pokret koji ćemo ovde razmotriti kroz prizmu izveštaja ‘mejnstrim medija’. Pravi motivi iza protesta i nisu toliko bitni koliko je bitno šta mediji kažu da su motivi (premda je nekakvo neupitno dokazivanje motiva ionako nemoguće). Mediji glavnog toka formiraju narativ o pokretu bilo sa namerom da nas motivišu da se poistovetimo sa onima na ulicama (tako ih legitimizujući), bilo sa namerom da nas odvrate od njega, ili čak da nas zastraše njime (čime se blokira bilo kakva šansa za legitimitet). No, često je tu i treća opcija – ignorisanje očiglednog, uz nadanje da će ono nestati.

KAKO IZVEŠTAVA BBC
Ovo poslednje se može primetiti u praksi izveštavanja BBC-ja o protestima…

„Hiljade demonstranata se već petu nedelju okuplja protiv predsednika Aleksandra Vučića… Demonstranti kažu da je predsednik preuzeo kontrolu nad medijima, kao i da je pokrenuo napade na opoziciju i novinare… Proteste je pokrenuo novembarski napad na opozicionog političara Borka Stefanovića od strane nepoznatih lica… Krovna opoziciona organizacija Savez za Srbiju (SzS) tvrdi da su napadači Vučićeve pristalice – što vlasti poriču“.

Na prvi pogled ovo bi moglo da deluje veoma neutralno, ali uvodne reči ovog članka veoma pronicljivo ciljaju na podsvest čitaoca. Pre svega, BBC jasno navodi da su demonstranti obični građani Srbije iako su svi protesti po definiciji organizovani, dok one uspešnije organizuju profesionalni aktivisti. Hiljade običnih ljudi neće tek tako dva meseca traćiti svoje vreme šetajući unaokolo sa sloganima u nadi da će ostvariti nekakve apstraktne promene. Čak i da većina naroda podržava demonstrante, nema načina da se to dokaže.

Drugi oblik manipulacije je to što BBC i drugi mediji jednostavno ne navode nijedan drugi motiv za napad na Stefanovića osim toga da „demonstranti kažu da su to učinili Vučićevi ljudi“, što čitaocu praktično saopštava da je Vučić kriv. Alternative nema, a ukoliko neko ko te podržava počini zločin – kriv si, bez obzira na to što imaš milione pristalica iz svih mogućih društvenih slojeva i psihičkih profila. Potom, ukoliko se osvrnemo na opis stanja koji nudi Juronjuz, primećujemo nove reči karakteristične za obojene revolucije…

„Koji su njihovi (misli se na demonstrante, prim. aut.) zahtevi? Oni zahtevaju više medijskih sloboda i više izveštavanja o opozicionim grupama u medijima, kao i okončanje napada na novinare i opozicionare“.

APSTRAKTNI ZAHTEVI
Ovo je nešto što zvuči lepo i razumno u prvi mah, ali je zapravo nemoguće implementirati jer ne predstavlja konkretan zahtev. Šta god da vlast učini, opozicija uvek može da kaže da to nije dovoljno. Na primer, ukoliko vlast određene države zabrani neki proizvod a stanovništvo pokrene demonstracije kako bi taj zakon bio promenjen, vlast može da se predomisli i taj proizvod ponovo legalizuje. Tako bi  demonstranti dobili šta su tražili, pa bi otišli kućama. Ako bi vlast vodila računa da ne deluje slabo dok revidira svoju poziciju, sve ovo ne bi nosilo opasnost od izbijanja obojene revolucije. Zato su konkretni zahtevi loš izbor ako vam je cilj da smenite režim.

Prema tome, kako iz zahteva o „medijskim slobodama“ izvući konkretan zahtev? Koliko „opozicionih“ političara mora biti prisutno u srpskim medijima i kog svojstva bi bila zahtevana „sloboda“? Siguran sam da tamo negde u Srbiji može da se pronađe nekolicina neonacista, satanista ili pristalica NAMBLA (North American Man/Boy Love Association – američka organizacija koja se bori za legalizaciju pedofilije, prim. prev.) – je li potrebno i njima dati pristup medijima? Na kraju krajeva, i oni su „opozicija“, zar ne?

VUČIĆ I MRAČNI CAR
Juronjuz nastavlja svoj pregled stanja: „Vučić, koji je od maja 2017. na funkciji predsednika Srbije, je postao poznat po svom nacionalističkom stavu nakon raspada Jugoslavije 1992.“ U vokabularu EU, biti nazvan „nacionalistom“ praktično znači da si tvrdokorni nacista (Dojče vele ga je čak nazvao „ultranacionalistom“, što definitivno znači da je ultra nacista). Štaviše, ovaj tekst se nalazi par redova iznad slike na kojoj su Vučić i Putin jedan do drugog.

Ovo na Zapadu stvara sliku lošeg momka udruženog sa „zlim Putinom“. Ta fotografija ima određeni značaj jer su protesti otpočeli otprilike u vreme posete ruskog predsednika Srbiji, mada, sa druge strane, ukoliko na Guglu pretražujete fotografije Vučića moći ćete da ga vidite kako se rukuje sa Sijem, Trampom i Merkelovom, koji imaju veoma različite ideološke stavove. U ovom članku su ga mogli prikazati i sa Angelom Prvom, kraljicom EU, ali su namerno odabrali ka-ge-beovskog mračnog cara.

Dojče vele odmah na početku pomenutog članka iznosi navodne motive demonstranata, veoma ih jasno intonirajući u skladu sa matricama obojene revolucije: „…ono što nazivaju klimom ‘političkog nasilja’ koju je stvorio Vučić, sa svojom Srpskom naprednom strankom“.

„KLIMA NASILJA“, A NE NASILJE
Neko bi pomislio da novinari, kada čuju optužbe za „klimu nasilja“, nastoje da pronađu i predstave dokaze za dotično nasilje, ali DV prosto pušta da pred čitaocem lebdi saznanje da tamo negde postoje nekakvi uslovi za brutalnost, koje je namerno stvorio jedan čovek – predsednik Srbije. Nasilje je veoma lako izmeriti, ali ne i apstraktnu „klimu nasilja“, pa stoga to predstavlja zgodnu sintagmu za obojene revolucije – neprijatelja možete optužiti za rasprostranjeno nasilje čak i onda kada ga nema.

DW nastavlja sa svojim „novinarstvom“ u sledećem maniru:

„Grupa opozicionih lidera je prošle nedelje sastavila ‘Sporazum sa narodom’ u kojem navodi svoje sledeće korake, uključujući i odluku da se ne izlazi na glasanje dok ne budu ispunjeni uslovi za slobodne i fer izbore“.

Ukoliko bi Vučićevi simpatizeri, koji su takođe aktivisti, napravili „sporazum sa narodom“ – da li bi i on uživao legitimitet? DW se ne trudi da ispita po kojem osnovu demonstranti pretpostavljaju da oni zastupaju narod cele države. Svaki medij glavnog toka navodi kako su na ulicama „hiljade“ demonstranata, ali hiljade ljudi su, u svakoj zemlji koja nije neko sitno ostrvo, u najboljem slučaju mali procenat stanovništva.

Dakle, ono što evropski mediji glavnog toka govore je sledeće:

1. Nekako se dogodilo nekakvo nasilje pa je Vučić sto odsto odgovoran (smena režima opravdana)

2. Postoji klima nasilja i Vučić je sto odsto odgovoran (smena režima opravdana)

3. Demonstranata je mnogo („hiljade“ njih!) i predstavljaju prosečnog Srbina zgađenog Vučićem (smena režima opravdana)

4. Vučić je neka vrsta ultra-mega naciste jer ga nije sramota što je Srbin, a i razgovarao je sa Putinom (smena režima opravdana)

5. Krajnje nejasni zahtevi demonstranata moraju biti ispunjeni iako to nije moguće, jer „naša prava, bla, bla“ (smena režima opravdana)

 

Preveo Vladan Mirković

Novi standard

Tim Kirbi je slobodni novinar i radio i TV voditelj. Njegove tekstove možete pronaći na ovom linku. 

 

Izvor strategic-culture.org

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here