Интервју са СОЊОМ САВИЋ: Неки сценаристи су вођени у болницу, били су на хероину

Поделите:

 

До сада необјављен интервју настао је једне јулске ноћи 2008. на степеницама старе градске тврђаве у Никшићу, док је једина светлост био жар њене цигарете.

Соња Савић је почела да глуми далеке 1975. као четрнаестогодишња девојчица. Иза себе има четрдесетак остварења, мноштво награда попут Златне арене у Пули и специјалне награде жирија фестивала у Венецији, али и својеврсну блокаду, када је српска кинематографија у питању.

– Изгледа невероватно, али је нажалост истинито – данас организатори и продуценти одлучују ко ће да глуми. Многи редитељи ми кажу да када се помене моје име, продукција одмах „скаче на ноге“ и ставља ми забрану. Никад ниједан скандал није био везан за мене, никада се нисам онесвестила, закаснила на снимање. Неки сценаристи су у делиријум тременсу вођени у болницу, били су на хероину и лечени су о државном трошку, а после су као награду добили да пишу серију. Ја сам све своје битке добијала сама, али и све своје обавезе испуњавала без грешке, без обзира на стање у каквом сам била – казала глумица која никада није „играла како су други свирали“.

Kада је почињала да глуми поред ње су били сами доајени југословенског глумишта од којих је имала шта да научи.

– То је била таква гарда глумаца поред које ми је било част да стојим, а не да глумим. Значило је пуно бити у друштву људи попут Павла Вујисића, Зорана Радмиловића, Милене Дравић, Мире Фурлан. Сви добри људи одоше – не кријући емоције причала је Савићева, истичући да себе сматра човеком без домовине, јер не зна више како јој се земља зове и коме припада.

– Нестале су оне праве вредности. Изгубиле су се, док ми, који смо у та тешка времена задржавали космополитски дух, јер је тада антирежимски било задржавати културу, још тражимо своје уточиште. Људи из Атељеа су након 27 година добили позориште. И ја бих волела да добијем неко уточиште, јер ми је тешко да се борим сама, да испраћам старе, а дочекујем неке нове људе.

Од млађе „гарнитуре“ из света седме уметности посебно истиче Рашу Андрића и његове филмове „Муње“ и „Kад порастем бићу кенгур“.

– Он је диван, духовит и племенит, на неки начин субверзиван човек, који говори о свом граду. Појединима не знам шта раде ни у позоришту, ни на филму. Морам поменути и Горана Гајића, човека који је успео да направи серију Вратиће се роде коју цела земља, како год да се звала, гледа.

Пошто су јој ставили „вето“ на филмске улоге окренула се алтернативном позоришту. Са сликаром Ђилетом Марковић и лингвистом Сашом Радићем (члан бенда „Супернаут“) основала је трупу.

– Били смо практично једини, уз Флеку из „Партибрејкерса“, отпор у Београду из кога су други ницали. Драго ми је што смо посејали семе које је, срећом, уродило плодом.

Трупа је урадила седам мултимедија, и у Kанади је „Плеј“, филм који за тему има студенте и униформе, централни догађај галеријских приказивања.

– Након 10 година рада стигле су и похвале. У Љубљани су ме прозвали „иконом побуне“ и морам признати да ми је то импоновало – речи су глумице која је са пројектима наступала у Сарајеву, Марибору, Љубљани, али не и Београду.

– Оно чиме могу да се понесем, не поносим, него понесем, је то што сам успела да избришем границу између живота и позива. Да ли то сваки пут успешно дочарам и до које мере могу да владам сценом не знам. Трудим се да моја реч довољно дуго путује да може публици да задржи пажњу, јер, и после толико година, ја и даље бринем о томе шта публика мисли.

Легенда југословенске кинематографије рекла је да човек бира животну причу, али да после прича води човека. Она је, на почетку, уместо брака и породице изабрала каријеру. Kасније је живот одлучио уместо ње.

– Човек са којим је требало да имам породицу погинуо је 1989. Свирао је пијанино и био учитељ џеза. Баш у тренутку када је требало да дође за мене и да ме одведе из Београда, погинуо је… Други, када се појавио био је млађи и оног тренутка када је стао на ноге и стигао до новца, пробудио се његов его, и ја сам тако платила цену што сам успела да га преведем преко моста. Изгледа да је самоћа цена моје слободе – причала је глумица.

Соњина бака је знала да каже да се у људским очима све може прочитати. У Соњиним очима читала се туга и самоћа.

– Има још једна бакина изрека које се често сетим – жагре ти се очи. Данас би многим генерацијама, када прође поноћ, могли то да кажемо. А њима очи жагре од ко зна чега, а то није добро ни за њих ни за породицу.

Два месеца након овог интервјуа Соњи Савић су очи престале да „жагре“. Многи ће памтити како су јој очи „жагриле“ од задовољства и среће, од жеље за животом и вечитом борбом са самом собом. Неки ће њене очи памтити и по смртоносном „зову“ који је на крају привукао к себи, а неки по умору од оног истог живота због кога је вредело борити се.

Преминула је првог дана јесени 2008, од прекомерне дозе хероина.

БалкансПресс

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here