Špigl: Promena kosovskih granica je igranje vatrom

Podelite:

SAD su pristale da razgovaraju o promeni kosovskih granica, čime se postavlja potencijalno opasan presedan u nestabilnom regionu

Ovih dana državnička uniforma savršeno odgovara bivšem komandantu pobunjenika: dizajnerske cipele, tamno odelo, zlatna dugmad za manžetne. Okružen svojim poltronima, Ramuš Haradinaj je nedavno u Prištini dao intervju u sedištu kosovske Vlade.

Da nije bilo Haradinaja i njegovih saboraca, najmlađa evropska republika možda ne bi ni postojala. Devedesetih godina, tokom najžešće faze albanske pobune protiv srpskih okupatora na Kosovu, on je komandovao delom Oslobodilačke vojske Kosova, paravojne organizacije poznate po svojim albanskim inicijalima „UČK“. Haradinajev ratni nadimak je bio „Smajl“. Danas, on je predsednik vlade u državi koja traži svoje mesto u Evropi.

PROBLEMATIČNO DETE BALKANA
Dvadeset godina nakon NATO bombardovanja započetog 24. marta 1999. godine, koje je primoralo dominantno srpsku Jugoslovensku armiju na povlačenje, Kosovo ostaje „problematično dete“ Balkana. Ova mala država od jedva dva miliona stanovnika, od kojih je 90 odsto Albanaca, trenutno nije priznata od strane preko 80 država širom sveta, uključujući i pet članica EU. Ta neizvesnost ometa napredak države, čiji građani su jedini Evropljani zapadno od Belorusije kojima je i dalje potrebna viza za putovanje u Šengensku zonu. Svaki treći radno sposoban građanin je nezaposlen.

Ono što je potencijalno još alarmantnije jeste činjenica da su se nedavno pojavili razgovori o granicama Kosova, što je tema za koju su mnogi mislili da pripada prošlosti. Vodeći albanski političari na Kosovu se spore oko toga da li bi većinski srpski sever republike trebalo dati Beogradu kao deo razmene teritorija. Predsednici Srbije i Kosova su razmatrali ovo pitanje pod nadzorom Federike Mogerini, šefice diplomatije EU, ali premijer Haradinaj odbija svaki predlog tog tipa, tvrdeći da su to opasne besmislice. „Tragedije na Balkanu su uvek imale veze sa granicama“, kaže on. „Ko god danas iznova postavlja ova pitanja, priziva nove tragedije“.

Više od 13 000 ljudi je poginulo između februara 1998. i juna 1999. godine. Haradinaj poznaje strahote rata na Kosovu. Bivši komandant se u dva navrata našao pred Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu zbog zločina protiv čovečnosti, uključujući ubistva i silovanja. Na kraju je u oba slučaja bio oslobođen optužbi. „Radio sam ono što je bilo neophodno“, kaže on prisećajući se, mada to čini tako da deluje kao da uopšte nije ni učestvovao. On tvrdi da je tokom rata, a i nakon njega, cilj bio „preživeti u društvu bezakonja“. Čak i danas, u svojoj državničkoj uniformi, Haradinaj je borac. Sa carinama od 100 odsto na proizvode uvezene iz Srbije, on pokušava da primora vlast u Beogradu da prizna nezavisnot Kosova i, čineći to, nervira Sjedinjene Države, zaštitnika te zemlje.

Spomenik Bilu Klintonu u Bulevaru Bila Klintona u Prištini

Sve od kada je autonomnoj pokrajini Kosovo dozvoljeno da se otcepi od Srbije 2008. godine, uz eksplicitnu podršku Medlin Olbrajt, američki ambasadori su bili tajni vladari ove države. Međutim, poslednjih dana se Trampov čovek u Prištini suočava sa otporom. Haradinaj hladnokrvno objašnjava da su carine bile „suverena odluka kosovske vlade“. Drugim rečima, to znači da Priština nije američka kolonija i zadržava pravo da se sveti za poteze Srbije, poput nedavnog veta na ulazak Kosova u Interpol.

GEOPOLITIČKA PREKRETNICA
Da li je ovo bio prvi izlazak iz američke senke? Haradinaj kaže da Kosovo mora da nauči da se brani: „Nismo imali izbora. Srbija se u poslednje vreme ponaša sve agresivnije. Naša otvorenost i velikodušnost su pogrešno protumačene kao slabost.“

Iako je Tramp u pismima upućenim predsednicima u Beogradu i Prištini izrazio nadu da će u najskorijoj budućnosti moći da dođe do potpisivanja „istorijskog dogovora“ u Beloj kući, dugoročno mirno rešenje se ne nazire. Vašington je dugo smatrao da podela Kosova ne dolazi u obzir, ali sada deluje kao da su se stvari promenile. „Mi više nemamo nikakve crvene linije; ukoliko dve države predlože dogovor koji uključuje promenu granica i njihovi građani to prihvate, mi u tom slučaju nećemo imati ništa protiv“, reči su jednog visoko pozicioniranog američkog zvaničnika u Prištini, koji dodaje da, kada je u pitanju „borba između supersila“, Vašington se pre svega brine oko „usmeravanja Kosova ka Zapadu“.

To znači ulazak u EU i NATO, odnosno izlazak iz ruske sfere uticaja. Ona počinje u gradu Kosovska Mitrovica, u većinski srpskom delu Kosova severno od reke Ibar, i proteže se na svaki deo Balkana gde su pitanja članstva u EU i NATO još uvek nerešena, poput Bosne i Hercegovine, gde Moskva koristi logističku i vojnu podršku kako bi održavala pretnju o podeli zemlje.

U regionu u kojem Albanci žive u nekoliko država, gde i najmanje promene granica prete da poremete ravnotežu, nerazrešena budućnost Kosova predstavlja veliku opasnost. Tu su i masovni antivladini protesti u susednim državama – Albaniji, Crnoj Gori i naročito Srbiji, koji izražavaju nestrpljenje stanovništva koje već godinama čeka na ulazak u EU.

Svako ko se igra vatrom na Kosovu – na istorijskim poljima punim srednjovekovnih manastira koji prema srpskoj mitologiji predstavljaju kolevku nacije – rizikuje da zapali požar konflikta. Pa ipak, Mogerinijeva, Džon Bolton, savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Trampa, i predsednik Srbije Aleksandar Vučić razmatraju razmenu teritorija, gde bi sever Kosova bio dat Srbiji, u zamenu za Preševsku dolinu, većinski naseljenu Albancima, koja bi bila data Kosovu. Predsednik Kosova Hašim Tači je takođe pristalica ove ideje, ali je u velikoj meri usamljen u svojoj zemlji po pitanju podrške za njenu realizaciju.

Nepisani – ali međunarodno priznati – dogovor da se ne dozvoli promena bivših unutrašnjih granica Jugoslavije sada se dovodi u pitanje. To predstavlja opasan presedan. Ko bi onda mogao da negira pravo Srba iz Bosne da se ujedine sa Srbijom, ili Albanaca iz Severne Makedonije da se ujedine sa Albanijom?

POTENCIJALNA NOVA SUĐENJA
Svako ko poseti Mitrovicu u severnom delu Kosova može da vidi postere iza mosta na Ibru, koji prikazuju predsednike Rusije i Srbije, Vladimira Putina i Aleksandra Vučića, mirno okupljene ispod ćiriličnog natpisa: „Mi smo braća, Bog je uz nas“. Zakletve lojalnosti između Rusa i Srba ovde nisu samo deo folklora. One su i geopolitička računica.

Retorika na Kosovu se zaoštrila. Kosovske bezbednosne snage bi postepeno mogle da se pretvore u regularnu vojsku koja broji 5 000 vojnika. Do današnjih dana NATO je garantovao bezbednost u zemlji. Jens Stoltenberg, generalni sekretar NATO, upozorio je na ozbiljne posledice u odnosima sa Alijansom. S obzirom na to da je prvi čovek albanske vlade, premijer Edi Rama, ljut zbog, kako on to vidi, taktike odugovlačenja EU, on sada preti da će vratiti Albance sa Kosova u svoju zemlju maticu i smatra da je zajednički predsednik i zajednička spoljna politika ozbiljna alternativa članstvu u EU.

Granica između dve države je već prilično otvorena i ljudi koji putuju sa Kosova u Albaniju se susreću sa tek površnim carinskim pregledom. U krugovima oko vlasti u Prištini se već diskutuje o stvaranju „mini-Šengena“ na Zapadnom Balkanu, što je opcija koja bi ujedinila Albance koji žive sa obe strane granice. Zajedničko iskustvo nepravde i prolivene krvi po planinskom pejzažu ujedinilo je ljude sa obe strane granice. Od nedavno se u Hagu iznova pokrenulo pitanje o potencijalnim albanskim ratnim zločinima. Ispituje se stepen do do kojeg bi kosovska gerilska vojska (OVK) mogla biti inkriminisana. Mnogi od vodećih političara Kosova su svojevremeno bili članovi te grupe. Međunarodni sud koji radi po kosovskim zakonima od januara učestvuje u pregovorima. Stari ratni drugovi premijera Haradinaja su već pozvani, a namerno je ostavljeno nejasnim da li će se oni pojaviti u svojstvu optuženih ili kao svedoci.

Kadri Veseli, Hašim Tači i Ramuš Haradinaj ispred biste osnivača OVK Adema Jašarija

U zabačenoj Tropoji, na albanskoj strani, dva čoveka na groblju bez oklevanja pokazuju na grob borca OVK koji je poginuo sa ove strane granice, a gde je jedan od njegove braće kasnije postavio odsečene glave dva srpska vojnika. Postoje fotografije koje dokazuju da se tu dogodilo jezivo ritualno ubistvo. Vlada u Prištini tvrdi da se mogući ratni zločini koje je počinila albanska strana svakako mogu istraživati. Međutim, albanska populacija polako gubi strpljenje. Istrage pod nadzorom UN su se odvijale sve do 2008. godine, zatim je usledio Međunarodni krivični sud u Hagu, a onda i misija Euleksa. Verovatno ne bi bilo dobro prihvaćeno ako bi specijalni sud iznova pokrenu istragu o OVK.

Kao primer groteskno nedoslednog pristupa Zapada se može uzeti činjenica da bivši komandant Hašim Tači, koji je sada predsednik Kosova, i Fatmir Ljimaj, koji je zamenik premijera, danas mogu da kroz različite kanale vode pregovore sa Federikom Mogerini, šeficom diplomatije EU, uprkos činjenici da su i jedan i drugi u velikoj meri bili uključeni u ratne aktivnosti OVK.

„Postoje, naravno, određeni ljudi i sa albanske i sa srpske strane koji kažu: „Neću da pregovaram sa ovim gadom“, priznaje jedan od vodećih zvaničnika Sjedinjenih Država u Prištini. Međutim, Trampova administracija, kaže on, želi da postigne istorijsko rešenje, slično korejskom dogovoru: „Moramo da napredujemo. Status kvo na Kosovu je kritičan – ili će se odnos između dve države popraviti, ili će se pogoršati do krajnjih granica.“

Sve dok EU ne uspe da Kosovu pokaže put napred i dok to ne učini jedinstveno, kurs zemlje će biti određivan u Vašingtonu. Premijer Kosova se žali da je ciljeve Evropljana teško odrediti, za razliku od ciljeva Sjedinjenih Država: „Kad su naši ljudi nedavno leteli za Brisel na razgovore sa Mogerinijevom, u prtljagu su nosili predlog od 30 stranica“. A šta su dobili od pregovarača EU? „Ništa“, kaže Haradinaj, „osim kafe i vode, koji su doduše bili besplatni.“

Preveo Srđan Beljić

 

Izvor Spiegel.de

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here