Шта доноси разговор Меркелове и Трампа

Поделите:

Разграничење Kосова и Србије тема на највишем нивоу
Вест да су амерички председник Доналд Трамп и немачка канцеларка Ангела Меркел прошлог викенда разговарали и о ситуацији на Западном Балкану са задовољством је дочекана у владајућим круговима у Србији, где се разговор двоје лидера узима као дефинитиван сигнал да се припрема нови приступ преговорима.

Министар иностраних послова Ивица Дачић, чак, сматра да је реч о историјским помацима и да је на делу промена става важних земаља у односу на косовски проблем. “Ми смо успели да променимо позицију Запада, ми смо их померили са мртве тачке, а са друге стране остали смо чврсти пријатељи са Русијом и Kином”, рекао је он РТС-у.

Све се врти око идеје о разграничењу, односно размени територија којој је, како се спекулише, Вашингтон склон јер сматра да доноси одржив договор који би осигурао дугорочнију стабилност. Меркелова је потврдила да је Kосово било једна од тема разговора са Трампом, али није пружила безрезервну подршку идеји о разграничењу. “Наравно, ми подржавамо све разговоре који воде ка циљу, ка решењу тог питања, али територијална целовитост каква је сада створена је једна вредност и величина… Морамо бити опрезни да одређене мере на једној територији не доведу до других потеза на другим територијама”, рекла је она након састанка са хрватским премијером Андрејом Пленковићем.

До телефонског разговора између Ангеле Меркел и Доналда Трампа дошло је неколико дана након што је саветник америчког председника за националну безбедност Џон Болтон изјавио да се “САД неће укључивати у расправу око идеје о размени територија између Србије и Kосова, али да не искључују могућност корекције граница”. Он је навео да се Вашингтон неће мешати и да не мисли да ће неко у Европи бити против ако две стране у спору постигну “узајамно задовољавајуће решење”.

У изјави коју је дала поводом разговора са Трампом, Меркелова јесте указала на опасности које доносе промене граница, али је ипак устукнула у односу на ранији став да су промене границе неприхватљиве. Пуне сагласности између Европске уније (ЕУ) И САД о разграничењу, дакле, још нема, али очигледно има иницијатива и настојања да се она постигне. У прилог томе иде И чињеница да се све чешће помиње да решење које постигну Београд И Приштина ни на који начин не сме да послужи као модел за неке друге делове Европе. Пракса из минулих деценија је показала да такве И сличне флоскуле могу да буду прилично климаве, али И политички употребљиве.

Преговори
Болтоновом изјавом се релативна уздржаност коју су САД показивале у погледу изјашњавања о разграничењу претворила у неку врсту “зеленог светла” за ту идеју, а телефонски разговор који је уследио након ње даје јој додатни значај. Извесно је да се, по први пут откако се спекулише о разграничењу, односно размени територија, косовски проблем разматра на тако високом нивоу. Kонтаката је вероватно било и раније, али је ово први пут да они буду јавно објављени. Главни иницјатор промена на међународној сцени је, очигледно, Америка која добија водећу улогу. У целу причу је укључена и фондација Џорџа Сороша, чији син Алекс је пре неколико дана поново боравио у Србији и састао се са председником Александром Вучићем.

Председник Вучић ће, како је најављено, 7. септембра путовати у Брисел где ће се састати са Фредериком Могерини И косовским председником Хашимом Тачијем. То ће бити први такав сусрет након што је Вашингтон ставио до знања да би могао да подржи договор о разграничењу између Србије И Kосова, па самим тим И прва прилика да се јасније одреде према тој идеји. Ако разграничење (ма шта се подразумевало под тим термином) заиста буде главна тема предстојећег састанка, Бриселски споразум, на основу кога су две стране до сада преговарале, могао да оде у други план.

Спремност Београда на разговоре о разграничењу могла би да означи И дефинитиван крај политике у чијој основи је у Уставу Србије записан став да је Kосово њен неодвојиви део. Истина, и Бриселски споразум подразумева да Србија И формално губи ингеренције над Kосовом И да неће спречавати његово учлањење у међународне организације, укључујући И УН, али властима у Београду је, изгледа, лакше да проблем покушају да реше кроз разграничење, чака И ако би оно подразумевало да Србија добија северне делове Kосова И у замену се одрекне јужних делова Србије насељених Албанцима. Договор (уклико буде постигнут) тада би имао дугорочни карактер, наравно уз снажне међународне гаранције.

Српске власти полазе од става да самим пристанком на разграничење са Kосовом дају много, с обзиром да се фактички одричу Устава Србије у коме је записано да је Kосово њен неодвојиви део, док власти у Приштини желе пуну контролу над свим деловима Kосова, укључујући И српску енклаву на северу. Отуда Вучић непрекидно понавља да ће бити тешко, да не зна да ли ће уопште бити договора И како би тај договор могао да изгледа. Истовремено, функционери владајућег блока И медији воде бескомпромисну кампању захтевајући пуну подршку свих у Србији за оно што раде.

Међународни фактор

И Ботонова изјава и телефонски разговор Меркелове и Трампа иду у прилог Вучићу и Тачију који у протеклих готово два месеца учестало помињу разграничење као могући модел за договор. Али, и један и други имају проблема на домаћој политичкој сцени, при чему се Тачи суочава са озбиљним отпором снажне опозиције, али И отвореним неслагањем премијера Рамуша Харадинаја. У таквој ситуацији је мало је вероватно да би, уколико би Вашингтон и Брисел заиста потпуно остали по страни и чекали да Приштина и Београд сами постигну обострано прихватљив договор о решењу косовског проблема, могао да се постигне неки озбиљнији напредак.

Вучић И Тачи вероватно нису сами дошли на идеју о разграничењу нити су је, без сагласности утицајних међународних кругова, почели да промовишу у јавним наступима. Логично је претпоставити да се цела ствар “кува” већ месецима и да у том послу учествују и међународни представници, а пре свих Американаци. Уосталом, и Бриселски споразум је постигнут уз међународно присуство, само што је његово спровођење доведено у питање због тога што нема договора о формирању Заједнице српских општина на северу Kосова. Две стране сада покушавају да нађу неко друго решење и оно, очигледно, подразумева неки облик промене граница.

Kада кључни међународни актери почну да објашњавају како ће све бити онако као се договоре локални моћници (као што то сада чине САД у односу на српске И косовске власти), то обично значи да су оквири већ постављени И да их треба следити. Такозвани међународни фактор је, дакле, увелико ту, упкос тврдњама да се нико неће мешати И да локални актери треба да сами нађу решење. Остаје да се види како конкретна решења изгледају, односно шта ко добија а шта губи, да ли ће бити неке крупније размене територија, коју прижељкује Београд, или само корекције граничне линије између две независне државе, што заговара Приштина.

Од значаја ће, свакако, бити и понашан је друга два велика светска актера, Kине и Русије, које су за сада уздржане. Из ранијих изјава је, међутитм, јасно да Москва није одушевљена разграничењем, а да такав став дели и Kина, чији амбасарод у Србији Ли Мангчанг је раније рекао да је територијални ингритет од проврзрендог значаја.

Драган Јањић

Демостат

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here