Срђа Трифковић: Трампа гурају у рат са Ираном!

Поделите:

Срђа Трифковић, др историјских наука, публициста и новинар, тврди да је председника САД Доналда Трампа опколила опасност са две стране. Са једне стране му прети импичмент, док са друге Трампа естаблишмент гура у рат са Ираном.

Бивши новинар ББЦ нам је открио и његово лично и негативно искуство у овом западном мејнстрим медију, а говорио је и о Брегзиту, изазовима које има Владимир Путин и Русија, као и о политичкој ситуацији у Белорусији.

Господине Трифковићу, радили сте за неке мејнстрим медије на Западу. Kаква су Ваша искуства као инсајдера?
– Моје искуство у светској служби ББЦ у Лондону, где сам највећи део своје ране шестогодишње каријере 1980-86 провео у југословенском сервису ББЦ, било је веома лоше. Британски академски, медијски и политички естаблишмент је, што се простора бивше Југославије тиче, био испуњен титофилизмом. Та опсесија датира из времена Другог светског рата када је, игром случаја, прва британска војна мисија упућена партизанима у пролеће 1943. године, под Вилијамом Дикином, налетела на офанзиву Немаца на Сутјесци. Kасније, послат је бригадир Фицрој Меклејн, конзервативни посланик Доњег дома британског парламента и конфидант премијера Черчила, који је такође дао врло романтичарски извештај о херојској борби партизана. Kасније, када је 1944. године он дошао до закључка да Тито и његов покрет припремају социјалну револуцију и кад је на то упозорио Черчила, премијер је упитао “Да ли Ви, бригадиру, намеравате да живите у Југославији после рата?” Меклејн је збуњено одговорио “не, наравно”, а Черчил је са сарказмом додао “ни ја!”

После сукоба Тита и Стаљина, британски естаблишмент је своју пропартизанску политику ретроактивно окарактерисао као један врло луцидно и лукаво процењен сценарио да ће се Броз пре или касније осамосталити од московског монолита. Потом имамо читаву плејаду британских поличких аналитичара, политиколога, историчара и публициста који су мит о НОБ, о “издаји” Драже Михајловића, о братству и јединству и самоуправном социјалиму чак славили и кодификовали у академској сфери.

Ја сам у ББЦ дошао три године након што сам дипломирао међународне односе на британском универзитету Сасекс. То је било моје прво озбиљно радно место. Очекивао сам да ће ми бити отворене могућности за озбиљније анализе и текстове у време када је долазило до постепеног отварања дебате о деликатним питањима у самој Југославији, али о томе није било ни говора. Покојна Нора Белоф је 1985. године објавила капиталну књигу “Титово напукло наслеђе”, која је представљала дашак свежег ваздуха на британској академској и јавној сцени када је реч о Југославији, јер је задирала у веома осетљиве теме које припадници естаблишмента нису дотицали. Пре тога је колумниста британског Тајмса Бернард Левин 1984. године објавио серију од три ударна текста где је критиковао Титово наслеђе као несолидан систем који је заснован на колективном руководству а води до пропасти. Ни Левин, ни Нора Белоф нису били приказани у емисијама ББЦ на српском језику. Долазила су писма редовних слушалаца из Југославије који су приметили да су медији у Југославији осули дрвље и камење и на Левина и на Нору Белоф, а да никад нису чули ништа о тим текстовима на ББЦ. Ја сам на састанку редакције потегао то питање, а шеф југословенске службе ББЦ Дејвид Ведзвуд-Бен са неким кашљуцањем рекао “добро, о томе ћемо другом приликом” – а после ме је његов заменик Kрешимир Сидор дискретно упозорио у четири ока да је можда боље да много не причам о тим питањима.

После шест година, због политичке неподобности, није ми био продужен уговор. Дакле, ствари се мењају да би остале исте. Једино мислим да је у данашњем медијском дискурсу Запада мање присутна макар фасада, покушај да се сачува барем привид неке уравнотежености или објективности. Дух либералног естаблишмента је до те мере сада самоуверено и бахато присутан у свим мејнстрим медијима да они чак не осећају потребу да се праве да су ма шта друго, до идеолошки мотивисани активисти. Било која стара прича о уравнотежености, непристрасности, вредносно-неутралном приступу, темељној анализи итд, једноставно не постоји. Идеолошка опредељеност за постмодерну либералну парадигму је а приори третирано као пожељна и сама по себи подразумевајућа. Сада заиста није потребно ни формално филтрирање кадрова који се регрутују у редакције водећих листова, ТВ канала и портала. Они сами себе међусобно препознају и из истог тог круга се касније регрутују уредници који даље одлучују о уређивачкој политици.

Видимо да им је сад главна мета председник САД Доналд Трамп. Да ли је то добар знак за њега?
“Дубока држава” САД је дефинитивно против њега. Ту је естаблишмент редакција главних дневних листова и ТВ канала који контролише мејнстрим медијски дискурс, ту су затим тзв. “трустови мозгова” попут Брукингс фондације, РАНД-а, Херитиџа итд, где имате назови-аналитику која је а приори мотивисана тежњом за континуитетом глобалне империје и наставком тзв. доминације комплетног спектра. Имамо затим војно-индустријски комплекс, конгресни дуопол и лобисте. Њих изразито забрињава Трампова несумњива жеља за сарадњу са Русијом, јер је русофобија алфа и омега естаблишментског приступа, упркос томе што ће на дуге стазе Kина бити глобални и стратешки ривал САД. Можемо рећи да је Трамп дирнуо у три свете краве естаблишмента: У тзв. слободну трговину (која је у ствари олигархијска), у глобалну империју (због Трампове пароле “Америка на првом месту”, где Трамп САД види као силу која тежи да нађе своје место под сунцем међу другима, али не и да буде једина), а треће је његова тежња да обузда имиграционе токове (то је у супотности са идеологијом либералног естаблишмента, али и са материјалним интересима значајних сегмената корпоративне Америке која жели да држи цену рада на најнижем могућем нивоу, а све то независно од културних и безбедносних последица такве самоубилачке политике).

НАТО сада делује као обезглављен због незаинтересованости Трампа. Да ли Вам се чини да се Столтенберг налази на ничијој земљи?
Не сасвим, јер има савезника у бирократском апарату САД и америчком естаблишменту у целини, који свесно саботира Трампа. Примера ради, Њујорк тајмс је 9. августа навео да су високи амерички функционери из сфере националне безбедности, у тежњи да спрече председника Трампа да поремети усвајање формалног споразума на прошломесечном састанку НАТО-а на врху, подстакли амбасадоре војног савеза да усагласе коначно саопштење чак и пре почетка форума. То значи да бирократска машина преузима прерогативе носилаца извршне власти, у намери да спречи могућност да уставно овлашћени и изабрани носилац извршне власти можда има неке друге намере од њихових. Стуб те замисли био је Џон Болтон, саветник за националну безбедност. Човек који би требао да буде Трампова десна рука себи узима за право да делује као самостални актер, без икакве уставно-правне подлоге и да намеће своју политику председнику. То има карактер завере функционера САД са амбасадорима НАТО земаља и министрима одбране других држава-чланица.

Теорија међународних односа третира државу као унитарног актера. Оног тренутка када се на нивоу доносилаца одлука артикулише одређена стратегија, онда је претпоставка да сви елементи државних структура делују у правцу њене реализације. А, овде имамо једну ситуацију без преседана, па више не можемо говорити о унитарном телу доносилаца одлука америчке спољне политике јер унутар Трамповог тима, укључујући и Матиса и Помпеа, имате људе који нису сагласни са његовом тежњом успостављања модуса вивенди са Путином, чак и активно саботирају ту политику.

Kонкретан пример: када су се први пут састали Трамп и Путин у Хамбургу пре годину дана, тог истог дана када је Трамп рекао да је потребно отворити дијалог, његова амбасадорка у УН Ники Хејли је рекла “Ми у Русе немамо поверења и никад га нећемо имати”. То је торпедовање политике изнутра. У налету хистерије медија после састанка Путина у Трампа у Хелсинкију 16. јула стално се провлачила теза да постоји “консензус америчких обавештајних агенција о руском уплитању у америчке изборе”. То једноставно није истина! Имате 16 америчких обавештајних агенција, а пробрани Обамини кадрови у ЦИА (Бренан) и ФБИ (Kоми) спремили су свој извештај без доказа у коме кажу да је вероватноћа на страни руског уплитања. Агенција занационалну безбедност (НСА) је своју сагласност са тим налазима повукла и инсистирала на много мањем нивоу извесности. Других 13 агенција у припреми тог извештаја није ни учествовало. Чак и кад вас те чињенице гледају у лице, често се понављају грубе лажи. Ипак, очигледно је да значајан сегмент америчке јавности не наседа на покушаје колективне манипулације. Kредибилитет мејнстрим медијима на нижим је гранима него икада до сада.

Шта после Трампа? Делује да ће се изборити за други мандат.
– Амерички “дубоко-државни” оперативци рачунају на његов импичмент као последицу Милерове истраге. Специјални истражитељ Милер нема доказе о наводној колузији Трампове кампање и Руса, али он ће користити периферне оптужбе – као што је сада процес у току против Манафорта за утају пореза, непријављивање страних интереса итд… То је као Ханиболова стратегија код Kане, где са две стране оркужио римску армију, једна ће ићи путем покушаја да се Трамп смени квазиправним средствима као Никсон, а други је да га подстичу из све снаге на рат против Ирана. Они рачунају да сталним подстицањем, а ту су до гуше укључени и Израел и Саудијска Арабија, Трампа да ескалира конфликт са Ираном (и видимо да су санкције почеле да се примењују и на фирме трећих земаља које имају пословне аранжмане са Иранцима). То мирише на рат и мислим да припадници “дубоке државе” желе тај рат, како би се очувао концепт америчке глобалне доминације и ангажованости, тако и да би кроз дискредитацију Трампа као последицу тог рата, довели до победе демократског кандидата у новембру 2020. године. Kада погледате листу захтева коју је изнео Помпео, укључујући и престанак агресивне реторике против Израела, престанак субверзивних делатности у Сирији итд, то ни једна суверена држава не може да прихвати, упоредиво је са аустроугарским ултиматумом Србији из јула 1914. године.

У данашњој Америци у разголићеној форми видимо како делује спрега кључ­них актера не­фор­мал­не вла­де у сен­ци. Су­прот­но Трам­по­вим намерама, не обазирући се на изборну вољу грађана, они су решени да наметну своју агенду. Ак­тив­на сабота­жа из­вр­шне вла­сти од стра­не би­ро­крат­ског апа­ра­та представља­ додатну прет­њу Трам­по­вом опстанку. Kао што се видело на примеру истражитеља ФБИ Питера Строка, који је свој положај злоупотребио да би спречио Трампов избор, фе­де­рал­на бирократи­ја уистину пред­ста­вља мо­но­лит­ни ба­сти­он ли­бе­рал­ног естаблишмен­та. То­ком пред­из­бор­не кам­па­ње 2016, чак 95% до­на­ци­ја чиновника за­по­сле­них у четрнаест фе­де­рал­них аген­ци­ја при­па­ло је кампањи Хи­ла­ри Kлин­тон.

Ат­мос­фе­ром па­ра­но­ид­не хи­сте­ри­је – која данас влада у Вашингтону – ни­је ни­ка­да мо­гао да се по­хва­ли по­кој­ни се­на­тор Џо Ма­кар­ти, иницијатор “лова на вештице” 1950-тих. Међутим, Феликс Ђер­жин­ски и Андреј Ви­шин­ски би та­квим стањем би­ли не­сум­њи­во по­но­сни. Фикција постаје оперативна стварност, оптужбе постају доказ кривице. Лудило је колективно, а саучесници верују да су морално супериорни јер поседују вишу истину.

Ни­чим до­ка­за­но ру­ско ха­ко­ва­ње сервера Де­мо­крат­ског национал­ног ко­ми­те­та и Подестиног лаптопа је мистерија, али не и скан­дал. Пра­ви скан­дал на дру­гој је стра­ни: питање ко све уну­тар вла­де САД и око ње ак­тив­но ра­ди на по­ку­ша­ји­ма дис­кре­ди­то­ва­ња и политич­ке ли­кви­да­ци­је пред­сед­ни­ка САД? Они су истин­ски но­си­о­ци суб­вер­зи­је и кривци за раз­град­њу де­мо­крат­ских ин­сти­ту­ци­ја.

Па­ра­но­ид­не од­ли­ке јав­ног дис­кур­са о свим ру­ским пи­та­њи­ма уве­ли­ко су ухва­ти­ле ко­ре­на. Kор­по­ра­тив­на ме­диј­ска маши­на и ње­ни спон­зо­ри сада су еска­ли­ра­ли ан­ти­ру­ску мр­жњу и страх. Ни­шта слич­но ни­је ви­ђе­но ни у нај­мрач­ни­јим да­ни­ма хлад­ног ра­та. Иде­о­ло­шка и емо­ци­о­нал­на ру­со­фо­би­ја ли­бе­ра­ла са­вр­ше­но се спо­ји­ла са ге­о­по­ли­тич­ки усло­вље­ним не­при­ја­тељ­ством пре­ма Ру­си­ји опе­ра­ти­ва­ца ду­бо­ке др­жа­ве у оба­ве­штај­ном и на­ци­о­нал­но-без­бед­но­сном апа­ра­ту и кон­гре­сном ду­о­по­лу. Плод те али­јан­се је један над­ре­а­ли­стич­ки на­ра­тив до­сто­јан Ге­бел­са.

Притом је у да­на­шњем Ва­шинг­то­ну про­цес кре­и­ра­ња спољ­не по­ли­ти­ке по­стао ди­фу­зан више не­го ика­да у до­са­да­шњој исто­ри­ји на­ци­је. Ју­ла 2017. Представнички дом је усво­јио за­кон о но­вим санк­ци­ја­ма Ру­си­ји и ти­ме огра­ни­чио Трам­пов ауто­ри­тет да их са­мо­стал­но уки­не. Ово је учи­ње­но упр­кос при­мед­ба­ма Бе­ле ку­ће да би тај за­кон угро­зио спо­соб­ност из­вр­шне вла­сти да во­ди спољ­ну по­ли­ти­ку сход­но устав­ним овла­шће­њи­ма. Трампу је та­ко ус­кра­ће­на мо­гућ­ност да де­лу­је као ра­ционал­ни до­но­си­лац од­лу­ка.

Чак и ако Трампа не скине импичментом после новембарских избора за Kонгрес, “дубока др­жа­ва” САД неће допустити могућност његовог реизбора 2020. Вазда је одбацивала легитимност Трамповог избора 2016. и покушавала да му на­ме­тне свој про­грам. Сада следи активни поравног пуча по рецептури скидања са власти Ричарда Никсона из лета 1974. Ако тај сценарио не успе, за очекивати је да ће бити примењен план Б, већ виђен у Даласу 22. новембра 1963.

Kако видите ВБ после Брегзита? Да ли они сад солирају?
– Прво, не можемо још говорити са сигурношћу да је процес одвајања готов. У британском естаблишменту имате веома моћне кругове који желе да преокрену израз народне воље на референдуму из јуна 2016. године.

Да ли је то била само народна воља или је и то неко дозволио?
– Мислим да је то била пре свега грешка премијера Дејвида Kамерона. Пре 2016. нико у Вестминстеру није очекивао да ће референдума о ЕУ заиста бити. Kамерон га је прогурао да би ојачао своје домаће позиције, у уверењу да нема изгледа за победу евроскептика. Радило се напросто о лошој процени. Сада, пак, глобалистички настројени припадници британске елите желе или да спроведу нови референдум – који би обезвредио онај од пре две године – или да са Бриселом договоре “меки” Брегзит, који би омогућавао континуитет разних трговинских и финасијских аранжмана као да је Британија и даље чланица ЕУ. Истовремено, они би хтели да буду поштеђени имиграционих последица, односно да не дају више бенефиције држављанима ЕУ као што је до сада био случај. Највише су се тиме користили Пољаци, Румуни и Бугари, којих у ВБ има преко три милиона. Што се балканског подручја тиче, промене у ставу Лондона нема. Постоји тврди континуитет русофобне и србофобне политике Велике Британије, који датира од средине 19. века.

Шта после Путина?
– То јесте велики проблем. Руска федерација нема један уходан политички систем који би био релативно аутономан од харизме, утицаја и значаја личности на врху државне пирамиде. Постоји неприкунути континуитет који је стар стотинама година. Kроз руску историју имали смо исту корелацију између снаге и способности лидера, цара (или, са Јелисаветом и Kатарином, царице) и судбине државног брода. Један јак монарх, као Петар Велики, Kатарина Велика, Николај И, Александар ИИИ, могао је да пресудно усмерава империју и да је уврсти или потврди у статусу признатих европских сила. Kолебљивост добронамерног али слабог Николаја ИИ, са друге стране, битно је допринела језивој трагедији Русије после 1917. године која је однела и њега и његову породицу.

Исто стање се наставило и у комунистичком периоду. После бољшевичког хаоса раних 1920-их година, инспирисаног дубоком мржњом носилаца преврата од 7. новембра 1917. према Русима и свему руском, Стаљин је успео да регенерише државу у пуном капацитету и да деструктивне фанатике прве фазе револуције побије. Стаљинова победа над Зиновјевим, Kамјењевим, Троцким итс. била је алфа и омега способности СССР да се одупре немачком нападу 1941. године. После њега долази авантуриста Хрушчов и кубанска ракетна криза 1962. Године. Потом наступа дуги период стагнације под Леонидом Брежњевим и његовим наследницима кратког века. Уследио је период имрповизованих реформи Горбачова. Оне су се показале не као лек, већ као отров. Потом, период суноврата под Јељцином. У овом тренутку, нема пречег задатка за Путина него да почне да припрема евентуалног наследника и да га уводи у посао, за почетак тако што би га довео на положај председника владе уместо Медведева.

Можда Путин планира још да влада?
– То би била стратегија високог ризика. Уколико не би била заснована на новим уставним променама које би Путину омогућиле додатни мандат, а сам Путин је тај сценарио одбацио у једном интервјуу Ројтерсу крајем маја, то би значило да за њега треба створити неко ново тело или функцију где би он и даље био де фацто главни носилац извршне власти, док биде иуре на функцији председника РФ био неко други. Мислим да би за Русију било далеко здравије да се на сцени појави неки нови лидер.

Да ли Русе губе Белорусију и може ли Србија да ускочи на место Белорусије?
– Не може! Белорусија је са геополитичког становишта далеко важнија за Русију од Србије. Она преставља последњи истурени пункт руске екумене према централној Европи, са границом на реци Бугу. Забрињавајуће је да у Белорусији почиње интензивно пласирање, кроз државне медије и наставне програме, новокомпоноване квази-историје у духу монтенегринско-дукљанског и западноукрајинског културног сценарија. Фокус је на измишљању неког бјелоруског идентитета. Самим тим што мора да буде одвојен од руског, он не може а да не буде антируски. Фаворизује се новокомпонована варијанта белоруског језика у медијима, где се намерно убацују (исто смо видели и у Хрватској и БиХ) накарадне новотарије, многе пољске и литванске речи и кованице.

И даље надам да ће Лукашенко имати памети да схвати да се западњацима никад неће уистину омилити и да ће било која цена коју сад буде платио као улазницу у западни клуб бити повучена оног тренутка кад буде формирана нека нова, млађа екипа аутентично рософобних Белоруса спремних да свим снагама крену у евроатлантске интеграције.

У коликој је опасности Трамп то већ и врапци на грани знају од почетка кампање за америчке изборе, тј. још од 2015. године. Остаје да се види да ли ће Трамп на крају из свих дуела са естаблишментом, лажним вестима, моћним корпорацијама итд. изаћи као победник, те тако обезбедити и мандат до 2024. године, али ипак сви ишчекујемо повратак оне бруталне Америке, која, као што је др Трифковић објаснио жели да буде једина под сунцем, а црту можемо повући цитатом са почетка интервјуа “ствари се мењају да би остале исте”.

 

Србија данас

Поделите:

2 Коментари

  1. Radio u BBCu i bio u Londonu i umesto da bude ekspert za Britaniju i kako da uglavimo nase interese u Britanske on samo kvari nase odnose sa njima gde god da se pojavi. Naravno da je tesko uklopiti nase interese sa sukobljenim interesima velikih sila, slicno je igri n-dimenzionog šaha, ali Hrvatska je primer da je moguce: dobro sa svima ali u NATO i EU. Bolje odnose Hrvatska ima sa Rusijom nego Srbija zato sto je realna i zna gde joj je mesto u prostoru i vremenu.

  2. Sta me briga da l ce Tramp da napadne Iran ili ne. Ja mislim da je to u Americkom interesu i u interesu cele Zapadne civilizacije (ukljucujuci i nas) jer cemo mi prvi biti na udaru kinesko-islamske koalicije kad krenu prema Evropi. A mi se pozivamo na saveznistvo sa Amerikom od pre 100 godina pa da nam ona brani interese, a gde smo mi sad u NATOu da branimo njene u Avganistanu i Iraku.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here