Срби сами себи највећи непријатељи: Прихватили кривицу и за туђе злочине

Поделите:

Већ дуже у Црној Гори као идеолошки аксиом новије историје Балкана је да су Срби деведесетих година прошлога вијека покренули распад велике Југославије и да су главни кривци за ратове који су потом слиједили у Босни и Хрватској. Мислим да се око тога слаже скоро 90 одсто странака различитих политичких програма, а када су у питању новоцрногорски интелектуалци или цивилне организације онда је тај проценат и већи. Мислим да тај проценат расте и међу Србима у Црној Гори, као и у Србији. 

Нове генерације Срба се васпитавају на том осјећају кривице и по први пут у њихову свијест се усађује и податак да је народ из којег долазе имао и геноцидне намјере, посебно према муслиманима. Није лако одрасти и остати вјеран својој народности у таквој атмосфери, па се пред Србима на Балкану постављају крупна питања из модерне историје која траже и крупне одговоре. Нажалост, осим под кровом цркве не постоји ваљан и озбиљан одговор на та питања, па су данашње генерације Срба осуђене да о томе закључке доносе на основу политичких афинитета или пропаганде медија. А када се то двоје смијеша и окрене против било којег противника у данашњим условима они могу да ураде било шта, па и да већини Срба неметну колективну кривицу.

Јерес је данас рећи да Срби нијесу криви за распад Југославије, а уколико нешто о томе промуцате на вас се свали армија цивилног сектора, политичких неокомунистичких странака и њима сличних интелектулаца. Од њихове буке више се нико и не сјећа шта је био повод тих напада, али општеприхваћено је да су Срби лоши момци и да такви морају и даље бити. 

Мислим да је непотребно указивати на  барем дио разлога који говоре да нијесу баш Срби криви за све, јер о њима би се могла написати енциклопедија. И док Срби прихватају да су урадили и они што нијесу, остали народи на Балкану, посебно Хрвати и Албанци, перу своје гријехе призивајуће и галамећи о српским злочинима. Мјера њихове буке о томе равна је баш тежини њихових грехова и злочина које су крајем прошлога вијека починили, а још увијек их нијесу признали нити се према њима одредили. Од тога је много лакше упрети прст на Србе и све је ријешено. Осим српских нема онда других грехова или су они далеко мањи од ових првих, па их не вриједи ни помињати.

Најжалосније је што у ту „братску“ замку упада и већина Срба. У Србији се посебно утркују ко ће прије у њу да упадне да је то неукусно гледати. Срби у Црној Гори у том погледу су нешто отпорнији и они мало теже на све то пристају. Међутим, и они неће моћи дуго да дају отпор таквим идеолошким максимама, јер и њихова дјеца, хтјела не хтјела, уче о својим сународницима као лошим момцима. 

Немам одговор како се свему томе супроставити. То је тема за водеће паметне главе Срба на Балкану и што прије они дефинишу отпор таквој антисрпској слици свијета биће боље за све Србе. Чак мислим да је та слика свијета и највећи кривац што и након двије деценије од ратова на Балкану млади Срби бјеже из отаџбине, јер не желе да се поистовјете са личностима које су наводно једине криве за сав хаос на Балкану.

Тешко Србима, ако Србија буде без Срба, а чини ми се да све иде у том правцу, јер сам недавно прочитао да је пола милиона младих Србијанаца у посљедњих неколико година отишло из Србије тражећи бољи живот у туђини. Једина нам је утјеха да се такав егзодус биљежи и код Хрвата и Албанаца, али жалосна је то утјеха и треба је замијенити озбиљним духовним преокретом који би младима из другог и објективнијег угла приказао све оно што се њиховим родитељима дешавало у посљедњих 30 година. Вријеме је да неко нешто уради и на том плану!

Иван Милошевић

in4s

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here