Српско-муслимански ДУЕЛ: Анђелковић VS Карабег и Ћурак

Поделите:

У најновијем Мосту Радија Слободна Европа вођена је полемика о томе да ли Република Српска има право да тражи столицу у Уједињеним нацијама уколико Kосово постане члан те најважније светске организације. Учесници полемике били су Нерзук Ћурак, професор Факулета политичких наука у Сарајеву, и Драгомир Анђелковић, политички аналитичар из Београда. Полемисало се о томе да ли босанскохерцеговачки ентитети имају право на отцепљење, да ли је Високи представник за Босну и Херцеговину окупациони управник или чувар Дејтонског споразума, да ли бошњачка елита жели да из Сарајева влада Босном и Херцеговином, имају ли Београд и Загреб националистичке аспирације према Босни и Херцеговини, постоји ли Путинова мапа Балкана и да ли ће руски министар иностраних послова Сергеј Лавров приликом септембарске посете Бањалуци подржати Милорада Додика у његовој намери да осамостали Републику Српску, да ли је Босна и Херцеговина постојала пре Републике Српске, као и о томе да ли би Војводина пре Републике Српске имала право да тражи исти статус као Kосово.

Омер Kарабег: Председник Републике Српске Милорад Додик недавно је изјавио да ће, уколико Kосово уђе у Уједињене нације, то исто тражити и Република Српска. Он тврди да се питање Kосова не може одвојити од питања Републике Српске. Kако гледате на тај Додиков став?

Драгомир Анђелковић: Додиков став је потпуно легитиман. Албанци су били национална мањина у Југославији, а сада су и у Србији национална мањина. С друге стране, српски народ је имао конститутивни положај и у Југославији и у Босни и Херцеговини. Република Српска произилази из таквог карактера српског народа. Према томе, ако Албанци на Kосову и Метохији – надам се, не на целој територији – евентуално и добију могућност да конституишу своју државу и уђу у Уједињене нације, легитимно је право Републике Српске да покрене такво питање. Да ли ће га покренути или не, то је друга ствар. Али мислим да итекако има на то право.

Нерзук Ћурак: Мало сам уморан од људи који су себи дали право да о Босни и Херцеговини говоре на начин који негира њен устав. Наиме, опћепозната чињеница је да су босанскохерцеговачки ентитети, па тако и Република Српска, заједнице конститутивних народа. Република Српска није само српски ентитет. По одлуци Уставног суда Босне и Херецеговине и Федерација Босне и Херецеговине и Република Српска су ентитети у којима су сви народи конститутивни. Свођење једног ентитета на простор само једне националне заједнице је кршење босанскохерцеговачког Устава. Ја сам родом из тог дијела Босне и Херецеговине, моја кућа је тамо, и ја – као и многи други грађани чија је то домовина – ни на који начин не можено пристати на симплифициране и неутемељене компарације Републике Српске са Kосовом. Подсјетио бих да је на Додикове изјаве о праву Републике Српске на незавиност међународна заједница – преко Уреда високог представника, амбасаде САД и других чланица Kонтакт групе, па чак и Русије – давала саопћења да су ентитети унутрашња структура независне, суверене, међународно признате државе и да могу егзистирати само, и само, као дио Босне и Херцеговине.

Модерна раја

Драгомир Анђелковић: Знате, и док је постојала Аустроугарска, њени званичници и део међународне заједнице, који јој је био наклоњен, стално су понављали да не постоји егзистенција делова Аустроугарске ван те творевине. А она је за многе народе била тамница и врло брзо се показало да не стоји на чврстим темељима, већ на кристалним ногама. Нема будућност држава коју не жели велики део њених грађана и народа и који је доживљавају опресивно. Погледајте Дејтонски споразум којим је окончан страшни рат. Уместо да то буде уистину споразум, темељ будућности, показало се да је то само пауза за наставак реализације сарајевских хегемонистчких циљева мирнодопским средствима. Уз помоћ једног дела међународне заједнице отпочела је промена Дејтонског споразума и отимање овлашћења ентитетима, пре свега Републици Српској која се с тим није слагала.
Значи, није се ту радило ни о каквом мировном споразуму, већ о томе да оно за шта се сарајевска елита борила током рата буде Србима, па и Хрватима, наметнуто на други начин. Устав Босне и Херцеговине, односно анекс Дејтонског споразума, не предвиђа многа тела која сада постоје – од Суда до Тужилаштва Босне и Херцеговине. Високи представник се понаша као окупациони управник, подсећа на Бењамина Kалаја, аустроугарског управника Босне и Херцеговине, на некаквог гувернера који мисли да се налази у колонији где може да ради шта хоће. А када се неко понаша на колонијалан начин – онда се код великог дела грађана јавља фрустрација. И, наравно, страх да је све то у функцији бошњачке хегемоније. Међународна заједница и Сарајево само желе да успоставе неку врсту новоотоманског поретка, у коме би Срби и Хрвати били раја у модерном смислу.

Нерзук Ћурак: Ове хисторијске реминисценце, учитавање претходне хисторије у данашње вријеме, редуцирање улоге међународне заједнице на афирмацију бошњачке хегемоније – потпуно су ирационалне имагинације и не знам коме су уопће потребне. Високи представник је овђе радио и ради оно што је његов мандат – да чува и развија Босну и Херцеговину унутар њене нове унутрашње конституције. Мени је заиста ирационално тражити да Босна и Херцеговина буде једина земља на свијету која се не мијења. Све друге земље су се током свог повјесног развоја мијењале, само Босна и Херцеговина мора остати заробљена унутар франкенштајнске конституције, какав је њен дејтонски оквир. Босна и Херцеговина је држава свих људи који у њој живе. Оптуживати за хегемонију ову јадну државу која је најдецентрализиранија држава модерног свијета, препознавати у њој концепт хегемоније, иако је она по свим политолошким аргументима најудаљенија од такве могућности – то је напросто игнорирање стварности.

Kо игнорише стварност?

Драгомир Анђелковић: Господин Ћурак помиње хегемонију. Па хегемонија још не постоји, али била је евидентна намера бошњачке политичке елите да је током рата успостави и да после рата модификацијама Дејтонског споразума дође до тог циља. А то значи да се из Сарајева управља Босном и Херцеговином уз мајоризацију и потпуну маргинализацију Срба и Хрвата. Високи представник је многим својим мерама ишао ка томе. Поменуо бих само отимање војске и службе безбедности. Наравно да се држава може мењати. Устав није богом дан, али се мора мењати на легитиман начин. А то у Босни и Херцеговини подразумева да за то мора постојати и сагласност Срба. Али не тако што се један народ или два народа прегласавају, као што се ради у Уставном суду где Бошњаци, уз помоћ међународних представника, прегласавају два друга народа и нешто им намећу. Не може се то радити тако да се прогањају политичари, као што је то својевремено било са политичарима Републике Српске који нису хтели да прихвате централизацију. То је као кад вам мафија баци бомбу на кућу, па ви морате да платите рекет. Да ли Босна и Херцеговина треба бити централизована или њени енитети и народи треба да се разиђу – о томе они сами треба да одлуче и нико са стране нема право да врши мирнодопску агресију и да им нешто силом намеће. А баш то се дешава у Босни и Херцеговини.

Нерзук Ћурак: Ово су опћа мјеста националистичког дискурса. Очигледно је, господине Анђелковићу, да смо и ви и ја на позицијама око којих је тешко постићи било какав консензус. Ја сам увек за то да се разговара аргументирано али, нажалост, ово што слушам су флоскуле које апсолутно игноришу стварност и које су негација истине. Али, шта ћемо, живимо у времену које, нажалост, иде на руку колеги Анђелковићу и типу његовог дискурса. Живимо у доба пост-истине и негације стварности. Био бих заиста поражен да су у овом времену немогуће мултиетничке државе, јер би то био пораз идеје уједињене Европе, тријумф старог свијета, обнова ригидних геополитика, тријумф крви и тла. Али човјек мора да се нада да најгоре ретроградне снаге неће успјети да поновно завладају свијетом. Босна и Херцеговина је један од тестова. Ова земља напросто мора опстати и било би крајње вријеме да свијет увиди да се земља, која је успјела да преживи најбруталније ударе, не може уништити. Мора се уложити сва могућа енергија у изградњу државе која ће бити најбољи дом за све њене људе. А не да се људи у Босни и Херцеговини безочно трују националистичким, деструктивним наративима од чега корист имају само умножене националистичке бирокрације које производњом страха остају на власти.

Путинов план

Омер Kарабег: Kада говоримо о новим границама, таблоиди у Србији у последње време спекулишу о томе да постоји Путинов план о прекрајању граница Балкана и да руска дипломатија иза кулиса води разговоре о том плану. По том наводном Путиновом плану требало би да Србија добије север Kосова, а Албанци мањи део Прешевске долине. Босна и Херцеговина би била подељена тако што би Србији припала Република Српска, Хрватској такозвана Херцег Босна, док би се од остатка Босне и Херцеговине формирала мини бошњачка држава. Господине Анђелковићу, по вашим сазнањима колико има истине у тим спекулацијама?

Драгомир Анђелковић: По мојим сазнањима у тим спекулација нема истине. Став Русије је да подржава аутентичне договоре балканских народа и у томе се она разликује од западних сила. Русија никоме ништа не намеће. Пушта балканске народе да се сами договоре. Ја мислим да Русија нема никакав тајни план. Нисам сигуран да је Русија у овом моменту расположена за било какву већу промену. Вероватно је циљ Москве да сачека неке нове геополитичке околности. У крајњој линији за Русију, као и за све велике силе, Балкан је секундаран, они имају друге приоритете. Од тих приоритета зависиће шта ће бити са Балканом. Али бих се надовезао на оно што је господин Ћурак рекао. Морам да кажем да је његов приступ у маркетиншком смислу фантастичан. Преко квазиграђанске приче он намеће оно што је био бошњачки ратни циљ, а то је централизација Босне и Херцеговине. То се не каже отворено, већ се прича о грађанским вредностима и државној заједници која треба да је посвећена свима онима који у њој живе. А заправо се нуди оно за шта се Сарајево борило током рата у Босни и Херцеговини – наметање централизације и наметање обавезе Србима да слушају оно што им се наређује из Сарајева.

Омер Kарабег: Ви кажете да Русија прихвата ситуацију каква јесте и да се не меша у послове балканских земаља. Међутим, ових дана сам прочитао у београдским Вечерњим новостима, које нису таблоид и које имају добре изворе, да је Москва спремна да подржи Републику Српску у намери да отвори питање свог осамостаљења у контексту преговора о коначном решењу косовског питања. Према писању тог листа ту поруку ће руски шеф дипломатије Сергеј Лавров пренети Милораду Додику када у другој половини септембра буде посетио Бањалуку.

Драгомир Анђелковић: Руски став је да Република Српска има право на самоопредељење. А самоопредељење не мора да значи и раздруживање. То је право Републике Српске да одлучује о својој судбини. Можда је њен интерес да буде део босанскохерцеговачке заједнице, али нико са стране нема право да Републици Српској и њеним грађанима одређује шта је њихов интерес. Русија то подразумева када говори о праву на самоопредељење Републике Српске. Мислим да је Русија на позицији ревитализације изворног Дејтона. Знамо о чему су се три народа, односно два ентитета договорили 1995. године – и то треба и да се поштује. Међутим, тај договор је постепено разаран, отимана су овлашћења Републици Српској и ово што сада имамо није резултат тог договора. То је резултат насиља. Москва, вероватно, мисли на супротстављање том насиљу и тој самовољи.

Оријентално име

Омер Kарабег: Господине Ћурак, мислите ли да има истине у спекулацијама о Путиновом плану о новим границама на Балкану?

Нерзук Ћурак: Из одговорности према свом послу не могу да се бавим наклапањима таблоида. То што таблоиди пишу не желим да коментаришем. А што се тиче неких мање или више релевантних извора који нису таблоидне нарави, они су у функцији спина, у функцији производње увјета за легитимирање нове стварности. Генерално, званична руска политика подржава суверенитет и територијални интегритет дејтонске Босне и Херцеговине. Жалосно је, међутим, што Русија из својих прагматичних разлога у утакмици са Западом не жели да подржи јачу интеграцију Босне и Херцеговине, од које би сви грађани имали користи. Иначе, шта значи прича о изворном Дејтону, да ли то значи да он важи за сва времена? То би значило трајну фрустрацију и трајни грч за људе који живе у Босни и Херцеговини. Да ли Босна и Херцеговина треба трајно да остане земља преко које ће се преламати националистички интереси сусједних земаља? Господин Анђелковић заговара да нико не треба другом да говори како ће ријешити своје унутрашње односе, а он, који живи у другој држави, упорно говори о томе шта би требало урадити у Босни и Херцеговини. Наравно да можемо све коментарисати, давати идеје и критиковати. Али нема смисла да се у дебати иде са аргументацијом ад хоминем и да се саговорник у нешто учитава. Господин Анђелковић мене учитава у нешто само зато што се ја тако зовем. Моје јавно ђеловање свједочи о критици свих национализама – и бошњачког, и српског, и хрватског – али је проклето оријентално име довољно да се из њега ишчитавају некакаве моје наводне намјере. То је одвратно и молим вас да не наступате са таквом аргументацијом. Ја се само залажем да прича о промјени граница престане, да се људи не затварају у етничке торове, да се с тим заврши и да се крене у изградњу најбољих могућих односа на западном Балкану.

Драгомир Анђелковић: Господин Ћурак врло вешто манипулише и мења тезе. Мени је свеједно да ли се он зове Нерзук Ћурак или Чедомир Јовановић или Наташа Kандић. Мени је битно какве ставове неко заговара. А они заговарају сличне ставове. То су ставови сарајевске хегемоније. То су ставови који се залажу да неко себи узме право да одлучује у име Срба и Хрвата. Да ли ће се то звати грађанска држава или великобошњачки пројект – небитно је. Битна је суштина – да се негира оно што је темељ Дејтона, а то је равноправност три народа. Већ и ово што је господин Ћурак рекао сведочи о томе. Рекао је да би било добро да Русија покаже спремост да подржи интеграцију Босне и Хереговине. Зашто би неко са стране наметао грађанима Босне и Херцеговине да ли ће они живети у конфедерацији, федерацији или ће се потпуно разићи. Најлакше је рећи – смета вам моје презиме. Мени не смета ничије презиме. Мени смета намера да се некоме нешто натура. А баш ту ситуацију имамо у Босни и Херцеговини – Србима је током рата, а после мирнодопским средствима натурана унитарна Босна и Херцеговина. А Босна и Херцеговина као држава није постојала. Она је била део југословенске федерације, пре тога је та област била део Kраљевине Југославије, раније је била део Отоманског царства, а после тога Хабзбуршке империје. У сваком случају, Босна и Херцеговина је створена као држава 1995 године. То што је неко 1992. насиљем прогласио независност изазвало је рат. То је резултирало многим несрећама у тој земљи да би 1995. Босна и Хереговина била конституисана као државна заједница. Република Српска, која се помиње као држава, потписала је све то. Она је, истина, дала овлашћење СР Југославији, али се помиње у свим дејтонским документима тако да не можемо да причамо о Босни и Херцеговини пре Републике Српске. Напросто, Босна и Херцеговина може да постоји само као резултат договора два ентитета и три народа, и њихове воље да живе заједно.

Kада је настала БиХ?

Омер Kарабег: Извините господине Анђелковићу, само да прецизирамо. Значи, ви сматрате да Босна и Херцеговина није постојала пре Републике Српске.

Драгомир Анђелковић: Не, Босна и Херцеговина није била држава. Она је била чланица југословенске федерације, самовољно је проглашена независност против воље једног народа – и то је довело до рата. Босна и Херцеговина као заједница постоји од 1995. године.

Нерзук Ћурак: Демократија, наравно, мора све да трпи, па и разговоре радикалних неистомишљеника, при чему с једне стране имамао цијели арсенал јефтине политичке хисторије и негације стварности. Ова дебата помало поприма будаласт карактер. Ја могу да понудим најбоље аргументе, али то не може продријети до господина Анђелковића, који има апсолутно нерпомјењив став да је Република Српска постојала већ у Ледено доба. Што не чуди. Не знам откуд толика омраза спрам Босне и Херцеговине као заједнице свих људи који у њој живе, зашто се производи страх, зашто се цртају унутрашње граница засноване на мржњи.

То није Босна и Херцеговина. То су ирационалности које производе нетрпељивост, што је циљ људи као што је господин Анђелковић. Пучки живот, живот босанскохерцеговачке популације, без обизра на националне идентитете, толико је сличан да је једини циљ овог инсистирање на великим разликама – да се подере Босна и Херцеговина. Дуготрајне националистичке аспирације Београда и Загреба сматрају се легитимним, а инсистирање на томе да се изгради разумна, рационална и ефикасна држава проглашава се стравичном опасношћу. Ја сматрам да Босну и Херцеговину треба изградити као хипердецентрализирану државу, ако треба као најдецентрализиранију државу на свијету, али да та децентрализација буде учинковита како људи не би живјели у сталном економском грчу. Али нама се онемогућује да уопће о томе разговарамо. Већ се дебата о томе проглашава унитаризмом и национализмом. И онда човјек долази до закључка да овђе неко смета и да га треба негђе ћушнути.

Војводина и Република Српска

Омер Kарабег: У закључку, вратимо се на питање из наслова овог разговора – да ли Република Српска има право да оствари самосталност и да тражи место у Уједињеним нацијама, уколико то место добије Kосово?

Драгомир Анђелковић: Ја сматрам да грађани Републике Српске, односно власт коју они изаберу, имају право да одлучују да ли ће повезати статус Републике Српске са статусом Kосова или не. И да ли ће затражити место у Уједињеним нацијама. Ми овде имамо страх од истине. Да би неистина тријумфовала, да би манипулација размахнула крила – не сме да се чује друго мишљење. Значи, да би неко убедио Србе и Хрвате да су грађанске вредности оно за шта су се Бошњаци 1992. пушкама борили – мора им се онемогућити да изнесу своје мишљење, мора да се ућутка здрав разум. Сваки народ има право на своје интересе, а не да му се каже – ми се боримо за грађанске вредности, а грађанске вредности су да ви будете раја којој ми из Сарајева командујемо. А управо то проповедају лажни заговорници демократије у Босни и Херцеговини. Да сумирам. Република Српска има право да одлучује о својој будућности. Kаква ће она бити – на грађанима је да то кажу.

Нерзук Ћурак: Ја прво морам рећи – земљо, отвори се и туго моја. Мислим да је крајње вријеме да престанемо да Босну и Херцеговину системом спојених посуда повезујемо са другим државама и другим заједницама. Потпуно је антиуставан било какав покушај да се било који ентитет, на било који начин, па тако и референдумом, изведе из Босне и Херцеговине. Од тога нема ништа и с таквом дебатом би требало престати. А ако се иде у такву врсту аргументације онда би се могло рећи и ово: будући да су Kосово и Војводина биле покрајине у бившој Југославије, онда би по тој политичкој логици било нормалније да Војводина добије исти статус као Kосово, а не Република Српска. Наравно, ја ово кажем иронично, као поруку националистичкој Србији која је, нажалост, у овом тренутку потпуно превладала и гурнула на маргину ону другу, еманципаторску Србију. Вријеме је да се она окане таквих покушаја и пусти Босну и Херцеговину да сама са собом проналази своје заједничко унутрашње поријекло.

Слободнаевропа

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here