Socijalni program u NIS-u: “Posao veka” preko leđa radnika

Podelite:

“Epohalni događaj”, kako je tadašnji predsednik Rusije Dmitrij Medvedev nazvao prodaju NIS-a Gaspromu 2008. godine pretvorio se u višegodišnju sudsku borbu na hiljade bivših radnika domaće naftne kompanije sa sedištem u Novom Sadu, koji pokušavaju da nadoknade štetu iz obavezujućeg socijalnog programa u sklopu kuproprodajnog ugovora sa Rusima, a koji nikada prema zaposlenima nije ispoštovan.

Piše: Gorica Nikolin

Socijalni program, obavezujući opšti pravni akt, bio je deo međudržavnog energetskog sporazuma između Srbije i Rusije, koji su potpisali Medvedev i tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić. Sam sporazum se formalno sastojao iz tri dela – prodaje kontrolnog paketa akcija NIS-a “Gaspromu”, izgradnje gasovoda Južni tok i podzemnog skladišta gasa u Banatskom dvoru.

Potpisivanjem sporazuma i kupoprodajnog posla, NIS se obavezao da će socijalnim programom, između ostalog, trajno povećati plate svim zaposlenima na neodređeno za 15 odsto, kao i da će im svake godine isplatiti zaradu iz dobiti u visini najmanje 10 odsto od profita.

“Za vreme važenja ovog Socijalnog programa zaposlenima se ne može otkazati ugovor o radu, kao višku zaposlenih. Poslodavac može ponuditi zaposlenima da im prestane radni odnos, s tim da takvim zaposlenima isplati jednokratnu otpremninu u visini od 750 evra za svaku punu godinu rada provedenu u radnom odnosu uvećano za jednokratnu otpremninu u visini četiri prosečne zarade u NIS-u za mesec koji prethodi mesecu isplate otpremnine. Zaposlenima može da prestane radni odnos samo na osnovu pismene saglasnosti zaposlenog da prihvata, da mu prestane radni odnos i tek nakon isplate u celosti otpremnine”, navodi se u članu 19 Socijalnog programa.

Međutim, odredbe programa NIS nije poštovao. Radnici su dobili uvećanu platu samo za jedan mesec, a sve se vratilo na staro.

Inače, u programu piše da se njegovim nepoštovanjem stvaraju uslovi za raskid celog kupoprodajnog ugovora, kao i da je isti garant zaštite prava zaposlenih od samovolje poslodavca. S obzirom na to da prava radnika nisu bila zaštićena, oko 5.000 zaposlenih tužilo je NIS, tražeći odštetu koja im pripada, a to je razlika u plati za koju su “zakinuti” svih ovih godina. Sporovi traju već oko šest godina, mnogi bivši radnici su u međuvremeni i preminuli, a sudovi su donosili upitne odluke, kaže za 021 predsednik udruženja bivših radnika NIS-a Ljuba Bandić.

“Mi smo na sudovima po Srbiji uspevali da dođemo do pravde. Sudije su donosile odluke da je socijalni program zaista obavezujući opšti pravni akt – kako se u navodi u ovom dokumentu i da je naftna kompanija dužna da nam isplati razliku koja nam pripada po međudržavnom sporazumu. NIS je tražio revizije ovih odluka i, konačno, da se svi sporovi vode pred novosadskim sudom. Čim smo se preselili u sud gde je sedište kompanije, počeli smo masovno da gubimo. Nije pomoglo ni mišljenje Ustavnog suda da socijalni program nije obavezujući akt, što je odluka koju ne možemo da verujemo da je ovaj sud doneo. Praktično, Ustavni sud je mišljenja da socijalni program nema nikakvo dejstvo! Zašto su ga onda potpisivali šefovi dve države, ministri i predsednici reprezentativnih sindikata?”, pita se Bandić.

Radnici nisu posustali. Stigli su do Vrhovnog kasacionog suda, koji je nedavno izneo mišljenje da su niži sudovi pogrešno presuđivali i da je socijalni program i te kako obavezujući dokument za Naftnu industriju Srbije. S ovim mišljenjem, radnici su ponovo otišli pred Ustavni sud i tražili reviziju i preinačenje mišljenja. To se nije desilo.

“Naš advokat je na konto sedam-osam presuda koje je dobio morao od Ustavnog suda da traži reviziju naših slučajeva, ranije otpisanih, kako bismo krenuli ispočetka i nadoknadili štetu. Nisu nam jasna tumačenja Ustavnog suda i u najmanju ruku se favorizuje veliki ruski igrač i država. Jedna, mala grupa radnika je uspela da se namiri, ali oko 4.500 ljudi se i dalje bori. Dovedeni smo u apsurd i ogromne sume nam duguju”, navodi Ljuba Bandić.

Po nalazima veštaka, 15 odsto povećanje zarada iznosi u proseku između 263.500 i 315.000 dinara, u zavisnosti od radnog mesta zaposlenog. Povećanje je trebalo da usledi za nešto više od 9.000 zaposlenih, što je oko 22,1 milion evra. Kada je reč o isplati zarade iz dobiti u procentu od 10 odsto, radnicima je sledovalo između 122.000 i 414.000 dinara po zaposlenom, kada se posmatra dobitak NIS-a po godinama. To znači da je svaki radnik oštećen za nešto više od pola miliona dinara za sve ove godine.

“Smatramo da je ovo paket i da će, zahvaljujući garancijama ruske države, biti ispunjen. Komponente paketa imaju dinamiku realizacije u narednim godinama, ali smo uvereni da će svaka od faza biti sprovedena u delo. Nema prostora za sumnju da je garancija čvrsta i ni u kom smislu okrnjena”, rekao je o ovom poslu tadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić.

U socijalnom programu je bilo predviđeno da njegovu primenu nadgledaju potpisnici. Ali prema rečima Bandića, niko iz Vlade Srbije ili bilo kog dela uprave nikada nije postavio pitanje poštovanja socijalnog programa, iako se vlast, u međuvremenu promenila. Boris Tadić je čak nekoliko godina nakon privatizacije, kad više nije bio predsednik Srbije, javno izjavio da bi preispitivanje privatizacije NIS-a poremetilo odnose sa Rusijom.

U NIS-u kažu za 021.rs da ne komentarišu sudske procese, te da svoje poslovanje zasnivaju na striktnom poštovanju zakona i internih akata kompanije.

“Prema važećim propisima u Republici Srbiji, učešće zaposlenih u dobiti društva predstavlja samo mogućnost, a ne obavezu. Čak i da je ova vrsta isplate propisana relevantnim aktima kao obaveza, ista se ne može realizovati bez ispunjenja zakonskih preduslova, uključujući odgovarajuće odluke nadležnog organa društva, odnosno Skupštine akcionara. S obzirom da takva odluka nije bila doneta za vreme važenja Socijalnog programa (koji je imao ograničenu primenu i rok važenja do 31. decembra 2012. godine), nije bilo isplate po osnovu učešća u dobiti”, navode u NIS-u.

Prilagođavanje visine zarada je, kažu u kompaniji, delom bilo regulisano odredbama Socijalnog programa, pri čemu je način realizacije ovih obaveza preciznije definisan kupoprodajnim ugovorom.

“Ugovoreno usklađivanje zarada je izvršavano u skladu sa ovim obavezama, uz dodatni dogovor između menadžmenta i oba reprezentativna sindikata da se uvede novi model nagrađivanja, u skladu sa svetskim tendencijama – varijabilna zarada, odnosno da svaki zaposleni ima pravo na bonus, u skladu sa rezultatima svog rada. Time je NIS postao jedna od prvih kompanija u Srbiji koja model nagrađivanja zaposlenih bonusima sprovodi za sve svoje zaposlene, a ne samo na menadžment. Takođe, takva praksa u kompaniji postoji i danas, gde svaki zaposleni ostvaruje pravo na redovne kvartalne i godišnje bonuse, što je i dalje retkost u Srbiji. NIS je svojim zaposlenima uvek isplaćivao zarade, otpremnine i ostala primanja u skladu sa Zakonom o radu, Kolektivnim ugovorom i ostalim internim aktima kompanije, uključujući i Socijalni program”, zaključuju za portal 021 u NIS-u.

Za Ljubu Bandića ova objašnjenja naftne kompanije nisu dovoljno dobra, a naročito posle odluke Vrhovnog kasacionog suda. Bonusi, kaže, nisu ono što je predviđeno programom i trebalo je ispoštovati ono što se ugovorilo “čega su u NIS-u veoma svesni”.

Inače, pitanje privatizacije NIS-a 2008. godine ocenjeno je kao propali posao veka. Čak je i bivši direktor razvoja u NIS-u Svetislav Krstić pre par godina za Insajder rekao da je NIS prodat jeftino (za 400 miliona evra), a svojevremeno je pokojna Verica Barać, na čelu Saveta za borbu protiv korupcije, iznela sumnje o tom poslu. Pod pritiskom javnosti, Ministarstvo unutrašnjih poslova 2014. godine je formiralo specijalnu radnu grupu za istragu ove privatizacije, koja je pokazala – ništa. Više tužilaštvo se proglasilo nenadležnim.

021

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here