Srpski vašar i veselje usred Amerike!

Podelite:

Srpski vašari su prilika da se čalabrcnu domaći specijalitete sa roštilja i kupi ponešto što ne može da se nađe u američkim podavnicama: ručno izrađene brojanice iz manastira, ikone svetaca, pravoslavni krstići, tamjan, opančići, majice sa tradicionalnim motivima, knjige na srpskom jeziku, CD-ovi sa muzikom iz Srbije…
Kaže se da je Čikago jedan od najvećih srpskih gradova u Americi. U njemu živi nekoliko miliona ljudi, a svake godine naseljavaju ga imigranti iz celog sveta. U ovoj svetskoj metropoli ima mesta za svakoga, a njegova prava lepota vidi se leti, kada se, posle dugih i okrutnih zima, preobrazi u jedan od najlepših gradova na svetu. Tada Čikago zazeleni i procveta. Otvore se letnje bašte, restorani na krovovima zgrada, staze za trčanje i vožnju bicikla, velika Mičigen plaža…

Ova metropola poznata je po uličnim festivalima koji se u toku letnjih meseci održavaju u celom gradu. Tada se ulice zatvore, zamirišu roštilj i pivo, a ulični prodavci otvore svoje tezge na kojima prodaju sve što se zamisliti može – počev od slika, nakita, slamnatih šesira i tamnih naočara pa sve do šarenih bluza i kamenčića za skidanje malera. Na svakom festivalu postavljeno je nekoliko pozornica na kojoj pred razdraganom publikom nastupaju muzičari iz cele Amerike.

Čikago je otvoreni grad u kome se čuju razliciti jezici i u kome se sa domaćom kulturom mešaju etničke kulture iz celog sveta. Ta raznolikost specifična je za celu Ameriku, a za Čikago posebno. U njemu ima na stotine različitih nacija, različitih hramova i bogomolja, na stotine etničkih restorana, festivala, koncerata, krajeva grada… Različiti jezici, pre svih španski, poljski i ukrajinski, čuju se na svakom koraku, a narodi celog sveta žive prijateljski, jedni pored drugih, i medjusobno se poštuju i uvažavaju.

Kao i druge zajednice tako i srpska imigracija u Čikagu organizuje brojna druženja, a najpoznatija su ona za Vidovdan, zatim 4. jul u porti manastira Nova Gračanica, malo podalje od Čikaga, i dvodnevni Serbfest, u avgustu, u porti crkve Svetog Hristovog vaskrsenja. Ova okupljanja liče na tradicionalne vašare iz Srbije u kojima se neguje narodna tradicija. Na saborima se okupljaju sve generacije, počev od dece koja se uvek lepo izigraju i istrče, preko srednjih generacija, pa sve do onih najstarijih koji hodaju sa mukom, ali ni po koju cenu ne propuštaju ovakve proslave. U toku ovih okupljanja orkestri neprekidno sviraju narodnu muziku, pevači smenjuju jedni druge, a mladi i stari hvataju se u kolo.

Vašari su prilika da se čalabrcnu domaći specijalitete sa roštilja i kupi ponešto što ne može da se nađe u američkim podavnicama: ručno izrađene brojanice iz manastira, ikone svetaca, pravoslavni krstići, tamjan, opančići, majice sa tradicionalnim motivima, knjige na srpskom jeziku, CD-ovi sa muzikom iz Srbije… Očekuje se da će baš ovako biti i na narednom Serbfestu koji će biti održan za 20-ak dana u porti čikaške crkve Svetog Hristovog vaskrsenja.

Oni koji, pak, ne vole tradicionalna druženja mogu da potraže zabavu na drugim mestima. Ljubitelji rok muzike imali su mogućnost da u proteklih nekoliko godina budu na svirkama srpsko-čikaških bendova koji sviraju muziku iz bivše Jugoslavije. Jedan od takvih bendova koji preferira ‘tvrdji’ rok zvuk jeste ‘Rock Yunion’ sa članovima Dragan Gajić (vokal), Borislav Kuridža (vokal i gitara), Miki Đuričković (bas gitara) i Radovan Labović-Rudi (bubnjevi).

“Naš repertoar sastoji se od probranih radova ex Yu roka. Pokrivamo različite dekade i sviramo najbolja ostvarenja iz bivše Jugoslavije i to pesme ‘Atomskog sklonissta’, ‘Partibrekjekrsa’, ‘Riblja čorbe’, EKV-a, ‘Yu Grupe’… Naša poslednja svirka 17. juna je bila odlična. Publika je bila oduševljena, svi su đuskali i veselili se celo veče. Mi ne tezgarimo, već radimo sve uživo, 100-procentno. Gledamo da okupimo ljude, da se družimo, da pokrenemo urbani svet, da se setimo nekog srećnijeg vremena iz prošlosti kad je bilo više optimizma, više ljubavi, kad smo mislili da svi možemo da živimo zajedno. Izgleda da je Jugoslavija bila utopija i hteo sam da nazovem bend Ytopia (Utopia), ali je ipak ostalo Rok YUnion,” kaže Dragan Gajić i poziva publiku na sledeću svirku 29. jula u baru Xippo.

Najmlađi rok bend “Coolturna reanimacija” (Vladimir Milojković, Marko Milojković, Vladimir Vertuš) koji je nastao kroz rad na predstavi ‘Ono kao ljubav’, proširio je svoje aktivnosti sa muzuke na humanitarne akcije i pozorišna druženja. Sa La Kampanelom i Rok Yunionom, ‘Reanimacija’ je, na čelu sa Vladimirom Milojkovićem, organizovala svirku “Đurdjev danak rokerski sastanak” i sakupila 1.000 dolara za Humanitarni fond “Podrzi život” glumca Sergeja Trifunovića. Sa ostalih 500 dolara finansirali su bronzanu ploču pored hrasta ispred crkve Svetog Hristovog vaskrsenja. Taj hrast je bunt prema seči hrasta starog 700 godina u Savincu (u Srbiji) kako bi tuda prošao auto-put. Od jedne druge svirke pod nazivom “Ako ti je mnogo glasno da pojačam još malo?” donirali su hiljadu dolara za lečenje trogodišnje Mile Klikovac koja boluje od cerebralne paralize. Vladimir Milojković u decembru prošle godine uradio je predstavu za decu “Deda Mraz i Pomoćnik mlad dolaze u Cikago grad” koju je napisao pre mnogo godina. On i članovi ansambla sami su kupovali šper ploče, sekli ih i bojili kako bi od njih napravili božićnu jelku i sanke, a na kraju predstave deci su podelili poklone.
ZATVORENE DVERI “SVETOG SAVE”

Ipak, ima i onih koji smatraju da u Čikagu nema mnogo takozvanih “srpskih mesta”. Biljana Dramićanin (29) doselila se pre nekoliko godina u Čikago. Ona izlazi jednom, eventualno dva puta nedeljno, a u restoranu “Beograd” dolazi da ruča i tada naručuje gulaš i šopsku salatu. Kaže da se druži vise sa Amerikancima, jer se sa njima lakše dogovara za izlazak.

“Nemam baš mnogo drugarica i drugova ovde u Čikagu. Svi sa kojima se družim rade mnogo i onda treba baš dosta planiranja i dogovaranja da bismo se videli. Što se tiče cena za izlaske one su dobre. Pošto ne izlazim često, onda mi je u redu da nešto platim i skuplje, ali da izlazim češće onda bih verovatno gledala koliko šta košta. Na naše koncerte ne ide zato što su tada karte i piće jako skupi, a sve se organizuje daleko od grada. Karte su obično izmedju 30 i 50 dolara, a ono što nude takva mesta ne može da se uporedi sa onim što nude mesta u centru grada! Što se tiče srpskih mesta njih nema mnogo u gradu!”

Još jedno mesto koje je nekada okupljalo srpsku imigraciju u Čikagu jeste Muzej Svetog Save, nekadašnji Klub Svetog Save. Tamo su organizovana druženja, svirke, pozorišne predstave, slave, književne večeri… Na žalost vrata Muzeja zatvorena su već neko duže vreme, a Uprava Muzeja namerava da staru zgradu proda zbog nagomilanih dugova. Eventualna prodaja je razlog zboga koga se srpska imigracija u Americi podelila na dva tabora. Na jednoj strani su oni koji smatraju da zgradu treba prodati zbog dugova i kupiti nešto drugo. Na drugoj su oni koji su protiv takve odluke i koji traže da se učini sve kako bi se zgrada sačuvala. Tim pre što je zdanje, posle Drugog svetskog rata, Srbima iz Čikaga ostavio u amanet profesor Slobodan Drašković.

Pri Muzeju Sveti Sava godinama je radilo Srpsko pozorište “Mira Sremčević”, ali posle izbijanja sukoba sa Upravom Muzeja pozorište je istupilo iz zgrade. Od tada su spremili nekoliko predstava u sali crkve Svetog Hristovog vaskrsenja i odigrali ih u Skokie pozorištu.

Poslednjih nekoliko godina srpska zajednica u Čikagu ima priliku da na trodnevnom Festivalu srpskih filmova pogleda najnovija ostvrenja srpske kinematografije. Svaki srpski film ima engleski prevod, a osnivač Festivala Slavica Petrović uspela je da projekcije srpskih filmova organizuje i u Vašingtonu i drugim gradovima u Americi. Svake godine na čikaški Filsmki festival dođu i glumci i reditelji filmova, a do sada su se sa publikom družili Žarko Laušević, Radoš Bajić, Vuk Ršumović, Goran Radovanović i drugi.

globalserbia.com

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here