Srpski kulturni prostor i kulturna politika

Podelite:

Šta je srpski kulturni prostor i šta nas sprečava da ideju o njemu afirmišemo i aktiviramo kroz adekvatnu kulturnu politiku?

Tokom javne rasprave o Strategiji razvoja kulture Republike Srbije, održane 2017. godine, često se mogla čuti kritika na račun opšteg cilja Strategije imenovanog kao „povezivanje srpskog kulturnog prostora“. Pored nepoverenja prema ovoj ideji kao izrazu „velikosrpskog hegemonizma“, postavljano je pitanje da li je tako određenom cilju uopšte mesto u dokumentu javne politike kakav je ovaj.

To pitanje nije bez osnova, s obzirom da kulturna politika po definiciji predstavlja praktičnu politiku (policy, a ne politics), kao skup postupaka i mera usmerenih ka ostvarenju konkretnih ciljeva od javnog interesa, i kao takva bi trebalo da bude oslobođena pretenzija „velike politike“ ka institucionalnom zasnivanju i (pre)oblikovanju društvenih relacija. Strategija u tom smislu predstavlja osnovni planski dokument kulturne politike kao javne politike u oblasti kulture, odnosno dokument planskog i sistematskog regulisanja javnog interesa u oblasti kulture i planskog i sistematskog odlučivanja o svim pitanjima povezanim sa razvojem kulture u jednom društvu.

Iako je i ranije bila uočavana iluzivnost zasnivanja i razumevanja kulturne politike i javnih politika uopšte kao nezavisnih i autonomnih u odnosu na ideološke dominante i nosioce političke i društvene moći, kriza globalnog poretka snaga i samim tim dominantne globalne ne samo ideološke, nego i trans-ideološke i civilizacijske paradigme, čini sve neodrživijim verovanje u univerzalizovano i normalizovano shvatanje kulturne politike. Kulturne politika i javni interes kom je posvećena, kao ni međunarodni dokumenti i institucije na čijem autoritetu se gradi njen sadašnji vid, nikako ne mogu biti shvaćeni kao neupitni, samorazumljivi i nezavisni od aktuelnih oblika dominacije i kontrole i kompleksa ideja na kojima oni počivaju.

KULTURNA POLITIKA I ODGOVORNOST
Takođe, problematizovanju kulturne politike u obliku u kom je ustanovljena tokom druge polovine prošlog veka, doprinosi i shvatanje kulture koja se poslednjih decenija sve više tumači na osnovu pojmova identiteta i vrednosti, toliko da se sa njima gotovo poistovećuje. Prema ovome, kultura bi bila istorijski formiran kompleks normativno-vrednosnih (ili idejno-vrednosnih) osnova ljudske delatnosti, iz čega bi sledilo da razlike između država i kultura, pa i istorijskih epoha, nisu samo rezultat različitog ekonomskog i političkog poretka, nego pre svega različitih pogleda na svet, čije su jezgro vrednosti i kultura. Vrednosti bi pri tome predstavljale istorijski generisana uverenja i stavove, odnosno skupove uverenja i stavova, kojima pojedinci i zajednice odgovaraju na pitanja smisla sopstvenog postojanja i zajedništva.

Kulturna politika, pošto nikako ne može biti nezavisna od vrednosti kulture, kao ni od državnog i instutucionalnog sistema unutar kojih deluje, svakako ne može biti ravnodušpna prema pitanju vrednosti. Vrednostima se pri tome ne može pristupiti dominantno kvantitativnim metodama, niti se one mogu poimati kao neupitne i univerzalne kategorije, koji važe za sve ljude u svim vremenima.

Narodni muzej u Beogradu (foto: Tanjug/Dragan Kujundžić)

Konkretnost kulturne politike u ovom domenu, dakle, mora biti usmerena ka vrednostima konkretne društvene, istorijske i kulturne zajednice kojoj se obraća i unutar koje deluje. Kulturna politika zasnovana na javnom interesu, tako, mora imati svest o postojećim vrednosnim modelima društva na čije potrebe odgovara, kao i svest o vrednostima za čiju promociju smatra da je od javnog interesa. Ova dva skupa vrednosti ne moraju uvek biti podudarna i beskonfliktna, ali takozvane pozitivne vrednosti, kao vrednosti afirmisane kulturnom politikom, ne bi smele biti formulisane nezavisno ili u apsolutnoj konfrontaciji sa dominantnim istorijski generisanim vrednostima jedne zajednice. Drugim rečima, kulturna politika mora imati odgovornost prema sistemu vrednosti koji je određena zajednica kreirala kroz svoje istorijsko postojanje, i umesto promocije apstraktnih i apriornih ideoloških pretpostavki, mora se obraćati konkretnim potrebama konkretne društvene zajednice i konkretnih građana jedne države, uvažavajući određena temeljna uverenja na osnovu kojih značajan broj građana gradi svoj kulturni identitet, odnosno osećanje kulturne pripadnosti.

ŠTA JE SRPSKI KULTURNI PROSTOR?
U tom smislu, kulturna politika Republike Srbije morala bi se obraćati potrebama svih građana Srbije bez obzira na njihovu identitetsku pripadnost i izbore, ali i svim nosiocima srpskog kulturnog identiteta bez obzira na to gde žive. Delovanje kulturne politike van instritiucionalnih granica država legitimizovano je kulturnom diplomatijom i u skladu je kako sa međunarodnim dokumentima i praksom, tako i sa zakonodavstvom naše, i ostalih evropskih država.

Kulturna politika Srbije, kao i dokumenti kojima je regulisana, mora biti opredeljena za očuvanje jedinstva kulturnog prostora Republike Srbije, zatim očuvanje kulturne raznolikosti kao posebnog bogatstva naše zemlje, ali i, s obzirom na to da Srbija predstavlja matičnu državu srpskog naroda naseljenog u regionu i različitim delovima sveta, za očuvanje i povezivanje srpskog kulturnog prostora (koji nije podudaran sa političkim prostorom), odnosno zaštitu kulturnog nasleđa i promovisanje kulturnog stvaralaštva svih nosilaca srpskog kulturnog identiteta.

Srpski kulturni prostor je, u skladu sa tim, u Predlogu Strategije razvoja kulture Republike Srbije, koji još čeka na skupštinsku proceduru, određen kao geografski i kulturni prostor obeležen aktivnim prisustvom srpske kulture i kulturnog nasleđa, obuhvatajući i povezujući sve nosioce srpskog kulturnog identiteta, bez obzira da li žive u Republici Srbiji, područjima koje je srpski narod istorijski naseljavao ili naseljava, kao i u rasejanju. Dužnost Republike Srbije, navodi se dalje u dokumentu, kao matične države srpskog naroda, je da štiti i promoviše pravo i mogućnost svih Srba na očuvanje sopstvenog kulturnog identiteta i stvaralaštva na osnovu svoje nacionalne kulture.

Ova, u skladu sa mogućnostima kulturne politike kao praktične politike, relativno meka definicija podrazumeva uvažavanje činjenice o nacionalnim kulturama kao i dalje aktuelnoj istorijskoj realnosti, odnosno nacionalnom kontekstu u kom se i dalje razvijaju kulture, između ostalih u evropskih naroda, što suštinski, makar i nevoljno, nije osporeno ni u transnacionalnoj ideologiji Evropske unije, zasnovanoj na principu „jedinstva u raznolikosti”. Takvim stavom se, po sebi, ne negira pravo pojedinca na izbor sopstvenog identiteta ili postojanje različitih manjinskih identiteta, niti se nacionalna kultura smatra jedinom vrstom kulture, koja bi isključivala postojanje i uporednost sa drugim oblicima kulture. Jasno je da svaku kulturu, pa i srpsku, karakteriše prožimanje sa drugim kulturama, unutrašnja raslojenost i razvojnost, ali takođe i razlika u odnosu na druge kulture.

PITANJE CIVILIZACIJSKOG MODELA
Država u sprovođenju kulturne politike usmerene ka srpskom kulturnom prostoru poseduje instrumente međunarodnih institucija i dokumenata, bilateralne saradnje sa državama u kojima žive pripadnici srpskog naroda, aktivne podrške osnivanju, očuvanju i radu ustanova, udruženja i organizacija sa srpskim identitetskim predznakom, uz brigu o stalno razvijanim kanalima komunikacije i podsticanja svesti o kulturnom jedinstvu u okviru celog prostora.

Glavni ulaz u galeriju Matice srpske na Trgu galerija u Novom Sadu

Pri svemu ovome, treba imati na umu neophodnost zasnivanja i predstavljanja ideje srpskog kulturnog prostora koji bi bio u skladu sa savremenim kulturnim i društvenim praksama i oblicima svesti, neophodnost aktiviranja svih državnih i nacionalnih kapaciteta u tom procesu, pa i negovanje ideje o ovom prostoru ne samo kao o istorijskom ili geografskom nego i duhovnom i mentalnom, dakle prostoru zajedničkih vrednosti, simbola i (o)sećanja.

Takođe, ograničeni kapaciteti kulturne politike, i njeno potiskivanje pred konceptima strateške kulture kao instrumentalizacije kulture u kontekstu hibridnih ratova i očuvanja državnog suvereniteta i „meke moći”, sugerišu nam da njen sadašnji oblik, ali i ideja srpskog kulturnog prostora ovako formilisana, ima donekle privremeni karakter, i da će ona pre ili kasnije, na ovaj ili onaj način, morati da bude radikalno preoblikovana u skladu sa promenom civilizacijskih paradigmi i civilizacijskim izborima u kojima će ideja srpskog kulturnog i nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja uopšte moći da bude ostvariva.

Bez svesti da je zasnivanje ideje srpskog kulturnog prostora i kulturne politike posvećene njegovoj afirmaciji i aktivaciji, u osnovi neostvarljiva u okviru dominacije i identitetskog osećanja pripadnosti evro-atlantskom civilizacijskom modelu, dalji iskoraci u njenom osmišljavanju i realizaciji neće biti mogući. Spremnost na pre svega mentalne i simboličke rezove koji bi nas čekali na tom putu kao da prevazilazi institucionalne i lične kapacitete koje Srbija i srpski narod imaju u ovom trenutku. Ali istorija je nepredvidljiva, a ideja srpskog kulturnog i (nad?)nacionalnog jedinstva, uprkos svemu, neočekivano otporna, živa i održiva da bismo se u tom pogledu predavali potpunom pesimizmu.

 

Tekst predstavlja prilagođene elemente izlaganja Vladimira Kolarića na skupu „Srpski kulturni prostor: ustrojstvo, problemi, vrednosti“, održanom 17. i 18. maja 2019. godine u Matici srpskoj u Novom Sadu. U tekstu su izneti isključivo autorovi lični pogledi.

Vladimir Kolarić

 Novi Standard

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here