Србија због приштинских такси већ изгубила 120 милиона евра, а тај новац отишао – ЕУ

Поделите:

ОД почетка године до краја априла, косовске таксе су српску привреду коштале 132 милиона евра, како показују званични подаци.

Сада је већ крај јуна, па чак и да приштинској статистици сасвим и не верујемо – јер српске робе на Косову има – јасно је да је цех ипак повелики.

Коме је отишао тај новац? Отишао је Европској унији. У истом том периоду од јануара до априла, док је српски пласман на Косово падао у провалију дубоку 132 милиона евра, европски извоз на КиМ је муњевито узлетео за читавих 120 милиона евра. То значи да су српске фирме замениле европске.

Стари Римљани су имали изреку „Cui bono?”– „У чију корист?“. Американци имају „Follow the money“ – „Прати траг новца“, а ми у Србији, доста типично за ово поднебље, имамо елегантну „За чије бабе здравље?“.

Да ли је то онда можда одговор на питање откуд таква немоћ Европске уније према Приштини кад треба притиснути Харадинаја да укине таксе? Хај`мо рећи да је и овог пута Косово суи генерис и да то није случај. Да овде треба да заборавимо све три народне пословице, од Рима до Америке. Да не пратимо новац, да не питамо у чију корист, а још мање да се интересујемо за бабу. Али, како да решимо следећу евродилему?

Кад је Брисел одлучио да Русији уведе санкције, то је овде виђено као прилика за нашу привреду да појача извоз на далеко братско тржиште. Прилика баш и није претерано искоришћена, али су нам европски званичници јако замерили на намери да се окористимо од њихове невоље. Самонаметнуте, али ипак невоље. Како ми то хоћемо да будемо део ЕУ, а спремни смо да зарадимо на томе што њихове фирме не могу да извозе у Русију? Шутирамо их док су на коленима.

Србија се на то није много обазирала (а и шут јој је слаб), али је над њом остала сенка моралних горостаса из западних престоница.

А шта имамо сад? Кад је Косово увело таксе Србији и сасекло наш извоз, Брисел није нашао за сходно да остане веран својим начелима. Да се не залеће у слободан простор. Да не зарађује на туђој невољи. Да нас научи европским вредностима. Не – што смо ми испустили, они су ухватили.

Ово у ствари и није толико критика ЕУ. Ово је констатација стварности. Бизнис користи прилике које му се пружају. То је у његовој природи, као што би требало да је у природи политике да подржава свој бизнис у иностранству. Онако као кад Ангела Меркел окрене Александра Вучића да му честита на фабрици ЗФ-а у Панчеву. Малој фабрици за ЗФ, безначајној за Немачку. Али Меркел зове. Иста ствар је с таксама. Мала корист за ЕУ, али и тако мала, некаква је. Исто је са српским извозом у Русију – безначајан за Европу – али зову. Али негодују. Замерају.

Иако је косовско тржиште довољно мало да ни Србију ипак није нарочито тешко погодио његов, условно говорећи, губитак, за нас је неупоредиво значајније него за ЕУ те и нас неупоредиво јаче погађа европски улазак на косовско тржиште него што ЕУ погађа наш улазак на руско. Дакле, њима би било лакше да остану „принципијелни“.

Александар Милошевић

Једини наук је на крају да је једини принцип – интерес. Cui bono? Follow the money. За чије бабе здравље?

Сигурно је да ЕУ није свој став по питању такси примарно одредила својим економским преимућством. Стварно је то сувише мало тржиште за тако нешто. Али, хај`мо замислити обратну ситуацију: да је Косово донело меру која уместо да користи, Европској унији штети 120 милиона евра. Да ли би онда ипак били агилнији? Да ли би Меркел тамо звала као што зове овде. За ЗФ, за Русију, за сваки немачки интерес.

Ако мислите да не би, ако мислите да би све било исто, ако мислите да је привредни ефекат небитан, хај`мо онда зауставити камионе који преко Србије иду на КиМ. Видећете како од безначајног трошка од 120 милиона евра зврје телефони и боле уши.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here