Српско искуство југоносталгије

Поделите:

Зашто не покушати искористити југоносталгију за српску ствар?

Југоносталгија представља комплексан феномен, знатно сложенији него што сједињавање речи „Југославија“ и „носталгија“ може да сугерише. Како су и држава Југославија (која је прошла кроз различите историјске облике и имала мноштво фаза) и носталгија појединачно сложене појаве, ситуација са југоносталгијом је још замршенија. Будући да представља носталгични однос појединаца и група за Југославијом, начином живота и културом која се у њој стварала, југоносталгија има онолико лица колико има различитих идеализовано-емотивних доживљавања Југославије. Југоносталгија, поред тога, није само ограничена на људе који су већи део свог живота провели у социјалистичкој Југославији, већ и на оне који је једва памте, па и оне који су се родили у временима након што је ова земља нестала у серији крвавих грађанских ратова. Због тог се у различитим верзијама југоностаглије разликују оне које се базирају на сећањима и оне које произлазе из маштарија заснованих на туђим причама или накнадног упознавања са југословенским културним наслеђем.

Носталгија је слојевита, нестална лична и колективна емоција. Она идеализује прохујала времена, људе, начин живота, догађаје, вредности и све оно што стоји у снажном контрасту према садашњици која се сматра мрачном и недостојном људског живљења; носталгија у себи садржи бол за неповратним губитком прошлости и чежњу за њом, која у себи може али не мора да садржи и утопијске тежње за повратком у идеализовано стање. Феномен носталгије је проучаван још од античких времена од стране Хипократа, па преко Јохана Хофера[1] који 1688 пратио понашања швајцарских војника-најамника обузетих жалом за завичајем, све до савремених интересавања за носталгичне пориве за чијег се родоначелника сматра француски историчар и књижевни критичар Жан Старобински.[2] Носталгија (од ностос – повратак кући и алгија – чежња)  представља  последицу измештености и губитка, која претпоставља две удаљене стварности – туђину и дом, прошлост и садашњост, сан и реалност.[3] У виђењима прошлости и изгубљеном дому често се налазе представе стабилности, мира, просперитета, уређености односа међу људима и  изражене солидарности.

Мада се ностагија пре свега окреће прошлости, она нам индиректно говори о садашњости, пре свега о неуслишеним жељама и очекивањима оних који снивају носталгичне сне. Због тога је носталгија није само главни показатељ неуспеха садашњице и промашаја савремених друштвених развојних токова, него и посредни доказ да историја не мора да води бољем и савршенијем, напротив. „Настајући у корелацији између појединачног искуства и живота у колективима, носталгија представља осцилацију између беживотности и индиферентности према свету око себе са једне стране и, наспрам ње, жудње ка његовом «осимишљавању» по обрасцима типских узора  која, по правилу, прати друштвене сломове и револуционарна превирања. Интензитет јачања носталгичних порива, ткз. «структурална носталгија» (Мајкл Херцфелд)[4]замишљања «савршености прошлих времена» какактеристична је за времена моралног суноврата у коме се стварају дискурси промене и опадања, а која тежи да поново успостави ,,бољи” свет, са стабилним моралом и друштвеним вредностима.“[5]

Другим речима – што је снажније разочарање услед неиспуњења очекивања и нада у садашњици – јача је и носталгија. Подстакнута, дакле, незадовољством садашњицом, носталгија храни и потребу за представом савршенства о којој машта. Та представа свакако не почива на стварности, већ је она конструисиана на различите начине: било на основу варљивог, половичног сећања, било на основу доживљавања сачуваног културног наслеђа – артефакта из прошлости или савремене културне продукције која приказује прошлост бољом од садашњнице. Чезнући за савршенством, носталгија у себи носи садашње противуречности и жеље о будућности, чиме добија мотивациону димензију покушаја његовог поновног оживљавања.

Свака носталгија има два лица, позитивно и негативно.[6] Она је „романса са сопственом уобразиљом“ која се основано гнуша заблуделих димензија садашњице и која тежи бољем,  узорнијем; али она је и симптом оболеле психе, израз унутрашњег расцепа и личне неостварености, као и показатељ раздора између појединаца и друштва. Носталгија нам указује како су бројне негативне околности интензивирале жељу да све аспекте покиданог и неоствареног живота окрену ка прошлости, често и на опсесивне начине, при томе, најчешће, не желећи да се виде потпуне димензије постојећих проблема који су засењени психолошки пројектованом идеализацијом „изгубљене стабилности“ за којом се жуди.

„ЦРВЕНА НОСТАЛГИЈА“ И ЈУГОНОСТАЛГИЈА
Гледано у ширем потезу, југоносталгија представља део феномена ткз. „црвене ностаглије“ карактеристичне за велику већину бивших социјалистичких земаља у којима се – на различите начине и у различитом степену – јавља жал за несталим социјалистичким друштвеним уређењем.[7] У источном делу Немачке она се назива „осталгија“, у Русији „совјетска носталгија“. Специфичности југоносталгије у односу на друге видове „црвене носталгије“ углавном произлазе из историјских специфичности које је социјалистичка Југославија имала у односу на друге земље реалног социјализма: посебност међублоковског положаја и делимична отвореност према Западу; особени самоуправни вид социјализма; вишенацонална и мултиконфесионална структура становништва; специфичност наслеђа антифашистичке борбе итд.

Они који некадашња социјалистичка друштва виде само као тоталитарне режиме који су кињили сопствено становништво и сузбијали сваки вид слободног изјашњавања тешко могу да појме размере носталгије за социјалистичким уређењем. Они, међутим, који увиђају све негативне учинке постсоцијалистичке транзиције по моделу задатом неолибералним „Вашингтонским конзснезусом“, у стању су да разумеју губитак ранијег положаја и сигурности кога су у временима пре транзиције имали најшири слојеви стновништва. Ако, при томе, увиде и да социјализам није био оличен само у „репресивном режиму“ већ да је у његовом друштвеном миљеу постојао приличан степен стабилности, устаљен начин живљења и релативно богат креативан живот у свим сферама – од економске до културне – у коме су живеле и стасавале бројне генерације, лакше ће му бити да схвати зашто постоји толико изражена чежња за несталим друштвом. Савремени жал за социјализмом повремено промиче и у доминантним савременим дискурзивним интерпетацијама прошлости које се могу пронаћи у земљама широм бившег источног лагера: у музејима попут „Музеја комунизма“ у Прагу, у „Парку статуа“ на ободу Будимпеште, у „ДДР Музеју“ у источном делу Берлина, у „Гробљу срушених споменика“ у Москви итд.[8] Свој потпуни израз „црвена носталгија“ добија на јавним местима које се диче носталгичним поривима ка социјалистичкој прошлости, као што су гробље ,,Генчеа” где је сахрањен Чаушеску, Лењинов маузолеј итд, или у бројним угоститељским објектима и кафеима у Средњој и Источној Европи који се (понекад и са примесама ироније) својим ретро-ентеријером труде да гостима дочарају атмосферу некадашњег социјализма.

Истраживачи транзиције у Средњој и Источној Европи све ове видове носталгије тумаче на три начина.[9] Заговорници првог тумачења сматрају ,,црвену носталгију” видом пасивног ексапизма оних слојева становништва који су неспособни да се прилагоде новим друштвеним токовима, па бирају да живе у идеализованој прошлости из чије перспективе криткују садашњицу. Поборници „црвене носталгије“, наиме, немају никакву идеју друштвеног деловања уз помоћ које би покушали да оживе „бољу прошлост“. Друго тумачење сматра носталгију погодним начином да се надомести криза легитимитета пост-социјалистичких друштава. Њима носталгија пружа оне предуслове које капитализам сам никада не ствара, већ их наслеђује.

Носталгични сентименти у овом случају стварају идеализовану представу која се наслања на постојећи културни миље, а која пружа упориште и ствара контрапункт постмодерном капиталистичком систему. У овом случају носталгија, дакле, представља својеврсни ,,тактички трик” као предуслов стратегије за сношљивије живљење у невеселој садашњици. Треће тумачење види носталгију као вид пружања отпора како би се лични и групни идентитет очувао у условима доминације другачијег идеолошког наратива који жели да га или обрише или да изврши његово превредновање уз помоћ различитих видова историјског ревизионизма.

Истраживачи све постојеће изразе „црвене носталгије“ листом виде као чежњу за  једноставношћу, сигурношћу, солидарношћу и непосредношћу које су постојале у социјализму. Носталгија, у условима нараслог евроскептицизма, такође изражава критику садашњице и разочарање у „западну демократију“, учинке тржишне економије и парламентарне демократије којима је урушена социјална држава и читав низ права (од здравственог до радног) који су донедавно били доступни најширим друштвеним слојевима. Такође, носталгични изливи се супротстављају позицијама у којима су се нашле ове државе: оне су се у социјалистичка времена видела као својеврсни центри, као авангарде које су у великој мери саме управљале својом судбином а чије су перспективе изгледале далеко светлије, док су данас преворене у периферију чији је центар измештен далеко, преко океана, у империјално средиште које о њима не води рачуна и не цени их већ их сматра за просторе „другоразредне Европе“.

Југоносталгија, уз своје специфичности, садржи све главне одлике „црвне носталгије“.[10] Њени поборници чежњиво гледају на прошла времена као боља, сигурнија, стабилнија. Они свој некадашњи живот описују пре свега „материјалним благостањем и сигурношћу посла, широком и једнаком доступношћу егзистенцијално важних услуга које се данас комерцијализују и раслојавају (здравствена заштита, образовање), затим особеним квалитетом међуљудских односа и, напокон, општом стабилношћу, предвиљивошћу и поузданошћу оквира унутар којих су појединци водили сопствени живот и могли да га планирају. Извесна разлика у сразмерном значају појединих елементата огледа се у томе што се (…) посебно важном показује морална димензија – Југославија и „оно време“ су место етичког живота, живота у складу са нормама хуманости и људског достојанства.“[11] Времена након пропасти Југославије виде се као раздобља моралне низбрдице која је довела и до културног пропадања, као и до међусобног отуђивања које – услед капиталистичког раслојавања на богату мањину и осиромашену већину – стоји насупрот ранијим временима израженије блискости међу људима и развијенијим видовима заједништва. Ови изрази југоносталгије – и они који су идентични и они који су специфични у односу на шире оквире „црвене носталгије“ – детаљно су академски проучени током протеклих година (Јансен 2005, Волчић 2007, Палмберг 2008, Ђерић, 20009, Великоња 2010, Куљић 2004,2006, 2011, Поповић 2013, Спасић 2003, 2012, Буден 2013 итд).

Као и у осталим пост-социјалистичким друштвима, и у земљама насталим распадом Југославије изрази постојеће југоносталгије често попримају размере ескапизма којим се критикује друштвена садашњица и уз помоћ кога се бране наслеђени видови живљења у новонасталим, измењеним околностима. Иако југоносталгија слика некадашње друштвено уређење у светлијим бојама у односу на оно садашње, код ње изостаје јак мотивациони набој и јасно усмерена жеља да се друштво заиста покрене у правцу макар делимичног враћања њеним некада узорним вредностима. Напротив, истраживања показују да већина југоносталгичара у државама насталим из бивше Југославије у ствари не желе да се „стара времена“ заиста поново врате: то је најизраженије на северозападу, у Словенији и Хрватској, а све мање изражено што се иде ка истоку и југоистоку бивше земље. Почетком двехиљадитих је у Словенији само 20, 2 одсто становништва желело „да се врати социјализму“ док је 68, 1 одсто било изразито или умерено против тога.[12] Слична тенденција видљива је и на простору бившег Совјетског савеза. У другој половини деведесетих година прошлог века, 54 одсто грађана Украјине било против обнове социјалистичког уређења, а само 25 за њега.[13] Ови се проценти нису знатније променили – упркос драстичном погоршању животних услова у Украјини –  током наредне две деценије. Истраживања у Русији из 2008. показују другачије већинско расположење: 48 одсто тамошњих испитаника сматрало је да „би било добро обновити СССР и социјалистички систем, мада је то сада нереално“ уз 12 одсто оних који су то одобравали као реалну опцију, док је само 31 проценат испитаника било против тога.[14]

СТВАРНЕ И ИЗМАШТАНЕ ДИМЕНЗИЈЕ ЈУГОНОСТАЛГИЈЕ
Кључ за разумевање сваке носталгије је пре свега садашњица, а не прошлост. И  поред тога, носталгија мора да се ослања на прошлост – на неке чињенице везане за њу, мада крајње субјективно доживљене и протумачене. Тек када чињенице из прошлости провуче кроз субјективну емоционалну призму, носталгија постаје способна да заузме критички однос према садашњици. Тек на тај начин, она почиње да сагледава поразни учинак садашњице. И што  је доживљај тог негативног биланса снажнији – јача је и израженија сама носталгија. Због тога носталгија настаје и развија се кроз стално осцилирање између прошлости и садашњости, између стварног наслеђа и сопствене уобразиље – измаштане и идеализоване прошлости. Бранити себе сећањем прошлости која стварно таква никада није постојала – то је крилатица сваке носталгије, па и југоносталгије.

Против носталгичне идеализације излишно је аналитичко, „ситничарско“ изошење чињеница везаних за прошлост. Педантна фактографија је немоћна пред монолитним доживљајем прошлог као бољег, пред селективним памћењем које, притиснуто тескобом садашњице, добија све раскошније и преувеличаније одлике „савршенства“. ,,Поуздани подаци” нису у стању да ни за педаљ помере личне и колективне преставе у праведнијој, стабилнијој, сигурнијој социјалистичкој Југославији у којој су, срећно и једноставно, живели обични људи. Дискрепанција између „хладне фактографије“ (на коју се неретко позивају данашњи официјелни дискурси у појединим пост-југословенским државама којима није мило чак ни да спомињу Југославију) и личних осећања постаје додатно повећана услед траума које су донеле доживљене катастрофе, ратови и распад земље. Трагедије обично доводе до носталгичне реконструкције прошлости којима се компнезују претрпљене недаће и бришу осећања личне одговорности за све негативно што је проживљено.

Узалудно је југоносталгичарима говорити да је прича о пуној запослености у Југославији нетачна: да је због проблема са налажењем посла више од пола милиона људи отишло у гастарбајтере само у првих пет година (1968–1973) након што је Тито отворио границе земље; да им се, касније, придужило још преко милион људи, као и да је пад незапослености био сразмеран броју људи који су се иселили. Службени просек о степену о незапослености из `80-их година (који је у просеку износио 15–16 одсто)[15] у главама југоносталгичара резонира само у односу на садашње стопе незапослености које су у свим земљама насталим издвајањем из бивше Југославије данас далеко више. Поред тога, у Југославији је постојала и знатна ,,скривена незапосленост” која је била последица политичког запошљавања људи који су de facto били технолошки вишак и нису радили готово ништа. Сматра се да је између 20-30 одсто од укупног броја запослених било запослено само статистички, и да је, у ствари, таворило. Све што југоносталгичари памте је да је, када би се једном неко запослио, у СФРЈ било готово немогуће остати без посла, ма колико неко био лош и неквалификован радник. Последице ситуације да је онај који је преко везе (најчешће и подмићивањем) добио посао на коме ништа није морао да ради, онемогућавао младим и високообразованим да се запосле (током `80-их таквих је било невероватних 59, 6 одсто) међу југоносталгичарима се једноставно превиђа, јер данас је стање још горе. Југоносталгична сећања сежу до податка да је цела СФРЈ имала 20 милијарди долара спољног дуга. Превиђа се да би тај износ, када се данас прерачуна водећи рачуна о куповној моћи, био еквивлатентан суми од преко 100 милијарди долара. Но, и то је још увек знатно мање од збира дугова које постјугословенске државе имају према страним повериоцима.

Путовања у иностранство уз помоћ црвеног пасоша имају истакнуто место у сећању југоносталгичара. Поједини озбиљни истраживачи, попут Јансена, истичу да је само половина одраслог дела становништва Југославије поседовало пасоше. Црвени пасош, према Јансену,[16] ни изблиза није био тако моћан документ за путовање широм света како се данас чини југоносталгичарима, већ да је за многе земље требало добити визу. Југоносталичари, у ствари, само пренаглашавају реални пораст стопе путовања грађана Југославије који се заиста одвијао током година: почетком шездесетих само један посто држављана СФРЈ прелазило је државну границу, док је до краја седамесетих година добар део становништва (чак 16 милиона излазака из земље 1979, међу којима су и људи који су путовали више пута годишње) повремено путовало у иностранство. Како је велики део њих без проблема путовао у околне земље, тако се учврстио мит о слободном путовању који је постао интегрални део југоносталгије.

Посебно моћну компоненту југоносталгије чине убеђења о снажној југословенској индустрији и интезивном извозу.  У односу на савремену деиндустријализацију, ондашњи производни капацитети заиста делују импонзантно. Питање је, међутим, колико је индустрија СФРЈ била стварно ефикасна, а колико тек субвенционисани губиташ. Упркос царинским баријерама и протекционизму, у „златном периоду“ привреде СФРЈ између 1970-1980 трговински дефицит је био у сталном порасту.[17] Извоз по глави становника је 1978. године био свега 259 долара, па је општи стандард у наредних пет година опао за 34 одсто. Пензије су постале реално мање за 40% а инвестиције су пале за 34 одсто друштвеног производа у односу на онај из 1980. године. СФРЈ у другој половини свог постојања није живела од своје индустријске производње и извоза, већ од сталног задуживања, туризма и гастарбајтерских девизних дознака. Ови негативни трендови углавном су само настављени у транзиционим околностима нових држава. Једино је временом постало немогуће да већина запослених и даље живи у складу са сентенцом „не могу ме они тако мало платити колико ја могу мало радити“ која се преселила у машту југоносталгичара и добила димензије непомућене ,,митске” стабилности запослења.

Изузев селективне интерпретације чињеница о стварном животу у некадашњој СФРЈ, данашња југоносталгија се наслања и на неке стварне остатке некадашњег наслеђа. Пре света, у питању су остаци југословенског идентитета и југословенске идеје. Идеја југословенства више није жива – њу су докрајчили грађански ратови `90-их година прошлог века, али су њене последице и даље део друштвеног живота на постјугословенским просторима. Југословенство је представљало огранак пансловенске идеје настале у 19. веку које је заговарало политичко уједињење свих Јужних Словена на основу њихове пре свега језичке а потом и етничке сличности, све зарад прерастања јужнословенских етничких и конфесионалних група у јединствену нацију. Идеја југословенства током целог свог постојања била је коришћена од стране потпуно различитих верско-цивилизацијских субјеката и њихових геостратешких замисли: она је служила идејама о тријалистичком преуређењу Хабзбуршке монархије, плановима о поунијаћењу православних на Балкану, као и српским контра-стратегијама рушења црвено-црне монархије. Она је једнако погодовала и панславизму и британском очувању надмоћи у Средоземљу кроз стварање државе која би представљала бедем германском продору на југоисток.

Југословенство је постојало и у својој интегралној верзији (која је требало да надвлада „племенске“ партикуларизме), али и као својеврсни наднационални интегративни оквир за конституисање нових нација. Поједине идеолошко–политичке опције мењале су свој став према југословенству. Примера ради, комунисти у Краљевини Југославији имали су крајње негативно виђење југословенства као израза унитаризма и великосрпске хегемоније.[18] После 1945. године, Партија је направила ,,коперникански заокрет” и дала снажну подршку идеји стварања југословенског наднационалног идентита који би заменио постојећа национална одређења.[19] Са слабљењем централне државе и јачањем надлежности федералних јединица, касније је поново дошло до заокрета у правцу напуштања југословенства ради реафирмације националних идентитета у федералним републикама. У суштини, од половине шездесетих (тачније, од времена пада Александра Ранковића) званично партијско становиште је окренуло леђа идеји залагања за југословенство.[20]

Југословени су били део становништва који је прихватио нове идентитетске оквире југословенског експеримента а напустио старе. То је чињено што из идеалистичких, што из опортуних разлога, а често (у случају оних који су били рођени у „мешаним“, вишенационалним браковима) како би се избегло везивање за било које уже национално одређење као једнострано и непотпуно. Понекад су се, мада је то био ређи случај, и припадници мањина (ткз. „народности“) који су се идентификовали са државом у којој су живели, определили да се изјашњавају као Југословени. „Југословен“ као национална одредница први пут је уведена приликом пописа 1961. године када се 1, 6 одсто становништва овако одредило.[21] На попису 1981. године Југословена је било 5,4 одсто у укупној популацији СФРЈ.[22] Са јачањем кризе и крвавим распадом федералне државе Југословен као значајан фактор идентитетског одређења нестао је са јужнословенских простора. Данас он постоји само у траговима: у Хрватској и Црној Гори као Југословен се изјашњава свега неколико стотина грађана (што спада у  исти ред величина са онима који се опредељују да буду „Ексими“ и „Џедаји”), док је у Словенији овакво изјашњавање потпуно ишчезнуло. У Србији још увек живи највећи број оних који се сматрају Југословенима – њих око 23 хиљаде. [23]

Ако су југословенски идентитет и идејни оквири његовог уобличавања у фази постепеног нестајања, потпуно је другачија ситуација са културним наслеђем из југословенског периода. Југославија, као земља током чијег постојања је на овим просторима у ширим масама коначно заживела масовна култура, имала је веома богату и разгранату културну продукцију. Њено културно наслеђе је – услед језичке, етничке и карактерне блискости – опстало  и у мањој или већој мери доживљавало сталну рецепцију од стране припадника свих народа на јужнословенским просторима, чиме се оно надоградило на од раније испреплетено предмодерно етно-културно наслеђе ових простора. Другим речима, популарна култура настала у Југославији део је заједничког културног наслеђа. Заједно са језиком, менталитетом и начином живота, она у великој мери чини просторе постјугословенских држава јединственим културним простором.[24] Ова чињеница се најбоље види са стране. Када Тим Џуда, британски новинар (,,специјализован” за Балкан) 2009. године у свом тексту узвикује „Југославија је мртва, живела Југосфера“, он само указује на нешто што је сваком страном придошлици на Балкан очигледно: на културну повезаност 22 милиона људи који живе на просторима некадашње Југославије, који деле заједнички језик и  велики део културног наслеђа.[25]

Сви они воле сличну кухињу и музику, имају веома сличне навике гледано у односу на друге европске народе. Неки у „Југосфери“ виде само неискоришћени потенцијал за прекограничну економску сарадњу – као што то чине главни регионални инвеститори, велетрговци у ланцима супермаркета (Меркатор [Словенија], Делта [Србија] или Конзум [Хрватска]). Исто то чине и новине и часописи чије су цене у свим локалним валутама утиснуте на насловне стране и продају се већини јужнословенских земаља.[26] Други наслеђе из периода некадашње Југославије виде као инспиративни путоказ, као „код“ за своје стваралаштво преко кога могу да дођу до „ума и срца“ шире публике него што је то она у матичној држави. Популарна култура, нарочито филм, књижевност и рок музика (који су у СФРЈ досегли заиста завидан ниво гледано и у односу на друге, богатије и у сваком другом погледу развијеније европске нације) и дан данас подстичу културна прегнућа креативних појединаца и група широм „Југофере“. Сва ова одређења према заједничком културном наслеђу заиста постоје у „Југосфери“. Она представљају делимичну потпору осећањима југоносталгије коју идеалистички величају и, жалећи оно што је Југославија некада била, жале и за оним што није а могла је, наводно, да буде.[27]

Носталгични изливи који се на основу стварних факата јављају на пепелу старе Југославије стварају представу једне непостојеће Југославије. Она није ни држава нити идеологија, већ сасвим ,,лична прича”: таква носталгија представља последицу сталних трзавица између унутрашњег и спољног живота која се одржава наслањајући се на  наслеђе социјалистичког раздобља, његове вредности и естетику. Југоносталгија, ипак, није политички неутрална у садашњици. Као и југословенство, она се може употребити (и употребљава се) у различите сврхе. Изворно уобличена као израз незадовољства садашњицом, југоносталгија може представљати полазиште за критику резултата национално-еманципаторских подухвата. Она може бити и израз жудње за тешко достижном транзиционом социјалном правдом. Исто тако, она може бити средство мултинационалних копрорација и империјалних центара моћи да превладају баријере затворених тржишта, да их подјарме и профитирају на основу њиховог тугаљивог сентимента. Такође, југоносталгија може да буде и израз одбијања да се буде то што јесте и да послужи за одскочну даску за даље идентитетско преобликовање.

СПЕЦИФИЧНОСТИ СРПСКОГ ЈУГОСЛОВЕНСТВА И ЈУГОНОСТАЛГИЈЕ
Гледано у односу на друге јужнословенске народе, српско југословенство и српска југоносталгија имају своје специфичности. Југословенство је код православних Срба (и у великој мери код  Далматинаца–католика) имало највише одјека, мешајући се са српским националним одређењем и његовим идеалима. И мада никада није било већинско опредељење међу православним Србима, југословенство се доста снажно уврежило међу српском друштвеном елитом (посебно оним делом школованим у иностранству које је национална одређења разумевало пре свега као језичку заједницу). То југословенство је било углавном идеалистичко, за разлику од опортунистичког приступа који је био распрострањенији другде, понајвише код Хрвата и Словенаца.[28]

Када су, након „голготе и васкрса Србије“ у Великом рату, створили заједничку државу Јужних Словена – Краљевину СХС (касније: Југославију), Срби су све своје потенцијале ставили на једну карту: на југословенство и Југославију. Друге национално већ потпуно формиране групације пружале су отпор југословенству, видећи га као наводно ,,лукаву ујдурму” за поништавање њихове самосвести и поступну асимилацију у српски наднационални пројект. Срби су, за разлику од других који су ову државу видели тек као „транзитну станицу“ ка остварењу самосталног национално-државног пројекта, Југославију заиста доживљавали као своју државу. Они су је таквом сматрали из веома простог разлога: у њеним оквирима је готово у потпуности био обједињен цео српски народ. Касније се показало да је српско поуздање у Југославију имало кобне последице.

Након Другог светског рата политички односи између јужнословенских народа су се из корена променили. Федерално устројство комунистичке Југославије као главни израз супротстављања „великосрпској хегемонији“ окренуло се изградњи нових националних идентитета (и тамо где нису били јасно уобличени и тамо где раније нису уопште ни постојали) или реафирмацији оних од раније конституисаних. И док су нације-народи у оквиру Југославије градили своје федералне јединице и своје националне идентитете, југословенство је временом било претворено у нешто прилично другачије од првобитно замишљеног: оно је представљало или само „кровну конструкцију“ под којом се спроводило „стварање нација“ па је потом било напуштано као превазиђено, или је служило само као збирни појам за изражавање лојалности заједничкој држави и партији или је, напротив, служило за потискивање и манипулисање најбројнијом нацијом у Југославији – Србима и њиховим националним одређењем. Све то је – под плаштом југословенства као изразом политичког заједништва – чињено или кроз свесно придобијање дела српских водећих кадрова за приклањање политици супротној српским интересима или кроз позиционирање политичких кадрова регрутованих из редова мањина („народности“) или мешаног националног састава који су, на овај начин, задовољавали своје партикуларне интересе. [29]

„Слаба Србија – јака Југославија“ био је водећи лајтмотив социјалистичке државе. У њој се афирмација здружених интереса већине других народа одвијала, под изговором Југославије и југословенства, на рачун Србије и Срба. Србија је у ,,другој Југославији” била једина република којој су створене покрајине које су је уставно и законски спутавале. Југословенство је постепено претворено у идентитетско подручје у оквиру кога су се вршили разноврсни видови губљења српског националног идентитета – наводно због ширег општег интереса, а у ствари због личних интереса и натураних комплекса. Наиме, привилегован положај у једнопартијској Титовој Југославији заслуживао се најчешће послушништвом – стајањем на линији са партијским одукама у којима се стално преплитало социјално–револуционарно (касније – самоуправљачко) и национално питање. Како је социјалистичка Југославија играла значајну међублоковску улогу у тадашњој светској политици, а главни српски град Београд био је и престоница Југославије, опортунистичко придруживање оваквој политици отварало је врата за успешне каријере и у земљи и у свету. У таквом контексту постављено, југословенство је значило вишеструко напуштање прокуженог ,,великосрпског” идентитетског одређења. Југословенским самоодређењем могло се не само представити притхватљивијим у очима других јужнословенски националности, већ и отиснути у „велики свет“.

Бројним опортунистима је на тај начин југословенство представљало добру шансу и личило им на ,,виши” колективно–идентитетски степеник уз помоћ кога се напушта Балкан (као простор ка коме су били усмерени сви комплески ниже вредности) и постаје део културно вишег, напреднијег света (наравно, искључиво оног западног). Како је и сама Југославија са напуштањем државног јединства и са губитком полета који је красио радничко и акцијашко ударништво из времена послератне обнове и развоја, све више почела да привредно стагнира и тавори у конформизму, развлачењу јавних добара, корупцији и живљењу на кредит, тако се и југословенство претворило у својеврсну идентификацију са оваквим видом живљења: са потрошачким менталитетом и јагмом за стицањем материјалних добара без већег труда, са ситним личним ћарима, неодговорношћу, буразерским начином стицања привилегија итд.

У  другој половини свог постојања, од половине шездесетих па до распада почетком  деведесетих година, под обландом југословенства стасавале су инфантилне генерације полу-интелигентата. Оне су биле несвесне и свог иоле дубљег идентитетског одређења и културно–цивилизацијских, те геополитичких прилика простора на којима су живеле. Њихови погледи и жеље биле су усмерене на ,,овде и сада” – на лична задовољства и проводе, на бројна али површна дружења и често најгоре видове изражавања ирационалних страна наслеђеног менталитета јужнословенских простора као нечега што „нас све спаја“: бахатости, хвалисавости, неумерености, лакомислености итд.

Са нестанком Југославије, све ове одреднице југословенства преселиле су се у имагинарна подручја југоносталгије и тамо се придружиле другим видовима жаљења за прошлим временима. У свом уздизању прошлих времена, југоносталгичари одбијају да себи признају једну тужну али сурову истину: до  данашњег „урушеног“ стања није искључиво довело ни само мешање страног фактора нити оживели балкански национализми, већ, подједнако, ако не и више – и све негативности тешко одрживог живљења у Југославији. Чак би се могло рећи да су – када је рачун за неодговорно живљење стигао на наплату – сви национални актери у бившој СФРЈ , како не би поднели трошкове, обрнули ћурак и пресвукли се у националне одоре и започели крвави пир како би заметнули своје претходне трагове. Али, како се рачуни ни тако нису могли избећи него их је рат и распад земље само увећао, многи међу онима који су се на брзину пресвукли – незадовољни што им преоблачење није уродило плодом – поново су одбацили националне одоре и почели да жале за временима када се цех стварао, а није морао да се плаћа.

У данашњој Србији југоносталија има више слојева које је неопходно разврстати. Једно су видови носталгије што постоје у ширим деловима становништва. Они жале за изгубљеном друштвеном стабилношћу, вишим стандардом живљења и социјалним бенефицијама које је – било то дугорочно одрживо или не – омогућавао некадашњи социјалистички систем. Овакав вид носталгије је, изражен у различитом степену, прилично распростањен и он у себи нема готово никаквих наслага  југословенског идентитетског усмерења нити је политички одређен насупрот српском културном идентитету и српским националним интересима. На овај вид југоносталгије надограђује се други, који види да је ондашња „велика држава“ имала више шансе за вођење озбиљне политике у сложеним међународним приликама од њених нејаких, готово патуљастих наследница, као и да су њена културна достигнућа била квалитетније од садашњих. Негативнији су видови југоносталгије који, жалећи за стабилношћу и уређеношћу, у ствари жале за незаслуженим привилегијама и неодговорношћу. Најгори видови југоносталгије су они најређи, а који се могу приметити међу привилегованим слојевима у већим градским срединама који су своје друштвене позиције стекли или наследили на основу опортуног придржавања партијских директива. Како је њихово југословенство у субјективном смислу значило и одбацивање српства, а објективно се очитовало у подржавању или учествовању у политици „слаба Србија, јака Југославија“[30] зарад личних користи, овакав „поглед на свет“ се преточио и у њихова југоносталгична осећања.

Из галиматијаса југоносталгије, антибалканског сентимента и удвориштва према Западу изродила се ткз „Друга Србија“.[31] Њој се у изливима „обичне“; народне југоносталгије причињавају нови еманципаторско-модернизаторски потенцијали борбе против примитивног етно-национализма, ксенофобије и свега онога што се у „врлом новом свету“ проглашава за баба рогу и пошаст садашњице.[32]Припадници ове опције, наравно, нимало не маре за погажена радничка и синдикална права, за транзициони економски суноврат, за у ругло претворено здравство и школство, јер су се понајвише из њихових редова регрутовали пост–социјалистички „реформатори“, „јуришници транзиције“ и „приватизатори“. Идеал њихове југоносталгије је да се пост-југословенски простор (обезличено назван „регион“) претвори у јединствено корпоративно-неоколонијално подручје са расточеним идентитетом и народима претвореним у обескорењену ,,популацију”. У њему би они, искусне послушничке структуре, сачувале стечене привилегије и вероватно стекле нове у служби актуелним ,,господарима ситуације” кроз разне грантове, пројекте, донације и слично.

ШТА ДА СЕ РАДИ СА ЈУГОНОСТАЛГИЈОМ?
Поставља се питање: шта у данашњим приликама Срби треба да раде са југоносталгијом? Југоносталгија представља друштвену чињеницу широм пост–југословенског простора која ће, услед даљег нарастања незадовољства, само јачати. Постојање југоносталгичних виђења није могуће негирати, није довољно зажмурити и мислити да ће она сама од себе временом ишчезнути или да ће се она моћи поништити „по кратком поступку“ некаквим веома убедљивим аргументима.

Постоје само два начина на који је могуће односити се према једном оваквом друштвеном феномену: ингнорисати га и одбацити од себе као непожељан,  или прихватити га, бавити се њиме и покушати га преусмерити у по себе жељеном правцу. Први избор значи остављање свих оних код којих постоје југоносталгични сентименти да еволуирају у незнаном смеру и (што је вероватније) да буду препуштени и преусмерени кооптирању са стране, на чему већ увелико раде глобалистички медијски магнати и њихове регионалне компрадорске слуге. Изрази југоносталгичне социјалне и економске фрустрације – будући да сами немају довољно јако мотивационо усмерење – могу да буду, као видови „корисног идиотизма“, претворени вештом манипулацијом у неке од носећих стубова спровођења будућих политичких преврата широм региона, по већ опробаном рецепту „обојених револуција“.

Други избор – избор кооптирања југоносталгије у корист српске идеје је много мудрији и отвара бројне могућности, додуше са крајње неизвесним исходом. Овај приступ подразумева одбијање одрицања од дела сопственог историјског наслеђа које је било уграђено у бившу државу и које је тамо дало разноврсне резултате. Он значи одбрану овог дела своје историје (без обзира колико она заблуда садржавала и до каквих трагичних исхода је довела) од ревизионистичког прекрајања које ће сутра поново бити усмерено против српских интереса. Такође, овај приступ отвара и могућност да се кроз оставштину Југославије утиче на околне јужнословенске народе. У културном наслеђу Југославије Срби су, појединачно гледајући, утиснули највећи печат. Зар га се – због злоупотреба југословенства и његових некадашњих заблуда – треба у потпуности одрећи и препустити да га други, поготово они који немају готово никакво сопствено културно наслеђе, присвоје и употребе зе своје циљеве?

Погледајмо шта са својим историјским наслеђем раде други велики и озбиљни народи. Ниједан се не одриче ни најмањег дела сопствене историје, па ни сопствених заблуда и грешака. Напротив, они све своје развојне фазе, своја заблуде и тумарања, једнако као и повратке себи, уклапају и компонују у један релативно компактан историјско–идентитетски предложак, без обзира колико те фазе међусобно биле у нескладу, па и контрадикторности. Савремена постсовјетска Русија, враћајући се постепено својим изворним историјским традицијама, није зарад њиховог поновог откривања презрела совјетски историјски период и његова добра и лоша достигнућа, већ је све њих ставила у службу своје сутрашњице.

Заблуде су већ одавно обзнањене и већ су однеле свој данак; преко њих треба прећи и, на ономе што је остало, треба градити њихово превладавање, треба стварати унутрашње помирење и јачати све своје моћи. Црвени, бели, словенофили, евроазијци, модернизатори или реакционари – у савременој јединственој Русији за сваког од њих има довољно места. Из сваке од ових позиција ваља узети оно што савременој Русији користи; на основу тога треба поново градити утицај на целом постовјетском простору, користити заједничко културно и историјско наслеђе са околним народима како се ужасни промашаји и катастрофе више не би поновиле и како би се обновиле не тако давно покидане везе.

Срби у целој својој историји нису имали државу која је обједињавала скоро све њене припаднке мимо прве две Југославије. Ниједна српска држава у модерној епохи није била већа и снажнија; ниједна није била у стању да са својим културним достигнућима стоји раме уз раме са најразвијенијим народима света. И други народи су у обе Југославије значајно просперирали крај Срба, некада на српску штету (што се не сме занемарити, али ни превише истицати зарад успостављања будућег утицаја на њих), а некада и на обострану добробит. Приграбивши свој посебан национални идентитет и државност која је  првенствено била задобијена на српским жртвама и српском труду, већина међу јужнословенским суседима накнадно је почела или да одбацује од себе добар део југословенског наслеђа или да га  својата у свом „наштимованом“ националном  кључу. Зар треба дозволити да, као што је југословенство било окренуто против Срба, то  буде учињено и са југоносталгијом? Зашто не покушати искористити југоносталгију за српску ствар у будућности?

Како пролазе деценије од њеног нестанка и стасавају нове генерације, Југославија ће све више добијати митске обрисе. Она ће се спомињати као „наша некадашња земља“. О њој ће се само памитити да се економски развијала, да је била самосталан и равноправни партнер великим силама, да је у њој цветала култура и да је њен распад донео несрећу свим њеним народима. Пре свега, памтиће се да је наш војник једном ногом стајао на Триглаву а другом на Ђевђелији и да су многе велике силе зазирале од њега.

Све остало падаће у делимични заборав. Из заборава ће моћи да се ваде разноврсни садржаји, већ у складу са нашим потребама и нашим интересима. Њихов опсег је толико велики да се може пронаћи и за будуће деловање употребити било шта. Само из наслеђа Титове Југославије могу се по потреби извући и најегалитаристичкији и најауторитативнији садржаји, и веома репресивни и крајње либерални приступи, и јака државна, социјална и економска регулатива и слободно предузетништво, и најизраженији видови законске дискриминације и нека – за оно време – најмање дискриминативна решења. На нама је да одаберемо шта од свега овога може да нам послужи за реинтерпретирање, а шта не.

За разлику од руског односа према Совјетском Савезу, Срби имају и потпуно неискоришћено наслеђе прве, монархистичке, „српске“ Југославије. Она је једнако подобна за реафирмацију и кроз популарну и кроз високу културу и науку. Титова Југославија, у којој је експлодирала масовна култура у хиљаду облика, може да буде коришћена као основа будуће беноволентно настројене регионалне културне хегемоније. Разни културни садржаји из југословенске прошлости, реафирмисани и реинтерпретирани у складу са будућим стратешким пројекцијама, могу послужити не само за неутрализацију антисрпског екстремизма код околних народа, већ и за бројне видове будуће кооперације у којима српска идеја може ненаметљиво да буде уткана као један од наистакнутијих израза балканског наслеђа и менталитета.

Позитивне резултате кооптирања југоносталгије за српску идеју не треба брзо очекивати. Пре се могу очекивати противљења оваквом приступу и у Србији и у њеном окружењу. Када се, међутим, током наредног периода одиграју епохалне промене у правцу израстања мултиполарног света и нови односи снага доведу до нових прилика на Балкану које српској опцији могу само да ојачају позицију, другим народима у региону ће овакве интерпретације некадашњег заједништва – макар и из опортунизма – изгледати као најповољније и најперспективније међу понуђеним. На нама је да се до тада (само)освешћујемо, јачамо и извучемо поуке из неславног биланса некадашњег југословенства и Југославије: пре свега, да једном за свагда научимо да се у сваку сарадњу и свако удруживање мора улазити само са чистим рачуном: са јасним одређењем шта је и колико чије, ко шта улаже и чему (имајући у виду уложено) може да се нада. 

Из књиге Историја једне утопије – 100 година од стварања Југославије, други том, Катена Мунди, Београд, 2018, стр. 571-588.

Илустрације: Носталгија (1983), Андреј Тарковски

_________________________________________________________________________
УПУТНИЦЕ:
[1] Hofer Johannes,“Medical Dissertation on Nostalgia,” trans. Carolyn Kiser Anspach, “Bulletin of the Institute of the History of Medicine, vol. 2, 1934, стр. 381.

[2] Starobinski Jean, Starobinski, “The idea of nostalgia”, Diogenes, vol. 54, 1966, стр. 85

[3] Бојм Светлана, Будућност носталгије, Геопоетика, Београд, 2002, стр. 14.

[4] Херцфелд Мајкл, Културна интимност: социјална поетика у националној држави, Библиотека 20. век, Београд, 2004, стр. 186

[5] Гајић Александар, Корпоративна носталгија, Службени гласник, Београд, 2011, стр.

[6]Нпр. код Palmberger, M 2008, “Nostalgia matters: nostalgia for Yugoslavia as potential vision for a better future”, Sociology: Journal of Sociology, Social Psychology & Social Anthropology, vol. 50, no. 4, стр. 355-370.

[7] О феномену „црвене носталгије“ постоји значајан број научних студија. Видети: Saunders, A & Pinfold, D (ed.) , Remembering and rethinking the GDR: multiple perspectives and plural authenticities, Basingstoke, Palgrave Macmillan. 2012; Todorova M. & Gille Z., (ed.), Post-communist nostalgia, New York, Berghahn Books,.2010

[8] Детаљније код: Velikonja Mitja, „Lost in Transition – Nostalgia for Socialism in Post-socialist Countries“, East European Politics and Societies,Volume 23 Number 4,Fall 2009, стр.. 535-551.

[9] Исто, стр. 537.

[10] Види: Velikonja Mitja, Titostalgia – a Study of Nostalgia for Josip Broz, Mirovni Institut, Ljubljana 2008; Volcic, Zala, Yugo-Nostalgia: Cultural Memory and Media in the Former Yugoslavia, Critical Studies in Media Communication 24, 2007, no. 1: 21–38.

[11] Spasić Ivana, “Jugoslavija kao mesto normalnog života: sećanja običnih ljudi u Srbiji“, Sociologija, Vol. LIV, N° 4, 2012, стр. 596.

[12] Тoš, Niko, et al. „Vrednote v prehodu III.—Slovensko javno mnenje 1999-2004,  Dokumenti SJM—FDV, IDV, CJMMK. Ljubljana, Sloveniја, 2004, стр. 300.

[13] Salabaj, Natalie V., and  Аleksandra Yaremenko, „The social-political attitudes of the Ukraine population“ 1996, http://www.umich.edu/~iinet/crees/events/fsugrant/nat.htm   приступљено 19.09.2017.

[14] Pipes, Richard.  Flight from freedom. Moscow Times. 2004, http://www.benadorassociates.com/article/6449

[15] Степен незапослености се јако разликовао од републике до републике. У Словенији је он био минималан, око 4-5 одсто, у Хрватској 8-9, у Србији 18 (на КиМ  чак 57), у БиХ 20,6 процената…

[16] Jansen Stef, „After the red passport: towards an anthropology of the everyday geopolitics of entrapment in the EU’s ‘immediate outside“, Journal of the Royal Anthropological Institute, vol. 15, no.4, 2009, стр. 815-832.

[17] О економским тендецијама у СФРЈ видети: Рајшић Предраг, Економија Титове Југославија: одлагање неминовног краха,  Каталаксија, 2014, http://katalaksija.com/2014/02/24/ekonomija-titove-jugoslavije-odlaganje-neminovnog-kraha/   приступљено 16.09. 2017.

[18] Istorijski arhiv KPJ, Kongresi i zemaljske konferencije KPJ 1919-1937, Beograd: Istorijsko odeljenje CK KPJ 1949, vol. I

[19] Детаљније: Chapman Steve, The National Question and Federal Politics in the Socialist Federated Republic of  Yugoslavia, 1945-1 980. Department of War Studies Royal Military College of Canada, Kingston, Ontario,1989

[20] Osmi kongres SKJ, Beograd, 1965, стр. 9.

[21] Sekulic Dusko, Massey Garth, Hodson Randy, „Who Were the Yugoslavs? Failed Sources of a Common Identity in the Former Yugoslavia“. American Sociological Review. American Sociological Association. 59 (1), February 1994. стр.  85.

[22] “Ethnic composition of Bosnia-Herzegovina population, by municipalities and settlements, 1991. census””, Zavod za statistiku Bosne i Hercegovine – Bilten no. 234, Sarajevo, 1991

[23] Gajin Igor, “Living Strategies of Dead Identities: Ideological and Psychological Motivation Behind the  Expression and Transformation of Identity in the So-Called (Yugo)nostalgic Genre”Мediterranean Journal of Social Sciences, MCSER Publishing, Vol.5 No.22, Rome, September 2014, стр. 441.

[24] Видети: Gajin Igor, “Living Strategies of Dead Identities: Ideological and Psychological Motivation Behind the  Expression and Transformation of Identity in the So-Called (Yugo)nostalgic Genre”, Мediterranean Journal of Social Sciences, MCSER Publishing, Vol.5 No.22, Rome, September 2014, стр. 441-449.

[25] Детаљније код: Mazzucchelli Francesco,„What remains of Yugoslavia? From the geopolitical space of Yugoslavia to the virtual space of the Web Yugosphere“, Fondation Maison des sciences de l’homme,  Paris, 2012

[26] Добар пример нам пружа мастер рад Јоване Вукчевић: Vukčević Jovana, Commodification of the Collective Memory: Yugonostalgia as a Marketing Strategy, Institute of World History, Charles University in Prague, Paris and Prague, 2014

[27] Djilas Aleksa. “Funeral Oration for Yugoslavia: An ImaginaryDialogue with Western Friends”, Yugoslavism: Histories of a Failed Idea 1918-1992, Dejan Djokić (ed.),Hurst & Company, London, 2003, стр. 322

[28] О опортуним хрватским ставовима у Југословенском одбору током Великог рата видети: Гаћиновић Радослав, „Југословенство и разбијање српског националног идентитета“, Култура Полиса, 2/2016, Нови Сад, 2016, стр. 91-110.

[29] Више код: Bellof Nora, Tito’s Flawed Legacy. Yugoslavia & the West since 1939,Westview Press, Boulder:, 1985

[30] О политици «слаба Србија, јака Југославија» видети  Шутовић Милојица,  «Самоопредељење народа и распад Југославнје», Култура полиса,. VIII (2011), br.15, Нови Сад, стр.  43-86

[31] Детаљније:  Вучинић Маринко, Анатомија друге Србије, Катена Мунди, Београд,  2016

[32] Као типичан пример „проналажења“ еманципаторских порива у југоносталгији видети Слапшак Светлана, Хроноспоре,  есеји и коментари,  Пешчаник, Београд, 2010.

 

Извор Нови Стандард

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here