Српско Сарајево 1992. – Двадесет шест година од стравичног и некажњеног злочина тзв. АРБиХ

Поделите:

Данас се навршило двадесет шест година од стравичног злочина, који су над грађанима Илиџе починиле снаге такозване Армије Републике Босне и Херцеговине. Неколико граната испаљених с положаја самозване армије, усмртило је седамнаест и ранило четрдесет Сарајлија, који су чекали градски превоз испред зграде Општине Илиџа.

Најмлађа жртва овог злочина, за који никад нико није одговарао, био је Слађан Гргић, који је у тренутку смрти имао само 13, а најстарија жртва имала је 82 године.

Разорну моћ граната испаљених с положаја такозване Армије Републике Босне и Херцеговине, описује чињеница да су породице убијених своје намилије препознавале по одјећи коју су тог дана носили.

Тог дана, у агресији на цивилно становништво Српског Сарајева убијени су: Жарко Крешталица, Милојка Тамбур, Ружица Мартиновић, Слађан Гргић, Бранка Милошевић, Наташа Квесић, Томислав Милановић, Здравко Шутало, Мира Делић, Петко Радовановић и многи други Илиџанци.

Поражавајућа је чињеница да се сва ова имена, као и имена свих цивила које су убили припадници такозване Армије Републике Босне и Херцеговине, налазе на списку убијених грађана Сарајева, а свијету се представљају као „жртве српске агресије на Сарајево и Босну и Херцеговину“.

„Црвена линија“, једна од највећих лажи послијератног Сарајева

– Молим вас, ја живим на Илиџи и не желим никакве проблеме. Немојте ме фотографисати. Имала сам 14 година и одлично се сјећам тог дана. Призоре сам посматрала с дистанце. И прије и након тог догађаја, муслиманске гранате су падале по Илиџи, али то је настрашнији ратни призор који памтим. Крви је било свуда наоколо. Боли ме, не што муслимански медији не говоре о том злочину, не што за Слађана на Илиџи данас нико не зна, већ што полако, нашу жртву заборављају медији, политичари и наш народ у Српској. О Србији да не говорим – казала нам госпођа која је и након предаје Илиџе Федерацији Босне и Херцеговине с породицом остала на свом огњишту.

Поводом годишњице од стравичног злочина на Илиџи, која је након Дејстонског мировног споразума поклоњена Федерацији Босне и Херцеговине, обратили смо се Општини Илиџа с питањем да ли и на који начин Општина обиљежава страдање својих грађана и да ли се може очекивати да Општина на било који начин означи мјесто страдања седамнаест недужних цивила. Одговор који су, претпостављамо, у Општини,  што због ћирилице, што због самих питања протумачили као провокацију, нисмо добили. С истим питањима обратили смо се и Влади Жупаније Сарајево, али ни на тој адреси нисмо успјели добити одговор.

Кратку анализу ратних дешавања на територији Сарајева, укључујући и причу о овом злочину, можете прочитати на сљедећем линку.

Славија

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here