Срби не знају српски језик

Поделите:

Чини ми се да је раније то био стваралачки споразум књига и читалаца. Данас су читаоци углавном прерасли у посетиоце. Пре тридесетак година, у Пекингу, гледао сам како родитељи изводе децу у тек отворену немачку робну кућу. Ишли су да гледају. То им је била награда. Нису (онда!) могли да купују. Тако и наш свет, сада, ђаци нарочито, гледају скупе књиге на српском и другим језицима. А они најоданији књизи не могу да уђу – немају ни за улазницу. Било би правично да је прилаз књигама слободан, бесплатан, и да су издања јефтинија. Желео бих да што више људи излази из сајамских хала с књигама у руци и да се што више различити језици превођењем споразумевају, да се прожимају, да се не угрожавају, да велики не гуше мале. Жеља је једно а збиља нешто друго. Али, у свакој жељи има и наде – поручује издавачима, посетиоцима и гостима овогодишњег Сајма књига Миро Вуксановић, који је, заједно са гостом из Аустрије Kарлом Маркусом Гаусом, отворио 62. Међународни београдски сајам књига.

* Kако као академик и књижевник видите стање српског језика, писане речи и издаваштва у Србији?

– Српски језик је угрожен споља и изнутра. Туђице нису највећа опасност како се обично мисли. Има их од старина, биће их и у времену које долази, још више. То је природна појава ако умемо да нађемо меру и ако не замењујемо своје изразе да бисмо се истакли ученошћу. Сваког дана користимо све мање речи свог језика. Срби не знају српски језик. Служе се минималним делом свог језика. Због помодарства, лакомислено, своје дивне изразе проглашавају за архаизме. То је нелогично и насилно деловање. Ретко улазимо у најсигурније куће за матерње речи – у књиге. Мислимо да је писменост способност за писање именица и других врста речи. А није. Писменост је окупљање речи по смислу, реду и начину који је привлачан. Писменост је у уметничкој књижевности. Има издавача који то нису разумели. Нуде силиконске књиге. Подилазе ниском укусу. Немају лекторе и коректоре. Има и оних који мисле да је луксузна књига права ствар. А није. Права ствар је добро штиво.

* Шта мислите о оцени неких ваших колега академика да је српска књижевност већ подуже затворена у „резервате“ изван којих не допиру речи писаца, којима је остављена слобода да пишу о свему што желе?

– Добро је што писци, у својим резерватима, могу да пишу по својој вољи. Али, није добро што без икаквих нормалних поступака, без уређивања и рецензија, могу да објаве све што напишу. Да будем сасвим јасан: притом мислим на дилетантске књиге, на кич који се шири као амброзија, мислим на књиге од перја, које не излазе из кревета и приземљуша. Никад није толико књига штампано као у времену док се говори о смрти књиге због дигиталних и сличних начина споразумевања. Али, никад није било толико књига које су нам апсолутно сувишне. То не може да буде добра појава. И није добро што је књижевност пригушена политиком, што се о писцима најчешће говори када се укључују у страначке и сродне односе, што се деле по туђим мерилима и што се сударају на књижевну (своју) штету. Реч недеље није песничка ако није и политичка, а то је, по правилу, реч – поданичка. У том придеву је први проблем, увек, за свакога, па и за писца.

* Ово је година важних књижевних и историјских годишњица: осам векова од крунисања Стефана Првовенчаног, 250 година Филипа Вишњића, 170 година „Горског вијенца“, век и по од Бодлерове смрти, 125 година од Андрићевог рођења, 100 година од смрти Владислава Петковића Диса и Милутина Бојића, пола века романа „Дервиш и смрт“ и деценија без Николе Милошевића и Стевана Раичковића. Неке од њих биће обележене само на Сајму књига. Да ли довољно поштујемо своју књижевну прошлост и историју?

– Требало би да отворимо расправу због чега нисмо обележили 1847, њен значај за српску духовност, језик и књижевност. Те године, осим Горског вијенца, објављени су и Вуков превод Новог завјета, Бранкове Песме и Даничићев Рат за српски језик и правопис. Са Вуковим Српским рјечником, чије ће прво издање 2018. имати два века, поменути наслови су темељ новије српске литературе. Пишемо по Вуковим правилима. Говоримо по његовим правилима. Али, истог Вука, његовим начином, без прекида нападамо. Такав случај није познат. Нико као ми не уме да ствара чуда за чуђење. Такво чудо је да међу одабраним годишњицама нема помена ренесансног Стојана Новаковића. И ту ћу да станем.

Kорисно је обележавање датума који су важни, али по њиховом избору говоримо да ли смо их заслужили. Огромне паре смо потрошили да обележимо сто година од почетка Првог светског рата. Нисам сигуран да ћемо догодине гласно прославити крај тог Рата и победу у њему. То нико јавно не помиње и то значи да припрема нема.

Прави однос према традицији каже да из прошлости треба да узимамо оно што је важно, суштинско, тако што ћемо из сваког периода откад нас има издвајати најбоље и тако стварати целину, дизати обелиск властите цивилизације. Разуме се да то није довољно. Свака генерација мора дати свој прилог и свој видљив знак. Пажљиво слагање времена је најбоља веза са прошлошћу.

* Kако видите будућност српске културе?

– Све је неизвесно. Живимо у сулудастом добу. Човек је велики број проналазака претворио у цеви које је у себе окренуо. Андрић је запазио да у ратовима и трагичним сукобима највише страдају речи и култура. Међутим, ако оставимо такве слутње, лако ћемо видети око себе да су нам установе културе сиротне, да се слави отварање онога што није смело да буде затворено, да постотак издвајања за културу има нулу на почетку. Лако је предвидети како ће нам с нулом бити у будућности. Остаћемо на нули. Можда је и то оптимизам.

ИЗВОР: ДАНАС

Поделите:

4 Коментари

  1. ОСТАЛА ЈЕ ЈЕДИНА УСКРАЋЕНОСТ ЗА РЕЧ О УНИШТАВАЊУ (ЗАМЕЊИВАЊУ) СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ У ЈЕЗИКУ СРБА

    Као што то често чини, Миро Вуксановић је и овде изрицао мудре реченице и мисли у вези са српском културом и српским језиком. Имам једино напомену (мањи је ту “кривац Вуксановић, амного већи новинар који се тог питања није сетио) да је било веома важно да Вуксановић каже коју реч и (верујем) мудрост у вези с чињеницом наопаких и опасних по српски народ и његов стваралачки и сваки други идентитет — сурово данашње настављање касапљења (све брже и чешће у српској јавности) српског миленијумског писма којим је у српском језику (осим тамо где су Срби католици били рано, ради асимилације, принуђени да замене ћирилицу латиницом) дуже од хиљаду година записивало све што је створено у језику Срба православаца. У помами голе материјалистичке стварности живота, српски издавачи све већи број књига објављују хрватском абецедом и тиме буквално и директно утичу на то да ће Срби убудуће имати много тешкоћа да доказују да су све те српске данашње књиге на српском језику, а хрватском писму — чиста српска културна баштина. Јер, познато је већ дуго да се у УНЕСКО-у, откако је у свету српскохрватски језик остао ван регистрације, а у регистрацију ушли званично хрватски језик на латиници и српски језик на ћирилици, све што (и) Срби објаве на хрватској гајици књижи у “хрватску културну баштину”. Нама се данас у сулудом делу света (а он је увек јачи) оспорава право на припадност српског Косова и Метохије Србима и Србији, а како ће се тек још лакше оспоравати да је српско и да припада српском језику и српској култури оно што данашњи наивни и неуки Срби и српски издавачи штампају хрватском латиницом. Наши издавачи су толико неупућени и материјалистичком голотињом онеспособљени па своје књиге у Србији објављују хрватском латиницом да би добили (како они верују) мало више продатих књига на српском језику код браће Хрвата. Ниједан српски издавач не само да не зна, него му није ни на памет пало да се упита зашто ниједан хрватски издавач књига и не помишља да своје књиге шаље Србима на ћирилици да би и Хрвати тако намакли коју бедну куну или евро више за хрватске књиге на српском писму. А и зашто би, кад су наивни српски издавачи, само за “динар више” “продали српски језик и српску културну другоме.
    Томе су, наравно, кумовале српске власти којима већ 13 година не пада на памет да коначно усагласе одредбу из Члана 10. Устава са Законом о службеној употреби језика и писма, а још дуже то не пада ни Матици српској, ни САНУ-у, ни Одбору за стандардизацију српског језика ни свој српској лингвисти и правописцима да, пре власти, изврши правописну корекцију у решењу питања писма у српском правопису такође у складу с реченим чланом Устава, али и с општом праксом у Европи и свету (једноазбучност у сваком језику, јер је двоазбучје наметнуто само Србима за околишни пут полатиничавања свих Срба и без ранијих закона о забранама ћирилице у историји). Верујемо да би мудри Вуксановић умео о томе много да каже, али му новинар није дао прилику да се (и) о томе изјасни.

  2. Још одличнији наслов као срж мудрости познатог уметника речи Мира Вуксановића би би да гласи: “(МНОГИ) СРБИ ДАНАС НЕ ЗНАЈУ НИ СРПСКИ ЈЕЗИК НИ СРПСКО ПИСМО”.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here