Srbofobija Engleza duga gotovo dva veka

Podelite:

SREDA, 20. februar 2019. Na prvoj strani “Novosti” naslov “London protiv ukidanja prištinskih taksa?”. “Velika Britanija je na nedavnom sastanku zemalja Kvinte sprečila usvajanje oštrog zaključka o ukidanju taksa Prištine na robu iz centralne Srbije.”

Četvrtak, 14. februar 2019. Ambasadorka Velike Britanije Karen Pirs, na protekloj sednici Saveta bezbednosti UN, iznela je tumačenje Rezolucije 1244, prema kojem ako nešto nije izričito zabranjeno, onda je dozvoljeno, pa tako i formiranje vojske Kosova.

Petak, 8. februar 2019. Velika Britanija ponovila zahtev da se Kosovo zauvek skine sa dnevnog reda Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Sreda, avgust 2018. Prvi put posle 18 godina ne razmatra se izveštaj generalnog sekretara UN o situaciji na Kosovu i radu Unmika. Velika Britanija koja predsedava radu ovog tela, ovo pitanje nije stavila na dnevni red.

Novembar, 2017. Posle odluke Surinama da povuče odluku o priznavanju Kosova, Velika Britanija povlači krajnje neprimeren i neuobičajen diplomatski potez: ulaže protest Surinamu. Hašim Tači hvali Veliku Britaniju: “Nezavisnost Kosova nosi i veliki pečat Londona.”

Sreda, 8. jul 2015. Velika Britanija podnosi Savetu bezbednosti UN predlog Rezolucije o Srebrenici, koja je pokušaj da se Srbija i Republika Srpska proglase jedine odgovorne za zločine u BiH i da se čitav naš narod žigoše kao genocidan.

Prelistavanje hronike minulih vremena, moglo bi da nas vrati i vek i po unazad i dovede do praideje za “Srebreničku rezoluciju”, kada je daleke 1876. godine, u vremenu srpsko-turskog rata, Bendžamin Dizraeli, predsednik britanske vlade, optužio Srbiju da vodi “mrzak i zločinački rat protiv svih principa javnog morala i časti”. Srpsku nacionalno-oslobodilačku borbu nazvao je “srpskom zaverom potpomognutom i ruskim novcem i ruskim vojnicima”. Radovao se svakom srpskom porazu, a u jesen 1877. predlagao je Austrijancima da je okupiraju.

SRBOFOBIJA, koja provejava bezmalo dva veka u glavama stratega u Londonu, javljala iz samo jednog razloga – straha da su Srbi “glavni konjovoci ruskih kozaka na tople vode Mediterana”. Zbog toga je od izbijanja Prvog srpskog ustanka glavni pravac britanske spoljne politike bio očuvanje teritorijalne celovitosti Turske.

Zaslugom Velike Britanije, na Berlinskom kongresu, onemogućeno je proširenje Srbije ka jugu, a Bosna i Hercegovina je, praktično, poklonjena Austriji. Članovi britanske delegacije, lordovi Rasel i Solzberi, u Berlinu su se prema Srbiji ponašali kao da su u otvorenom ratu sa njom.

Načela ove politike Englezi su u najvećoj meri zadržali i na početku 20. veka. Posle majskog prevrata 1903. godine i ubistva kralja Aleksandra Obrenovića, London prekida diplomatske odnose sa Beogradom. Bojkot traje tri godine: Nikola Pašić veštom diplomatskom igrom, obećanjem da će britanske firme graditi železničku prugu od Beograda do Jadrana, odobrovoljava oholu gospodu sa obale Temze. U međuvremenu, i u Londonu je postepeno sazrevalo uverenje da njihov glavni neprijatelj nije Rusija, već Nemačka, i njena agresivna spoljna, imperijalna politika na Balkanu. Tako menjaju politiku prema srpskom narodu i njegovoj državi. Aneksija BiH i balkanski ratovi doprineli su pozitivnijem tretiranju Srbije i Srba u britanskom političkom životu i javnosti. Ipak, njena turkofilska politika trajaće sve do ulaska Turske, u Prvom svetskom ratu, na stranu centralnih sila, u jesen 1914. godine.

ZNAČAJ srpske vojske u slamanju otpora centralnih sila bila je jedinio razlog zašto su Englezi, povremeno, bivali “široke ruke” i nudili Srbiji razna teritorijalna proširenja prema zapadu Balkana. Ali, to se dešavalo samo dok je rat trajao i dok konačan ishod nije bio izvestan. Kraj Prvog svetskog rata doneo je promenu granica, ali ne i promenu odnosa svetske politike prema srpskom pitanju, koji je, kao što vidimo, ostao do danas.

Kada je protutnjao rat, novoj tvorevini na Balkanu, Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, ispostavljen je “debeli” račun za svu pomoć koju je dobijala srpska vojska. Sve u svemu Velika Britanija je zahtevala da joj se plati 20 miliona funti sterlinga… U ovu sumu nije bila uračunata kamata od pet odsto godišnje, koja je već 1. januara 1921. godine dostigla cifru od milion funti.

Britanska potraživanja uglavnom su se odnosila na vojnu opremu i drugi ratni materijal, koji je preko Francuske isporučivan srpskoj vojsci. U Beogradu su bili šokirani ovim zahtevom. Došlo je do velikih i mučnih rasprava. Vlada Kraljevine “troimenog” naroda uporno je dokazivala da bi suma na koju je reflektovala Velika Vritanija morala da bude smanjena bar za šest miliona funti!

Koliko su lihvari sa Temze bili bezočni i alavi vidi se iz računa od 187.350 funti koji je dostavljen za transport srpskih dobrovoljaca iz Sibira do Soluna!

Velika Britanija je po svaku cenu htela da dođe do ovog novca. Nije prezala ni od ucena i pretnji. Tako je, za izvesno vreme, zaustavila isporuke Jugoslaviji, u robi i materijalu iz Bugarske, na ime ratne štete… Beograd je bio prisiljen da 1927. godine prihvati sve zahteve Velike Britanije. Potpisan je sporazum o isplati ratnog duga, uz jednu jedinu olakšicu – da dospeće poslednje rate bude 1988. godine.

NAPLATA ratnog duga nije bila jedina preokupacija Britanije u novostvorenoj kraljevini. Na sve moguće načine pokušavala je da i ekonomski veže Jugoslaviju za bankarske institucije u Londonu. Osniva čitav niz britanskih preduzeća za eksploataciju rudnog blaga i ubrzo, po ekonomskom uticaju potiskuje Francusku. Stekavši ovakvu poziciju, Britanija počinje da se najaktivnije upliće i u jugoslovensku unutrašnju politiku. Videlo se to naročito u slučaju Hrvatske. Sve što se događalo u Jugoslaviji u vezi sa hrvatskim pitanjem bilo je pod budnom pažljom Vlade Velike Britanije. Oni će plasirati izreku – Srbin radi, a Hrvat misli…

Preko profesora Siton-Votsona, koji je važio za poznavaoca balkanskih prilika i koji je negovao prijateljske odnose sa hrvatskim prvacima, plasirana je ideja za preuređenje države stvaranjem sedam federativnih jedinica – Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Vojvodine, Srbije, Makedonije i Crne Gore. I stvaranje Hrvatske banovine 1939. godine isključivo je plod ovog kruga britanskih političara i obaveštajaca.

KADA se uporedi ideja o stvaranju sedam federalnih jedinica i dokument koji je pred smrt, u Britanskom državnom arhivu, pronašao dr Miroslav Svirčević, saradnik Balkanološkog instituta, pod nazivom “Osnova za politiku prema Jugoslaviji” od 11. aprila 1943. godine, onda je mnogo lakše razumeti položaj Srbije u jugoslovenskoj državi posle Drugog svetskog rata. Zatim, može se vrlo lako uočiti njihova neverovatna sličnost sa principima jugoslovenskog uređenja prema Ustavu od 1974. godine, naročito kada je u pitanju ustavni položaj SR Srbije, SAP Vojvodine i SAP Kosova, te srpskog naroda u drugim jugoslovenskim republikama.

Kada je Hitlerova armada zakucala na granice Jugoslavije, Englezi su ponudili samo savete i borbeni duh. Dugogodišnja upozorenja kneza Pavla na ekonomsku ekspanziju Nemačke prema Jugoslaviji, apeli za dodelu kredita za kupovinu naoružanja, ostajali su bez odjeka. London će krajem tridesetih godina, “iz poštovanja prema knezu Pavlu, i kao znak dobre volje”, naručiti osamdeset komada ćuraka više (i brojkom 80, da ne bi bilo zabune). U to vreme, Nemci od Jugoslavije kupuju žito i suve šljive po duplo većoj ceni nego što je bila na svetskom tržištu. U Britaniji sve to mirno posmatraju, kao što ne reaguju na Hitlerovo širenje po Evropi, sve do pada Francuske.

EVROPA je zagazila u Drugi svetski rat, u novembru 1939. godine, kada je u Nemačkoj otvoreno pitanje pozadine atentata na kralja Aleksandra u Marselju. Na optuženičkoj klupi se našla engleska tajna služba. U brošuri od sedamdesetak strana čiji je naslov “Tragovima Sikret servisa”. Nemci su direktno optužili Engleze da su oni organizatori ubistva. Razlog: nerešeni problemi sa Velikom Britanijom oko koncesije nalazišta olova, cinka i Aleksandrov dekret kojim se ograničavaju engleski profiti.

Motive za ovakav odnos Britanaca prema Srbiji i Srbima možda najbolje ilustruje Čerčilov savremenik, vojni istoričar Lidl Hart, koji je napisao: “Čerčil je postao veliki samo zato što je umeo da za život jednog Engleza žrtvuje čitave narode, što je inače crvena nit britanske spoljne politike.”

ČERČILOVE IZMIŠLJOTINE

I VINSTON Čerčil u svojim memoarima nije mogao da odoli, a da bar malo ne “načepi” Srbe. Pišući o uslovima koje je Jugoslavija tražila da bi pristupila Trojnom paktu, izrekao je jednu notornu neistinu. On tvrdi da je predsednik Vlade Nikola Cvetković stavio potpis na dokument u kom je bilo dozvoljeno Nemcima da slobodno, bez ikakve kontrole, koriste železnički prevoz kroz Jugoslaviju. Izmislio je i podatak da je kralj Petar, sutradan posle puča, pobegao iz dvora preko krova i prišao pučistima.

novosti.rs, Ivan Miladinović
Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here