СРБИ У ЗЕМЉИ ИЛУЗИЈА: Носталгија за Југом

Поделите:

Да је шкотски писац Џејмс Метју Бери могао да инспирацију за свог јунака који никада не жели да одрасте потражи међу народима, да ли би му око запело за Србе? Да ли би му исто тако, као инспирација за мистично острво Недођију на којем се Петар Пан скрива, могла да послужи велика Југославија настала после Другог светског рата?

Фрапантна је, наиме, сличност у понашању Беријевог измишљеног јунака и многих Срба који, као што Петар Пан има Недођију, у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији данас виде земљу у којој би желели да живе, и у којој неће морати да одрасту – ни национално, ни политички, ни друштвено, ни економски…

Истраживања о СФРЈ

Kако другачије објаснити да и 30 година од њеног распада, према неким недавним истраживањима, чак петина грађана Србије жели да живи у некадашњој СФРЈ? Нека друга истраживања од пре две године, рађена у региону, показују да је тај жал због распада Титове Југославије у Србији још већи – 71 одсто

Истовремено је слично истраживање спровела и агенција “Галуп” и дошла је, наравно, до сличних резултата.

Због чега је, дакле, тај проценат, назовимо их југоносталгичара, највећи у Србији? Kако се то уклапа са непрестаним понављањем да су „комунисти завили Србију у црно”, и да су сви у тој и таквој Југославији профитирали на рачун Срба у сваком погледу?

Историчар академик Василије Kрестић оцењује да је то веома комплексно питање, јер за Југославијом разни људи могу да жале из разних разлога. У суштини свега је, према његовим мишљењу, незадовољство постојећим стањем у држави.

“Последица тога је и стварање жеље да се вратимо на старо, које са ове историјске дистанце од тридесетак година, колико већ нема Југославије, изгледа као нешто што је било много боље”, каже Kрестић за “Експрес”.

Он, међутим, додаје да се људи, када се тако изјашњавају, често руководе и емоцијама, али и рационалним разлозима.

“Има, међутим, и оних разлога који нису рационални, а везани су за непознавање онога шта нам је та Југославија донела, односно онога што је требало да нам донесе”, каже Kрестић.

Било боље и лепше

Тако, заправо, мање-више свесно занемарују оне лоше ствари које су постојале уСФРЈ.

“Ако нису задовољни постојећим стањем, људи траже неке излазе и решења. А због непознавања проблема који су постојали у оној Југославији, изгледа им као да је то било боље и лепше него што је ово у којем живе”, додаје академик Kрестић.

А у таквој ситуацији није ни чудно како лако могу да прођу и подвале попут оне са лажном страном америчког магазина “Форбс”, наводно из седамдесетих година прошлог века, која је пре пар година објављена на друштвеним мрежама. А на тој страни, коју су исфабриковали словеначки радикални левичари, налази се огроман наслов„Југославија међу најбогатијим државама Европе!”. За многе је то изгледало толико примамљиво да су је бесомучно делили по друштвеним мрежама, не сумњајући у њену аутентичност. Рекли би – што је баби мило, то јој се и снило.

Својеврстан парадокс је и тај да је међу Србима најприсутнији жал за државом чији је доживотни председник био Јосип Броз, Хрват, којем су управо Срби замерали то што, на пример, није никада посетио највеће стратиште Срба у Јасеновцу.

Историчарка Латинка Перовић недавно је у интервјуу “Експресу” изнела објашњење и за тај феномен: „Ја стално говорим Тито је био компатибилан са Србима. Зашто? Он је обновио Југославију коју су они сматрали својом државом, створио моћну војску која је увек била велика, национална вредност за Србе који су много ратовали. Ослоњен је био на Русију. Јесте Хрват, али то је било у интересу Срба тада.”

За социолога Триву Инђића, велики извор носталгије у Србији према Југославији лежи у чињеници да је српски народ расут по свим некадашњим југословенским републикама, те да је Југославија за њих била шанса да живе у јединственој политичкој заједници.

“Мислим да је то велики извор носталгије, јер је то први пут да су Срби добили прилику да живе као једна целина. И не мора да значи и да су били хегемонистички народ у односу на остале, пре свега на Словенце и на Хрвате. Мислим да тврдња о хегемонизму Срба није коректна и да се тешко може доказати, чак и у случају краља Александра и његове политике”, каже Инђић за “Експрес”.

Величина државе

У једном од последњих истраживања, које је урадила агенција “Фактор плус”, као један од разлога због којег би желели да живе у СФРЈ, испитаници су наводили и „величину државе”.

Инђић, ипак, не верује у то да се та данашња носталгија за Југославијом превасходно везује за то свеукупно јединство Срба, колико за осећање социјалне сигурности и једнакости, које су југословенски народи имали у том ауторитарном социјализму. У питању су, дакле, право на запошљавање, слобода кретања, бесплатно школство и здравствена заштита, животни стандард, политика индустријализације…

А то, по правилу, представља критику околности у којима данас живимо. Југоносталгија, тако, с једне стране све више добија „потрошачки карактер”, где су од питања „свих Срба у једној држави”, много важнија питања јефтиних летовања, путовања по свету, узимања кредита који и нису морали да се враћају…

То је, заправо, жал за временима у којима се сигурно живело и у економском и у социјалном смислу. Југоносталгичарима у ствари недостаје социјална држава. А она није нестала само распадом социјализма. Она се великим делом изгубила и у земљама Запада.

“Људи су живели на неки начин у друштву које је било лишено жестоке логике тржишта и конкуренције. Радило се осам сати дневно уз јаке социјалне, здравствене, образовне пројекте који су ишли у сусрет и нижим друштвеним слојевима. Мислим да је то, бар код старијих људи, извор носталгије”, каже Инђић.

Ekspres

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here