Srbi i dijaspora: Srpski lobi u SAD ne postoji

Podelite:

I konačno, u pokušajima nastupa pred stranim medijima i političkim krugovima prisutan je amaterizam

Dva problema pojavljuju se već na samom početku razmatranja nastanka srpske dijaspore u svetu i vrednovanja njene uloge. To su: 1. definicija pripadništva toj zajednici i 2. njena stvarna brojnost. Ta ključna pitanja do danas ostaju neraščišćena, premda se već decenijama barata samim terminom “dijaspora” kao da je nesporan a broj njenih pripadnika utvrđen.

Kao prvo, osoba koja se iz Srbije iselila u svet, ili koja je rođena u Americi, zapadnoj Evropi ili Australiji od srpskih roditelja, da o pripadnicima treće ili četvrte generacije ne govorimo, ne može se a priori smatrati pripadnikom “srpske dijaspore”. To pripadništvo određuju bitne odrednice sopstvenog samodeklarisanog identiteta, prihvatanje ključnih kulturnih i duhovnih elemenata srpskog nasleđa, kao i spremnost na uključivanje u neki oblik grupnog izražavanja pripadništva zajednici. U oblike ličnog angažmana ubrajamo članstvo u crkveno-školskim opštinama, upisivanje dece u nedeljne škole koje postoje pri većini parohija (u severnoj Americi pre svega), donacije nekoj srpskoj humanitarnoj organizaciji, ili članstvo u nekoj od profesionalnih udruženja sa srpskim predznakom (srpsko-američka advokatska, lekarska ili inženjerska komora). Bez svesti o identitetu, prihvatanja kulturne matrice i manifestovanja pripadništva zajednici, jedan samo nominalni Srbin ili potomak srpskih doseljenika nije ni slučajno “pripadnik dijaspore”.

Kao drugo, često se u štampi, pa čak i u zvaničnim dokumentima (npr. bivšeg
Ministarstva za dijasporu RS od pre 15 godina) pominju brojevi od više miliona “Srba” u svetu, bez ikakvog empirijskog utemeljenja. U slučaju SAD govori se o preko milion njih, a maltene je opšte mesto u medijskom diskursu da je “Čikago drugi najveći srpski grad”. Ovo su potpuno proizvoljne tvrdnje nepotkrepljene ma kakvim istraživanjima ili objašnjenjem metodologije obrade podataka.

Po angažmanu Srpske narodne odbrane u Americi, u leto 2005. sproveo sam
istraživanje o brojnosti srpske zajednice u Čikagu, gde sam tada živeo. Prikupljeni su podaci o članstvu crkveno-školskih opština u Čikagu sa širom okolinom (severna predgrađa i jugoistočni deo šireg gradskog područja sa severnom Indijanom). Pok. Slavko Panović se angažovao u prikupljanju podataka o članstvu svih vodećih organizacija: pored SNO takođe Srpske bratske pomoći, Srpskog kulturnog kluba Sveti Sava; kao i o članstvu srpsko-američkih profesionalnih i humanitarnih udruženja i organizacija četničkih veterana i njihovih potomaka. Nakon što je procenjen broj imena koja se istovremeno pojavljuju u više organizacija istovremeno (oko jedna trećina), upotrebljen je množitelj 3 – pod pretpostavkom da za svakog evidentiranog pripadnika bar jedne od tih ustanova postoji još troje članova porodica ili pojedinaca koji to nisu. Ovo je bila optimistička pretpostavka, ali čak i tim metodom dobijen je rezultat od 45-50.000 pripadnika srpske zajednice u Čikagu sa širom okolinom, sa marginom greške od 10%. S obzirom da je reč o širem gradskom području sa preko pet miliona stanovnika, jasno je da u Čikagu “Srba” ima najviše 1%.

Činjenica je da Čikago ima natprosečnu koncentraciju žitelja srpskog porekla u odnosu na SAD u celini. U mnogim državama na Srednjem zapadu (npr. obe Dakote, Minesota, Oklahoma itd) ili na Jugu (obe Karoline, Alabama, Misisipi, Luizijana), srpska zajednica je brojno zanemariva. U nekim državama ona je prisutna u malobrojnim lokalitetima (Las Vegas, Nevada; Finiks, Arizona; Atlanta, Džordžija). Realna procena za SAD u celini jeste da pripadnika “Srpske dijaspore” u navedenom smislu ima najviše 0,2% ili između 600 i 700 hiljada.
U Zapadnoj Evropi taj je procenat verovatno veći. Postoji problem, međutim, da mnogi skorašnji doseljenici odbijaju da se na ma koji način identifikuju kao Srbi, bilo na random mestu ili u lokalnim zajednicama. Ovo je pogotovo slučaj kada je reč o osobama koje imaju privremene dozvole boravka i rada. Treba naglasiti da na sva tri kontinenta gde postoje znatnije srpske zajednice dolazi do brzog gubitka svesti o identitetu i kulturnom nasleđu – daleko brže nego među pripadnicima drugih zajednica. Ovo je posebno vidljivo u slučaju SAD, u poređenju sa Grcima, Poljacima, Ircima, Italijanima, Kinezima, Jermenima… da o Jevrejima i ne govorimo.

Već četvrt stoleća Srbi u celini, kao i njihove dve “matice”, Republika Srpska i Srbija, izložene su grubom stereotipisanju i uvredljivom tretmanu u zapadnim centrima moći. U pokušajima da se koriguje takav odnos SAD i zemalja-članica EU, na obe strane Drine često se računa na podršku “srpske dijaspore”. Međutim, očekivanja i realnost nalaze se u hroničnom neskladu. Treba demistifikovati odveć optimističke predstave o političkom kapacitetu Srba i njihovih potomaka, u Americi i drugde, posle decenija uglavnom amaterskih i neuspešnih nastojanja da se iole poveća vidljivost srpskih argumenata u aktuelnim balkanskim zbivanjima.
Porazna je ali neporeciva činjenica da “srpska dijaspora” nema uticaj na
formiranje politike SAD i da je slabo organizovana u poređenju sa drugim
etničkim grupama uporedive brojnosti. Konkretan primer: kada je krajem prošlog veka bio u pitanju opstanak katedre za srpske studije na univerzitetu u Čikagu, za šta je bila neophodna relativno skromna svota radi legata (endowment), ta sredstva nisu bila skupljena. Pripadnici litvanske zajednice u Čikagu, daleko manje brojne od srpske, sličnim povodom sazvali su dobrotvornu večeru, na kojoj su za nekoliko sati skupili preko milion dolara. Za ovakvo stanje stvari srpska zajednica nema stvarnog objašnjenja. Nije tačno da “dijaspora” nema sredstava, ali nedostaje spremnost i volja da se daju donacije za rad na zaštiti i promociji interesa srpske zajednice u SAD.

Naravno, nema ni govora da su se od početka jugoslovenske krize nama po zlu poznati zagovornici interesa srpskih neprijatelja (Bob Dol, Džo Bajden, pokojni Tom Lantoš, Džo Liberman, Eliot Engel i nebrojeni drugi) ponašali na taj način iz moralnih pobuda, iz principa i ubeđenja. Njima je neko morao da priđe, da im prezentira svoje viđenje situacije, da ih motiviše da te stavove prihvate – znači, da im isplati neke pare – i da ih podstakne na konkretno delovanje – opet za pare! Ta četiri stepenika predstavljaju suštinu lobiranja. Princip je isti, bez obzira da li je reč o zagovornicima integralne BiH uz likvidaciju Republike Srpske ili pobornicima federalnih dotacija farmerima u Viskonsinu. Istovremeno, imamo neke “viđene ljude” iz “dijaspore” koji teže da na javnoj sceni Srbije projektuju imidž o sebi kao dobro povezanim ličnostima koje imaju bliske veze u Vašingtonu. Plativši večeru i par stotina dolara novinarčićima beogradskih tabloida da o njima afirmativno pišu, sa tim isečcima odlaze u Vašington da bi svoje sagovornike ubeđivali da su, eto, uticajni na srpskoj političkoj i javnoj sceni. Pritom znaju da svoje navodno zalaganje dobro unovče, kao što znamo iz primera prodaje jedne dugo godina povlašćene banke u Republici Srpskoj Slovencima. Ishod samo pogoduje ambicijama, sujeti i bankovnom računu posednika bombastičnih titula i beznačajnog uticaja.

Nikakav “srpski lobi” u SAD ne postoji. Takozvani srpski kokus u Kongresu je de fakto Potemkinovo selo. Članovi “srpskog kokusa” samo izražavaju ličnu zainteresovanost za balkanske teme, ali to nipošto ne znači da se poistovećuju sa srpskim političkim stavovima o presudama u Hagu, budućnosti BiH ili KiM itd.
Naravno, unutar srpske dijaspore u SAD postoje ličnosti, pre svega među obrazovanim osobama mlađe i srednje generacije, ali njihov eventualni rad na afirmaciji srpskih interesa za sada izostaje. Paradoks je da što se manje eksponiraju pod naglašeno srpskim predznakom, to su efektivniji. Preduslov njihovog uspeha jeste sposobnost nezavisnog delovanja, u okviru akademskih zajednica, poslovnih ili profesionalnih udruženja kojima pripadaju, ali to neminovno izaziva surevnjivost samozvanih lidera svih Srba sveta, srpskih ujedinitelja, generala bez vojske.

Ključni cilj je prezentovanje “srpskog stanovišta” od strane kompetentnih osoba koje su sposobne da ga predstave kroz prizmu američkih interesa. Međutim, ni posle 18 godina od pada njujorških kula nema “bele knjige” u kojoj bi se napravio konsolidovani dosije džihadističkih veza terorista i političkog establišmenta u muslimanskom Sarajevu. Evidencija terorističkih napada od 2001. godine do danas, bilo da je reč o Rijadu, Kazablanci, Madridu ili Baliju, potvrdila bi da se skoro svuda provlači “bosanska veza”. To je činjenica i za Srbe neiskorišćen kapital. Dodatni problem srpske dijaspore u SAD i drugde jeste u nedostatku legitimnog autoriteta. Mnogi “viđeniji” Srbi žele da predvode ali ne i da rade i doprinose ako nisu na čelu. Postoji dodatni problem. Lideri nekih organizacija srpski nacionalni interes ne brane i ne zastupaju adekvatno, jer naprosto ne umeju da na razumljiv način artikulišu bitne odrednice težnji srpskog naroda u matici da se nosi sa izazovima okruženja. Njihovi nastupi (srećom malobrojni) imaju nultu operativnu vrednost u percepciji vašingtonskih sagovornika.

Sa sadašnjom postavkom srpske diplomatije u Vašingtonu boljitka zasigurno
neće biti. Skoro tri decenije od početka raspada Jugoslavije ništa nije naučeno, već se stvari menjaju da bi ostale iste. Jevreji vele da onaj ko radi kako je do sada radio biva osuđen da dobije koliko je do sada dobijao. Šta su Srbi “dobili” za sve ove godine predobro znamo, a ne treba gajiti nikakve iluzije da je komadanje srpskih zemalja okončano. Zato treba tražiti dijagnozu nepostojanja adekvatnog odgovora srpske dijaspore na hroničnu srbofobiju, koja je i dalje dominantna u političkoj, medijskoj i akademskoj eliti zapadnog sveta. Postoje tri bitna uzroka tog neuspeha.

Prvi je nepostojanje strategije očuvanja imidža i identiteta Srba, utemeljene na
jasno definisanim političkim ciljevima, kao i usaglašene metodologije ostvarenja tih ciljeva. Drugi uzrok promašaja jeste u kratkovidoj usmerenosti na reaktivnu kritiku tekuće politike vlada i centara moći, bez strateškog osmišljavanja alternativnih stavova i stalnog predlaganja novih konkretnih poteza kao zamene za neželjenu politiku.

I konačno, u pokušajima nastupa pred stranim medijima i političkim krugovima prisutan je amaterizam. Time je doveden u pitanje kredibilitet srpskog nastupa pred donosiocima odluka i tvorcima javnog mnjenja zapadnog sveta. Usled svega toga, nije bilo prepreka da se odluke pogubne po Srbe otvoreno zagovaraju u medijima zapadnog sveta, usvajaju u zakonodavnim telima, primenjuju od vlada ključnih zemalja i verifikuju od akademskog i stručno-analitičkog establišmenta. Sve vreme nedostajala je delatnost ustanova srpske dijaspore koja bi težila ostvarenju dva glavna cilja, (1) Da se izmeni opšta negativna slika o Srbima, koja je formirana još pre 27 godina; i (2) Da se podstiče očuvanje srpskog identiteta unutar same zajednice.

Problem neuspeha dijaspore odraz je problema nedostatka konsenzusa o osnovnim
pitanjima u matici. Nacionalni interes podrazumeva saglasnost elita o ciljevima i željenim ishodima interakcije društva s njegovim okruženjem. Aspekti željenih ishoda su promenljivi – oni mogu biti prvenstveno politički, vojni, ekonomski, teritorijalni, jezičko-kulturni ili verski, ali priroda konsenzusa ostaje u principu nesporna. To je elementarna istina koju Srbi u bivšoj Jugoslaviji i dijaspori treba da slede više nego ikad.

(Sloboda, glasilo SNO u Čikagu, 10. jul 2019)

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here