Спорни црногорски закон се може спровести само силом

Поделите:

Усвајање спорног црногорског Закона о слободи вероисповести је наставак политике извртања стварности у Црној Гори, али с обзиром на читав низ одступања и од црногорског Устава и међународних правила, према оцени експерата, он је неодржив и може се спровести само силом.

Закон је рађен са злом намером, с циљем да се црногорска власт обрачуна са Српском православном црквом, као и са сопственим народом, сматра бивши министар вера и професор Богословског факултета у Београду Богољуб Шијаковић.

Уз констатацију да акт који је црногорски Парламент усвојио крајем децембра, без претходног дијалога са СПЦ, обесмишљава саму функцију закона, он оцењује да као такав неће моћи бити примењен осим силом.

„Тој сили супротставиће се Црква и народ, а сигуран сам да ће одбранити своје светиње, јер бране себе. Овде се не ради о отимању ливаде, него о отимању људске слободе и отимању људских душа“, упозорава Шијаковић у емисији „Свет са Спутњиком“.

Спорни закон неодржив

Правни заступник Синода СПЦ Миња Николић такође верује да је закон неспроводив, а уверен је да ће због мноштва правних нелогичности пасти већ на Уставном суду Црне Горе.

Он није желео да открива којим правним инструментима ће се послужити СПЦ, односно Митрополија црногорско-приморска и епархије у Црној Гори, али додаје да ће „Црква у сваком случају урадити оно што треба“.

У коначном исходу, Николић верује да не треба превише бринути, јер, како каже, овај закон правно стоји не на јако климавим, него ни на каквим ногама.

„Изгласати закон какав је овај није нека уметност, али одржати га, уколико се буду поштовала нека правна правила — јесте. Са друге стране верујем и у Европски суд“, каже адвокат.

Слично спремају на Космету

Објашњавајући зашто се догађаји у Црној Гори тичу и судбине Српске православне цркве у целини, Шијаковић подсећа да се и на Косову и Метохији припрема закон о културним добрима, где се по истом обрасцу наводи да су културна добра старија од 100 година власништво лажне државе Косово.

„Примењују се идентична решења и на Косову, а тако ће бити у Северној Македонији“, прогнозира Шијаковић.

Зато га не чуде реакције верника у Црној Гори који редовно излазе на литије и молебане, јер, како каже — „ова кап је прелила чашу и народ испољава незадовољство које се нагомилава годинама, а кроз црквени проблем који је посебно болан настоји да испољи своју обесправљеност у свим сегментима живота“.

Који се све закони крше спорним актом

Шијаковић прецизира с којим тачно законима је спорни законски акт у супротности. Ако се остави по страни чињеница да је црногорска власт погазила међународне норме у области људских права и слобода, закон је контрадикторан са већим бројем законских аката у Црној Гори, пре свега са законом о имовини.

„По сили закона отима се имовина без икакве процедуре. Министар правде Зоран Пажин је изјавио да је Влада прихватила све предлоге верских заједница који су били у складу са међународним правним стандардима и да је уврстила у предлог закона све препоруке Венецијанске комисије. То не да није тачно, него је потпуно обрнуто. Такав благо речено флексибилан однос према истини је невероватан, чак и у доба ’постистине‘“, каже Шијаковић.

Венецијанска комисија је, подсећа он, указала и да се не може једним чланом закона одузимати имовина, а да се, уколико се поведу легитимни спорови за утврђивање имовине, мора на основу државине гарантовати обештећење, чега у спорном закону такође нема.

Он даље набраја да у закону нема ни прописаних стандарда за доказивање права својине, а проблематичан је и члан 62, где се говори о „верским објектима које користе верске заједнице“.

„Израз ’верски објекти‘ не постоји у правном систему Црне Горе, а друго — верске заједнице не користе те објекте, него их поседују. Закон о својинско-правним односима Црне Горе из 2009. године утврдио је да је право коришћења постало право својине“, објашњава бивши министар.

Он скреће пажњу и на то да се овим законом најављује да ће се досадашњи уписи у катастрима сматрати неважећим, што је такође супротно Уставу.

Миња Николић указује на још један проблематичан моменат којим црногорски закон одступа од општеприхваћених принципа у читавом цивилизованом свету.

„Где год у континенталном праву постоји закон о парничном поступку увек је терет доказивања на ономе ко претендује да буде титулар неког права. У конкретном случају — држава Црна Гора претендује да буде титулар тих права, и по правилу би требало да она то доказује. Међутим, то у овом случају није тако. У делу поступка где се утврђује право државне својине једнострано се пописује имовина на коју држава претендује. Иначе би требало да се докази сучељавају у неком поступку, али овде никакав поступак није прописан, што је опет кршење Устава“, констатује Николић.

Атеиста стручњак за црквена питања

Власт, сматра Шијаковић, не може да аболира ни чињеница да је модел који примењује према СПЦ из нечије туђе кухиње и да је већ опробан у Украјини, а посебно га чуди како је атеиста Мило Ђукановић постао стручњак за црквена питања.

„У јуну прошле године на конгресу владајуће странке у програм те странке унето је да ће се она залагати за обнову ’црногорске аутокефалне цркве‘. Интересантно је да владајућа странка у секуларној држави има у свом програму оснивање неке цркве“, каже Шијаковић.

Неприхватљива су, сматра он, и мишљења неких у Србији који бране такав став црногорских власти, па се тако тврди да Црна Гора има право да узме имовину СПЦ, јер треба да врати оно што јој је узео краљ Александар Карађорђевић.

„Човек има права на свој став, али још је Кант рекао да људи немају права на лаж. Црквена имовина у Црној Гори никада у историји није мењала власника. Мењала се црквена организација сходно приликама, па се после Првог светског рата, када се објединио народ, објединила и Црква, али је имовина увек била и остала у власништву Митрополије и епархија у Црној Гори“, каже Шијаковић.

Спутник

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here