Šta donosi razgovor Merkelove i Trampa

Podelite:

Razgraničenje Kosova i Srbije tema na najvišem nivou
Vest da su američki predsednik Donald Tramp i nemačka kancelarka Angela Merkel prošlog vikenda razgovarali i o situaciji na Zapadnom Balkanu sa zadovoljstvom je dočekana u vladajućim krugovima u Srbiji, gde se razgovor dvoje lidera uzima kao definitivan signal da se priprema novi pristup pregovorima.

Ministar inostranih poslova Ivica Dačić, čak, smatra da je reč o istorijskim pomacima i da je na delu promena stava važnih zemalja u odnosu na kosovski problem. “Mi smo uspeli da promenimo poziciju Zapada, mi smo ih pomerili sa mrtve tačke, a sa druge strane ostali smo čvrsti prijatelji sa Rusijom i Kinom”, rekao je on RTS-u.

Sve se vrti oko ideje o razgraničenju, odnosno razmeni teritorija kojoj je, kako se spekuliše, Vašington sklon jer smatra da donosi održiv dogovor koji bi osigurao dugoročniju stabilnost. Merkelova je potvrdila da je Kosovo bilo jedna od tema razgovora sa Trampom, ali nije pružila bezrezervnu podršku ideji o razgraničenju. “Naravno, mi podržavamo sve razgovore koji vode ka cilju, ka rešenju tog pitanja, ali teritorijalna celovitost kakva je sada stvorena je jedna vrednost i veličina… Moramo biti oprezni da određene mere na jednoj teritoriji ne dovedu do drugih poteza na drugim teritorijama”, rekla je ona nakon sastanka sa hrvatskim premijerom Andrejom Plenkovićem.

Do telefonskog razgovora između Angele Merkel i Donalda Trampa došlo je nekoliko dana nakon što je savetnik američkog predsednika za nacionalnu bezbednost Džon Bolton izjavio da se “SAD neće uključivati u raspravu oko ideje o razmeni teritorija između Srbije i Kosova, ali da ne isključuju mogućnost korekcije granica”. On je naveo da se Vašington neće mešati i da ne misli da će neko u Evropi biti protiv ako dve strane u sporu postignu “uzajamno zadovoljavajuće rešenje”.

U izjavi koju je dala povodom razgovora sa Trampom, Merkelova jeste ukazala na opasnosti koje donose promene granica, ali je ipak ustuknula u odnosu na raniji stav da su promene granice neprihvatljive. Pune saglasnosti između Evropske unije (EU) I SAD o razgraničenju, dakle, još nema, ali očigledno ima inicijativa i nastojanja da se ona postigne. U prilog tome ide I činjenica da se sve češće pominje da rešenje koje postignu Beograd I Priština ni na koji način ne sme da posluži kao model za neke druge delove Evrope. Praksa iz minulih decenija je pokazala da takve I slične floskule mogu da budu prilično klimave, ali I politički upotrebljive.

Pregovori
Boltonovom izjavom se relativna uzdržanost koju su SAD pokazivale u pogledu izjašnjavanja o razgraničenju pretvorila u neku vrstu “zelenog svetla” za tu ideju, a telefonski razgovor koji je usledio nakon nje daje joj dodatni značaj. Izvesno je da se, po prvi put otkako se spekuliše o razgraničenju, odnosno razmeni teritorija, kosovski problem razmatra na tako visokom nivou. Kontakata je verovatno bilo i ranije, ali je ovo prvi put da oni budu javno objavljeni. Glavni inicjator promena na međunarodnoj sceni je, očigledno, Amerika koja dobija vodeću ulogu. U celu priču je uključena i fondacija Džordža Soroša, čiji sin Aleks je pre nekoliko dana ponovo boravio u Srbiji i sastao se sa predsednikom Aleksandrom Vučićem.

Predsednik Vučić će, kako je najavljeno, 7. septembra putovati u Brisel gde će se sastati sa Frederikom Mogerini I kosovskim predsednikom Hašimom Tačijem. To će biti prvi takav susret nakon što je Vašington stavio do znanja da bi mogao da podrži dogovor o razgraničenju između Srbije I Kosova, pa samim tim I prva prilika da se jasnije odrede prema toj ideji. Ako razgraničenje (ma šta se podrazumevalo pod tim terminom) zaista bude glavna tema predstojećeg sastanka, Briselski sporazum, na osnovu koga su dve strane do sada pregovarale, mogao da ode u drugi plan.

Spremnost Beograda na razgovore o razgraničenju mogla bi da označi I definitivan kraj politike u čijoj osnovi je u Ustavu Srbije zapisan stav da je Kosovo njen neodvojivi deo. Istina, i Briselski sporazum podrazumeva da Srbija I formalno gubi ingerencije nad Kosovom I da neće sprečavati njegovo učlanjenje u međunarodne organizacije, uključujući I UN, ali vlastima u Beogradu je, izgleda, lakše da problem pokušaju da reše kroz razgraničenje, čaka I ako bi ono podrazumevalo da Srbija dobija severne delove Kosova I u zamenu se odrekne južnih delova Srbije naseljenih Albancima. Dogovor (ukliko bude postignut) tada bi imao dugoročni karakter, naravno uz snažne međunarodne garancije.

Srpske vlasti polaze od stava da samim pristankom na razgraničenje sa Kosovom daju mnogo, s obzirom da se faktički odriču Ustava Srbije u kome je zapisano da je Kosovo njen neodvojivi deo, dok vlasti u Prištini žele punu kontrolu nad svim delovima Kosova, uključujući I srpsku enklavu na severu. Otuda Vučić neprekidno ponavlja da će biti teško, da ne zna da li će uopšte biti dogovora I kako bi taj dogovor mogao da izgleda. Istovremeno, funkcioneri vladajućeg bloka I mediji vode beskompromisnu kampanju zahtevajući punu podršku svih u Srbiji za ono što rade.

Međunarodni faktor

I Botonova izjava i telefonski razgovor Merkelove i Trampa idu u prilog Vučiću i Tačiju koji u proteklih gotovo dva meseca učestalo pominju razgraničenje kao mogući model za dogovor. Ali, i jedan i drugi imaju problema na domaćoj političkoj sceni, pri čemu se Tači suočava sa ozbiljnim otporom snažne opozicije, ali I otvorenim neslaganjem premijera Ramuša Haradinaja. U takvoj situaciji je malo je verovatno da bi, ukoliko bi Vašington i Brisel zaista potpuno ostali po strani i čekali da Priština i Beograd sami postignu obostrano prihvatljiv dogovor o rešenju kosovskog problema, mogao da se postigne neki ozbiljniji napredak.

Vučić I Tači verovatno nisu sami došli na ideju o razgraničenju niti su je, bez saglasnosti uticajnih međunarodnih krugova, počeli da promovišu u javnim nastupima. Logično je pretpostaviti da se cela stvar “kuva” već mesecima i da u tom poslu učestvuju i međunarodni predstavnici, a pre svih Amerikanaci. Uostalom, i Briselski sporazum je postignut uz međunarodno prisustvo, samo što je njegovo sprovođenje dovedeno u pitanje zbog toga što nema dogovora o formiranju Zajednice srpskih opština na severu Kosova. Dve strane sada pokušavaju da nađu neko drugo rešenje i ono, očigledno, podrazumeva neki oblik promene granica.

Kada ključni međunarodni akteri počnu da objašnjavaju kako će sve biti onako kao se dogovore lokalni moćnici (kao što to sada čine SAD u odnosu na srpske I kosovske vlasti), to obično znači da su okviri već postavljeni I da ih treba slediti. Takozvani međunarodni faktor je, dakle, uveliko tu, upkos tvrdnjama da se niko neće mešati I da lokalni akteri treba da sami nađu rešenje. Ostaje da se vidi kako konkretna rešenja izgledaju, odnosno šta ko dobija a šta gubi, da li će biti neke krupnije razmene teritorija, koju priželjkuje Beograd, ili samo korekcije granične linije između dve nezavisne države, što zagovara Priština.

Od značaja će, svakako, biti i ponašan je druga dva velika svetska aktera, Kine i Rusije, koje su za sada uzdržane. Iz ranijih izjava je, međutitm, jasno da Moskva nije oduševljena razgraničenjem, a da takav stav deli i Kina, čiji ambasarod u Srbiji Li Mangčang je ranije rekao da je teritorijalni ingritet od provrzrendog značaja.

Dragan Janjić

Demostat

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here