Sreten Ugričić – „Terorista“ bez portfelja

Podelite:

Piše Aleksandar Dunđerin

Podrška terorističkom aktu zbog kojeg je, navodno, smenjen direktor „Narodne biblioteke Srbije“, samo je logična posledica dugogodišnjeg pisanja, razmišljanja i aktivnosti Sretena Ugričića, jednog od najznačajnijih Soroševih kadrova zaduženih za razgradnju srpske kulture

Posle više od deset godina upravljanja „Narodnom bibliotekom Srbije“ (2001-2012) Sreten Ugričić je, na telefonskoj sednici Vlade, održanoj 20. januara 2012. godine, smenjen sa mesta direktora ove ustanove kulture. Razlog: podrška Andreju Nikolaidisu, savetniku predsednika Skupštine Crne Gore Ranka Krivokapića, koji je, u tekstu „Šta je ostalo od velike Srbije“, napisao da bi „aktiviranje eksploziva u banjalučkoj dvorani ‘Borik’, dok je nedavno u njoj sedeo kompletan državni vrh Srbije i Republike Srpske, bio civilizacijski iskorak“. Kada je, povodom poznatog slučaja Nikolaidisove kolumne, Beograd poslao demarš Podogorici, „Forum pisaca“ (neformalna organizacija, koja čas postoji, čas ne postoji, a okuplja intelektualce bliske LDP-u) u javnost je izašao sa peticijom kojom se zahteva prestanak „hajke na Nikolaidisa“. Peticiju je potpisala nekolicina pisaca i kulturnih radnika iz Srbije, između ostalih i državni službenici Sreten Ugričić i Mileta Prodanović (član „Nacionalnog saveta za kulturu“).
Tako je, ironijom sudbine, čovek koji je govorio da je „Gavrilo Princip veći terorista od Osame bin Ladena“, smenjen upravo zbog „podrške terorističkom aktu“ (Ivica Dačić). Možda su neke ocene povodom novog skandala u kojem je učestvovao Sreten Ugričić – poput zapažanja da poziv na likvidaciju najviših državnih funkcionera neodoljivo podseća na medijsku pripremu ubistva Zorana Đinđića – preterane, ali nedopustiv je presedan da upravnik jedne od najvećih državnih ustanova kulture, makar i pod izgovorom zalaganja za slobodu govora i umetničkog izražavanja, javno podrži nasilni obračun sa predstavnicima vlasti.
I ne samo sa njima. Malo ko u medijima ističe da se tog 9. januara u „Boriku“, pored Borisa Tadića, Milorada Dodika i patrijarha Irineja, nalazilo i više hiljada ljudi. Zamislimo da je neko 2010. godine napisao tekst o tome kako bi za opstanak srpskog nacionalnog dostojanstva trebalo baciti bombu na učesnike gej parade, u cilju ubistva šefa delegacije Evropske unije u Srbiji Vensana Dežera. Takav tekst, sasvim sigurno izazvao bi najmanje protestnu notu Brisela, i oštru reakciju Hilari Klinton, a autor bi bio označen kao fašista i terorista, i bez sumnje bi krivično odgovarao. U tom smislu, formalno gledano, i Nikolaidisev tekst afirmiše terorizam, budući da iz navedenog odlomka proizlazi kako je za svetliju budućnost ovih prostora (koja je nezamisliva dok su na čelu srpskih zemalja i Srpske crkve Tadić, Dodik i patrijarh Irinej) čak i smrt nekoliko hiljada ljudi prihvatljiva kolateralna šteta. I jedan i drugi primer izrazite su ilustracije „govora mržnje“. Međutim, dok se slogan „smrt pederima“ interpretira kao „poziv na linč tupavih srpskih fašista“, „smrt Republici Srpskoj“ tumači se, barem u redovima drugosrbijanske javnosti, kao „civilizacijski iskorak srpske intelektualne elite“; elite koja već dugi niz godina tvrdi kako će „Srbija biti moderna država tek kada u njoj ne bude Srba“ (Nenad Prokić).
U jednom slučaju, dakle, sloboda govora ugrožava demokratiju, u drugom je podstiče. I u tome i jeste srž problema – potpisujući peticiju protiv „hajke na Nikolaidisa“, Sreten Ugričić je zapravo stao, ne iza jednoga pisca ili iza odbrane ljudskih prava, nego iza jedne ideje, jednog, bez dileme nakaradnog sistema vrednosti. U tom smislu Ugričićev najnoviji „antidržavni čin“ i „podrška terorističkom aktu“ samo je logična posledica njegovih ranijih stavova, razmišljanja, pisanja i aktivnosti, nadahnutih neprikrivenom averzijom prema svemu što ima srpski nacionalni predznak.

KULTURNI GENOCID

[restrictedarea]

„Pečat“ je mnogo puta u prethodne dve godine, osnovano i argumentovano, upozoravao da je „Narodna biblioteka Srbije“ (NBS) jedinstvena u svetu po tome što se na njenom čelu čitavu deceniju nalazi čovek čiji su kriterijumi za ocenjivanje nacionalnih vrednosti izrazito a(nti)nacionalni. I upozoravao da Ugričić kao umetnik i mislilac možda i ima pravo da deluje u skladu sa svojim antinacionalnim i antidržavnim osećanjem (mada takve slobode govora i umetničkog izražavanja ne poznaje nijedno demokratsko društvo), ali da su takvi stavovi, kada ih izgovara direktor institucije od prvorazrednog nacionalnog značaja, štetne i pogubne po srpsku kulturu. A Ugričićeva razmišljanja o patriotizmu i otadžbini, identitetu i slobodi, politici i ideologiji, moralu i srpstvu – publikovana u ogledima „Uvod u astronomiju“ (2006), romanu „Neznanom junaku“ (2010) i rasuta po sajtu „Peščanika“ – bila su prožeta frapantnom količinom gorčine i mržnje, skepse i cinizma prema svemu što ima nacionalno i patriotsko obeležje. Odnos Ugričića prema istoriji, tradiciji, duhovnosti i nacionalnosti najbolje ilustruje aksiom, koji se kao lajtmotiv pojavljuje u gotovo svim njegovim delima: „Prezir prema sopstvenom narodu i državi esencija je rodoljubivog patosa“.
Simptomatično je da nijednom ministru kulture i nijednom predstavniku postpetooktobarskih vlasti nije svih ovih godina zasmetalo to što direktor NBS-a uporno, na različite načine, i u raznim prilikama, varira antinacionalni poklič: Srbija, kao nacionalna tvorevina, kao država, kao skup tradicionalnih duhovnih i kulturnih vrednosti – ne bi trebalo da postoji. Ko je, ako ne vrh države, odgovoran zato što se skoro deset godina na čelu ustanove koja ima jasno uočljiv nacionalni predznak nalazio čovek koji je aktivno učestvovao u procesu potpune razgradnje tradicionalnog srpskog pisma (ćirilice), ne poštujući gotovo nijedan zakon države čiji je sve ovo vreme bio službenik?
Duh NBS-a veoma je brzo pripodobljen „filozofskim“ stavovima Sretena Ugričića u okviru kojih je centralna misao bila ta da identitet srpskog naroda nisu jezik, kultura, tradicija, istorija, nego nešto što je prolazno, što se lako može nametati i menjati. Misao koju je Ugričić još od 1994. godine, kako je „Pečat“ naglašavao, brusio u okviru „Fonda za otvoreno društvo“, kao koordinator programa za izdavaštvo i bibliotekarstvo. Oni koji su ga postavili u direktorsku fotelju 2001. godine to su veoma dobro znali, svesno dopuštajući da Ugričić, postepeno, korak po korak, menja karakter „Narodne biblioteke“, pretvarajući je u ustanovu sa nadnacionalnim (u suštini antisrpskim), a ne nacionalnim i tradicionalnim karakterom. U želji da utiče na promenu identiteta srpskog naroda, Ugričić je, tako, gotovo bez otpora promenio identitet „Narodne biblioteke“ do neprepoznatljivosti. Podsetimo još jednom: iz ulaznog hola biblioteke naredio je da se ukloni vitrina sa izloženim ugljenisanim ostacima knjiga nađenih prilikom otkopavanja temelja „Narodne biblioteke“ na Kosančićevom vencu, skinuo je zavese sa starim slovima „Miroslavljevog jevanđelja“ i zamenio ih sasvim običnim, naložio je da se u holu ispred kataloga i čitaonica ukloni skulptura Bogosava Živkovića na kojoj su se isticala krupna arhetipska srpska lica i naslućivali likovi Karađorđa i drugih srpskih junaka, ukinuo je Šesti april, dan kada je 1941. godine pod bombama gorela Biblioteka, kao datum NBS-a.
Vrhunac pokušaja revidiranja istorije (srpske književnosti) dogodio se u maju 2010. godine kada su u „Biblioteci grada Beograda“, uz dozvolu „Narodne biblioteke Srbije“, na policu pod nazivom „crnogorska književnost“ smeštena dela Petra Petrovića Njegoša. Tek pošto je „Pečat“, uz podršku dela kulturne javnosti, iz broja u broj (u okviru temata „Srbijanstvo i jugoslovenstvo u srpskoj kulturi“, br. 114, 117 i 118) pisao kako odstranjivanje Njegoša (ali i nekih živih pisaca iz Crne Gore koji su se, kao Nikola Malović, javno izjasnili kao srpski stvaraoci) iz korpusa srpske književnosti predstavlja vrstu „kulturnog genocida, uništava kulturnu tradiciju i kulturno sećanje jednog naroda, šalje poruku da srpske književnosti izvan sadašnje teritorije Srbije nikada nije bilo“ – Njegoš je vraćen na policu „srpske književnosti“. Ali posle toga Sretenu Ugričiću nije falila ni dlaka sa glave. Naprotiv, pretio je autorima „Pečata“ tužbom.
Ministri, pre svih oni koji su držali resor kulture, morali su da pročitaju intervju koji je Sreten Ugričić dao hrvatskom „Feralu“. U intervjuu je upravnik NBS-a savremene srpske pisce podelio na podobne i nepodobne, odnosno na „politički korektne“ i one koji to nisu, posebno naglašavajući kako je srpska književnost i dalje talac „nacionalističkih realista“ (Ćosić, Kapor, Vitezović, Bratić, Danojlić, Markov, Dragoslav Mihailović) i „nacionalističkih esteta“ (Pavić, Beli Marković, Goran Petrović, Miro Vuksanović). Pisali smo tada kako je besramno i degutantno da državni službenik odlazi u drugu državu i tamo osporava vrednosti sopstvene nacionalne kulture, te da je neodgovorno, ali i sumanuto posle ovog incidenta ne smeniti čoveka sa tako značajne funkcije.

KRAH SOROŠEVE PARADRŽAVE
Konačno, srpskim vlastima, kao ni drugosrbijanskoj kulturnoj eliti, nije smetalo ni to što je NBS skoro punih pet godina (2007-2011) prekinula da obavlja svoju osnovnu delatnost, što je to bio do sada prvi primer u svetu da jedna važna nacionalna institucija u mirnodopsko vreme zakatanči svoja vrata na tako dug period. Naprotiv, i ministar kulture Predrag Marković, isto kao i intelektualci okupljeni oko „Foruma pisaca“, i sada ističu kako je Ugričić maltene najbolji menadžer kulture kojeg smo ikada imali, a da mu je jedna od najvećih zasluga to što je digitalizovao katalog Biblioteke. Zaista je neshvatljivo da digitalizacija i umrežavanje podataka u prvoj deceniji 21. veka predstavljaju podvig?! Tim pre što stručnjaci tvrde da i taj elektronski katalog projekta „Virtuelne biblioteke Srbije“ čini 75 odsto preuzetih zapisa iz „Biblioteke Matice srpske“ iz Novog Sada.
A osim toga, period adaptacije biblioteke obavijen je, na šta smo u više navrata upozoravali, neprozirnim velom tajne. Počev od cene izvršenih radova (koja je tokom vremena duplirana), pa sve do uloge „veoma uspešnog privatnog slovenačkog preduzeća“ „Izum“ iz Maribora u vezi sa izradom zapisa u elektronskom katalogu srpskih biblioteka („Virtuelne biblioteke Srbije“).  Ukoliko dođe do detaljnije istrage, javnost će možda i saznati ko je odgovoran što je oko 10.000 knjiga iz nekadašnje dvorske biblioteke izbacivano iz opšteg fonda trezora, kao višak i duplikat, i bacano u kontejnere.
I najnoviji primer Ugričićevog „govora mržnje“ prošao bi po svemu sudeći neopaženo da upravnik NBS-a, osokoljen moćnim zaštitnicima, nije „udario“ na državni vrh i samog predsednika Srbije Borisa Tadića. I time, svesno ili nesvesno, u godini izbora, uticao na kakvo-takvo poboljšanje rejtinga današnje vlasti među patriotski orijentisanim biračima koji, razumljivo, osuđuju antinacionalnu i antidržavnu histeriju pojedinaca kao što je Sreten Ugričić.
O tome, uostalom, ubedljivo svedoči pismo aktuelnog ministra Predraga Markovića Sretenu Ugričiću. Protiveći se Ugričićevoj smeni, on kaže kako je stabilnost i kontinuitet u radu najviše nacionalne ustanove u kulturi, kakva je „Narodna biblioteka Srbije“, prioritet u odnosu na dnevnopolitička zbivanja. Nije to gaf ministra Markovića, on zaista ništa od onoga o čemu smo mi pisali ne zamera nekadašnjem upravniku NBS-a, svestan je odakle potiču sve pobrojane Ugričićeve nepodopštine, veoma dobro zna ono o čemu je i „Pečat“ svojevremeno pisao (Ljiljana Bogdanović „Homo ludens sa Svetosavskog platoa“, „Pečat“, broj 142), da je „Ugričić deo ‘paketa’, sa kojim je već nekoliko meseci posle ‘demokratskih promena’ u svim sektorima života nastupila vlast kadrova koje je Soroševa paradržava pripremila u prethodnoj deceniji Miloševićeve ere“; „da su ti kadrovi posebno zainteresovani za sve ono što ima veze sa sektorima identiteta (Ministarstvo kulture, muzeji, pozorišta, mediji, Ministarstvo obrazovanja, univerziteti, Ministarstvo nauke, „Narodna biblioteka“), što pruža mogućnost da se započne proces preumljenja, odnosno kulturne denacifikacije Srbije“; da ta „grupacija sebe shvata kao svojevrsne misionare atlantskog sveta i njegovih vrednosti u Srbiji, i posebno želi vladavinu sferom kulture, odnosno javnosti, pa u zemljama tranzicije promoviše neoliberalne vrednosti globalnog kapitalističkog sistema… trudeći se istovremeno da kompromituje sve tradicionalne vrednosti i ‘smetajuće’ navike u domenu željene promene kulturnog identiteta“.
Ko je ovo spoznao, taj savršeno dobro razume histeriju drugosrbijanske intelektualne elite koja je posle Ugričićeve smene organizovala niz tribina, na kojima je bespoštedno udarila na vlast. Ilustraciju te histerije možda i najbolje svedoče reči Vesne Pešić, koja je, u tekstu „Slučaj Sretena Ugričića“, objavljenom na sajtu „Peščanika“, najavila početak bespoštednog rata protiv aktuelnih vlasti: „…sa Sretenom Ugričićem nije se obračunao simbol bivšeg režima, nego stvarni vođa današnje Srbije Boris Tadić. On se obračunao i sa Đinđićem i sa Sretenom Ugičićem. Ne znam da li je svestan da je time prešao granicu koju nije smeo da pređe. To će ga koštati. Objavio je rat društvu. Ono nema kud nego da mu uzvrati borbom, za koju smo verovali da je završena padom zločinačkog režima Slobodana Miloševića“.
Iako režim u Beogradu nije mogao da dobije poželjnijeg neprijatelja za sticanje političkih poena, iz reči Vesne Pešić može se iščitati još jedna, veoma važna poruka. Čak i da jednog Soroševog kadra zameni drugi (a taj bi, ma koliko bio dosledan u sprovođenju antisrpske kulturne politike, morao biti „čistije“ biografije, i pažljiviji na rečima, ali i u delima), smenom Sretena Ugričića pokušaj razgradnje srpske kulture barem je, ako ništa drugo, prvi put posle petooktobarskih promena – bar privremeno osujećen.

Aleksandar Dunđerin, Pečat

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here