Социјални програм у НИС-у: “Посао века” преко леђа радника

Поделите:

“Епохални догађај”, како је тадашњи председник Русије Дмитриј Медведев назвао продају НИС-а Гаспрому 2008. године претворио се у вишегодишњу судску борбу на хиљаде бивших радника домаће нафтне компаније са седиштем у Новом Саду, који покушавају да надокнаде штету из обавезујућег социјалног програма у склопу купропродајног уговора са Русима, а који никада према запосленима није испоштован.

Пише: Горица Николин

Социјални програм, обавезујући општи правни акт, био је део међудржавног енергетског споразума између Србије и Русије, који су потписали Медведев и тадашњи председник Србије Борис Тадић. Сам споразум се формално састојао из три дела – продаје контролног пакета акција НИС-а “Гаспрому”, изградње гасовода Јужни ток и подземног складишта гаса у Банатском двору.

Потписивањем споразума и купопродајног посла, НИС се обавезао да ће социјалним програмом, између осталог, трајно повећати плате свим запосленима на неодређено за 15 одсто, као и да ће им сваке године исплатити зараду из добити у висини најмање 10 одсто од профита.

“За време важења овог Социјалног програма запосленима се не може отказати уговор о раду, као вишку запослених. Послодавац може понудити запосленима да им престане радни однос, с тим да таквим запосленима исплати једнократну отпремнину у висини од 750 евра за сваку пуну годину рада проведену у радном односу увећано за једнократну отпремнину у висини четири просечне зараде у НИС-у за месец који претходи месецу исплате отпремнине. Запосленима може да престане радни однос само на основу писмене сагласности запосленог да прихвата, да му престане радни однос и тек након исплате у целости отпремнине”, наводи се у члану 19 Социјалног програма.

Међутим, одредбе програма НИС није поштовао. Радници су добили увећану плату само за један месец, а све се вратило на старо.

Иначе, у програму пише да се његовим непоштовањем стварају услови за раскид целог купопродајног уговора, као и да је исти гарант заштите права запослених од самовоље послодавца. С обзиром на то да права радника нису била заштићена, око 5.000 запослених тужило је НИС, тражећи одштету која им припада, а то је разлика у плати за коју су “закинути” свих ових година. Спорови трају већ око шест година, многи бивши радници су у међувремени и преминули, а судови су доносили упитне одлуке, каже за 021 председник удружења бивших радника НИС-а Љуба Бандић.

“Ми смо на судовима по Србији успевали да дођемо до правде. Судије су доносиле одлуке да је социјални програм заиста обавезујући општи правни акт – како се у наводи у овом документу и да је нафтна компанија дужна да нам исплати разлику која нам припада по међудржавном споразуму. НИС је тражио ревизије ових одлука и, коначно, да се сви спорови воде пред новосадским судом. Чим смо се преселили у суд где је седиште компаније, почели смо масовно да губимо. Није помогло ни мишљење Уставног суда да социјални програм није обавезујући акт, што је одлука коју не можемо да верујемо да је овај суд донео. Практично, Уставни суд је мишљења да социјални програм нема никакво дејство! Зашто су га онда потписивали шефови две државе, министри и председници репрезентативних синдиката?”, пита се Бандић.

Радници нису посустали. Стигли су до Врховног касационог суда, који је недавно изнео мишљење да су нижи судови погрешно пресуђивали и да је социјални програм и те како обавезујући документ за Нафтну индустрију Србије. С овим мишљењем, радници су поново отишли пред Уставни суд и тражили ревизију и преиначење мишљења. То се није десило.

“Наш адвокат је на конто седам-осам пресуда које је добио морао од Уставног суда да тражи ревизију наших случајева, раније отписаних, како бисмо кренули испочетка и надокнадили штету. Нису нам јасна тумачења Уставног суда и у најмању руку се фаворизује велики руски играч и држава. Једна, мала група радника је успела да се намири, али око 4.500 људи се и даље бори. Доведени смо у апсурд и огромне суме нам дугују”, наводи Љуба Бандић.

По налазима вештака, 15 одсто повећање зарада износи у просеку између 263.500 и 315.000 динара, у зависности од радног места запосленог. Повећање је требало да уследи за нешто више од 9.000 запослених, што је око 22,1 милион евра. Kада је реч о исплати зараде из добити у проценту од 10 одсто, радницима је следовало између 122.000 и 414.000 динара по запосленом, када се посматра добитак НИС-а по годинама. То значи да је сваки радник оштећен за нешто више од пола милиона динара за све ове године.

“Сматрамо да је ово пакет и да ће, захваљујући гаранцијама руске државе, бити испуњен. Kомпоненте пакета имају динамику реализације у наредним годинама, али смо уверени да ће свака од фаза бити спроведена у дело. Нема простора за сумњу да је гаранција чврста и ни у ком смислу окрњена”, рекао је о овом послу тадашњи министар спољних послова Вук Јеремић.

У социјалном програму је било предвиђено да његову примену надгледају потписници. Али према речима Бандића, нико из Владе Србије или било ког дела управе никада није поставио питање поштовања социјалног програма, иако се власт, у међувремену променила. Борис Тадић је чак неколико година након приватизације, кад више није био председник Србије, јавно изјавио да би преиспитивање приватизације НИС-а пореметило односе са Русијом.

У НИС-у кажу за 021.рс да не коментаришу судске процесе, те да своје пословање заснивају на стриктном поштовању закона и интерних аката компаније.

“Према важећим прописима у Републици Србији, учешће запослених у добити друштва представља само могућност, а не обавезу. Чак и да је ова врста исплате прописана релевантним актима као обавеза, иста се не може реализовати без испуњења законских предуслова, укључујући одговарајуће одлуке надлежног органа друштва, односно Скупштине акционара. С обзиром да таква одлука није била донета за време важења Социјалног програма (који је имао ограничену примену и рок важења до 31. децембра 2012. године), није било исплате по основу учешћа у добити”, наводе у НИС-у.

Прилагођавање висине зарада је, кажу у компанији, делом било регулисано одредбама Социјалног програма, при чему је начин реализације ових обавеза прецизније дефинисан купопродајним уговором.

“Уговорено усклађивање зарада је извршавано у складу са овим обавезама, уз додатни договор између менаџмента и оба репрезентативна синдиката да се уведе нови модел награђивања, у складу са светским тенденцијама – варијабилна зарада, односно да сваки запослени има право на бонус, у складу са резултатима свог рада. Тиме је НИС постао једна од првих компанија у Србији која модел награђивања запослених бонусима спроводи за све своје запослене, а не само на менаџмент. Такође, таква пракса у компанији постоји и данас, где сваки запослени остварује право на редовне кварталне и годишње бонусе, што је и даље реткост у Србији. НИС је својим запосленима увек исплаћивао зараде, отпремнине и остала примања у складу са Законом о раду, Kолективним уговором и осталим интерним актима компаније, укључујући и Социјални програм”, закључују за портал 021 у НИС-у.

За Љубу Бандића ова објашњења нафтне компаније нису довољно добра, а нарочито после одлуке Врховног касационог суда. Бонуси, каже, нису оно што је предвиђено програмом и требало је испоштовати оно што се уговорило “чега су у НИС-у веома свесни”.

Иначе, питање приватизације НИС-а 2008. године оцењено је као пропали посао века. Чак је и бивши директор развоја у НИС-у Светислав Kрстић пре пар година за Инсајдер рекао да је НИС продат јефтино (за 400 милиона евра), а својевремено је покојна Верица Бараћ, на челу Савета за борбу против корупције, изнела сумње о том послу. Под притиском јавности, Министарство унутрашњих послова 2014. године је формирало специјалну радну групу за истрагу ове приватизације, која је показала – ништа. Више тужилаштво се прогласило ненадлежним.

021

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here