Срби у Пећи: Самоћа већи проблем од безбедности

Поделите:

Срби у Пећи живе опрезно, труде се да буду готово неприметни, а и отац Никола када одлази у град не облачи мантију да не би привлачио пажњу

Ако се ништа не промени, ми ћемо да ишчезнемо из овог града. Било је непријатних ситуација, али за Србе је овде самоћа већи проблем од безбедности. Некако се човек навикне на инциденте и на ограничену слободу кретања и прихвати то као нешто нормално, што никако није, али, ваљда, огуглате. Били смо сметња Албаницима пре 1999. године, када је Срба овде било много више, али сада више нисмо.

Овако живот малобројних преосталих Срба у Пећи, за „Новости„, описује отац Никола Станић (34), који са супругом Аном (29) и трогодишњим синчићем Заријом живи у парохијском дому Храма Светог Јована. До 1999. године у највећем граду Метохије живело је око 18.000 Срба и Црногораца, које су Албанци насиљем и терором протерали са њихових огњишта. У центру града, све српске некретнине су продате, а као последњи Мохиканац овде је данас остала само бака Румена Љубић (90), док у приградским насељима опстаје још педесетак Срба. Два пута су прогоњени, 1999. и 2004, али су се увек враћали желећи да остану и опстану на своме.

У подножју Проклетија, на реци Бистрици, сместио се град који је у средњовековној српској држави био духовни, културни и политички центар, седиште архиепископије и патријаршије, а за време турске владавине седиште обновљене Пећке патријаршије. До 1999. године био је срце српске Метохије, а сада су споменици српске прошлости овде бројнији од преосталих Срба. У уским улицама сударају се дух прошлих времена и старих трговачких радњи са једне стране, са начичканим тезгама, брендираним продавницама и луксузним ресторанима и кафићима са друге стране. Кроз дневну вреву ипак се не може чути ни реч српског језика.

Стижемо до цркве Светог Јована Крститеља, која, шћућурена у центру Пећи, окружена вишеспратницама, чека на повратак избеглих Срба. Албанци су је и 1999. и марта 2004. потпуно руинирали и спалили до темеља. Обновљена је пре шест година, а тада је изграђен и конак. У дворишту полицајац, који 24 сата чува овај храм.

Отац Никола с тугом у гласу говори да мало људи долази, а да су ова црква и храм Ваведења Пресвете Богородице у оближњем Белом Пољу једине две светиње које су у богослужбеној употреби у пећкој парохији. Тешко му је и што његов мали Зарија нема другаре са којима би се играо и пролазио кроз радости детињства.

Ипак, озари се док објашава да је његова главна дужност свештенослужење у Пећкој патријаршији и да му много значи што је за педесетак преосталих Срба у парохији и свештеник и пријатељ и потпора.

– Људима је драго када их обиђете, јер су дужности свештеника овде мало другачије. На пример, водите људе код лекара у Косовску Митровицу, кад се баки Љубени поквари апарат за шећер мењате јој иглу, некоме поправљате врата… Имате неке активности које на неком другом месту сигурно не бисте имали и то вам даје вољу да трајете. Није овде све црно, има и лепих тренутака, пре свега када вам дођу пријатељи. Трудимо се да наш живот буде што бољи и квалитетнији. Велики мотив и подстицај даје богослужење у Пећкој патријаршији. Када ујутру служите са сестрама и схватите да стојите испред олтара где су сви српски архиепископи и патријарси служили пре вас, осећате се привилеговано због тога – прича нам поносно отац Никола, иначе родом из Лешка са севера Косова, који четврту годину службује у овој парохији.

Срби у Пећи живе опрезно, труде се да буду готово неприметни, а и отац Никола када одлази у град не облачи мантију да не би привлачио пажњу. И он и колеге новинари из Гораждевца саветују нас да тише говоримо када се крећемо кроз град.

– Највећи проблем је што нема адекватног решења да се младима и породицама са децом живот учини бољим – разочарано говори парох.

– Немају посао нити могућности да упознају друге људе своје етничке припадности, да би склапали бракове и имали нормалан живот.

Одлазимо код храбре баке Румене Љубић, једине Српкиње која је остала у центру града. Ова некадашња учитељица и професорка српског језика у Пећи, која и у деведесетој години стоички одолева недаћама и брани оно што је њено, живи сама у очуваној кући близу цркве.

Крхке грађе, али бистрог погледа, отвара нам капију која је увек закључана. У стопу је прати њен пас Микица весело машући репом. И она и Микица прошли су разне невоље, али пркосно остају и опстају. Не жели ни да је фотографишемо нити да говори о застрашивањима којима је последњих година била изложена, а чули смо да су јој непознате особе разбијале прозоре, бацале петарде у двориште, провоцирале је.

– Сама сам и врло тешко живим – жалосно каже Румена, која је рођена у Липљану.

И 1999. године, када су се повукле војска и полиција, а Срби протерани, у Пећи су једине остале она и докторка Спасенија Јаредић. Ни Руменина два сина нису успела да је натерају да пође са њима и унуцима за Београд. Тек када су јој припадници ОВК запретили да мора да напусти град, она и докторка су у пратњи италијанских војника успеле да извуку живу главу и стигну до Црне Горе.

Вратила се 2007. године, а до тада је у њеној кући живело укупно шест албанских породица.

– Рекла сам мојима да идем за Пећ, да се враћам у моју кућу, читава је, а Албанци ће да је напусте. Моји су били против, била сам упорна и вратила сам се. Жао ми је само књига које су Албанци узели. Имала сам једну од највећих библиотека у Пећи. Сада ми је остало само 150 књига које сам нашла бачене у подруму – разочарано говори Румена.

Објашњава нам да су пре рата 1999. Албанци имали иста права и да су сви живели солидно.

– Сећам се мога оца који је говорио „у свим временима, ма каква да су, човек мора да буде човек“. Када сам радила као професор никада нисам правила разлику између ђака – Срба, Албанаца, Црногораца, Муслимана – истиче Румена, која се тим принципом руководила читавог живота. – Све невоље су привремене. Срби треба да остану на својим огњиштима а протерани да се врате. Мали народи не одређују своју судбину, то чине велике силе и зато треба да живимо у миру једни са другима и да се чувамо међусобно.

У МАНАСТИРУ 12 СЕСТАРА
Улица која се некада звала Патријаршијска, у којој су живели Срби, води нас од центра града, уз Бистрицу, до извора српске духовности. На излазу из Пећи и улазу у Руговску клисуру, уздиже се високи камени зид који окружује вишевековно седиште српских архиепископа и патријарха, Пећку патријаршију. У манастиру је тренутно 12 сестара и Пећанка Митра која је остала сама па су је сестре примиле. Оне опстају упркос свим мукама и невољама.

– На литургију долазе из централне Србије, Црне Горе, а од локалног становништва само неколицина, увек их буде више недељом и празницима. Манастир посећују и туристи који га обилазе као споменик културе – каже отац Никола.

„ПАНДУ“ НИКО НЕЋЕ
Обишли смо и зграду чувене Пећке гимназије, најстарије установе те врсте на Косову и Метохији, коју је основао указом 1913. краљ Никола Петровић. Изнедрила је неколико стотина доктора наука. Када је почела агресија на Србију 1999. године, настава је прекинута, а школа је остала без српских ђака и професора који су у Гораждевцу наставили са радом.

Прекопута гимназије је закатанчен кафић „Панда“ у којем су 1998. године убијена шесторица српских младића. За овај злочин нико до данас није одговарао. Остао је, као уклето место, оронули објекат који нико није хтео да купи.

 

Аутор Елена Божић Талијан

 

Вечерње новости

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here