Шта је конфликт а где почиње вршњачко насиље?

Поделите:

Шта је данас, у ери булинга и сајбер булинга и вршњачког насиља, “нормално” и где је та црвена линија? И како научити дете да препозна какво је понашање према њему прихватљиво, како да се “брани” и како да брани свој став, а како да критикује туђ, и да затражи помоћ?

“Лакше је изградити јаку децу него ‘поправљати’ сломљене људе.”

Оно како научимо дете да се понаша док је мало, биће модел за његова будућа понашања. Пристојност није мењала дефиницију, иако су критеријуми у друштву пали. У агресивним и насилним периодима и културама, детету је тешко, можда, да схвати где је граница конфликта а где он прераста у неприхватљиво понашање, а родитељу посебно напорно да му усади неке стандарде понашања. И док је конфликт нормалан део живота одувек био, насиље није. Свакако, немогуће је очекивати да неће бити ривалитета и свађа, посебно међу децом и адолесцентима, јер, ко се није потукао у школи, а ко није имао “свађу” са другом? Али шта је данас, у ери булинга и сајбер булинга и вршњачког насиља, “нормално” и где је та црвена линија? И како научити дете да препозна какво је понашање према њему прихватљиво, како да се “брани” и како да брани свој став, а како да критикује туђ, и да затражи помоћ?

Дечји психијатар доц. др Милица Пејовић Милованчевић, са Медицинског факултета Универзитета у Београду и Института за ментално здравље, објашњава да динамика одрастања неретко укључује конфликте међу младима, који могу и не морају да прерасту у вршњачко насиље. Она додаје да се вршњачки конфликт карактерише слободом изражавања, спремношћу да се комуницира кроз аргументе.

“Младима у конфликту је стало до односа, због чега су спремни на извињење, налажење компромиса, уз могућност да промене тему или се раздвоје уколико до усаглашења не дође”, истиче докторка Пејовић Милованчевић за Недељник. “Вршњачко насиље, међутим, укључује надмоћ починиоца (по узрасту, снази, висини, бројности) и намеру да се други повреди, уз задовољство услед доминације над жртвом, и уз истрајавање у понашању упркос узнемирењу жртве, и кроз дужи период. За разлику од вршњачког конфликта који најчешће за предмет има неки спољашњи фактор (одређени интерес или понашање), вршњачко насиље скоро по правилу напада личност жртве и њено самопоштовање.”

Деца умеју да ћуте на проблем који их мучи, и није редак случај да не пријављују вршњачко насиље, малтретирање од стране вршњака или чак на интернету. Зато је посебно тежак задатак родитеља да има увид у то шта се дешава (а да не претерује са пажњом и бригом, или га, чак, отера од себе), и да процени када треба да се умеша и каже “ово више није конструктивни конфликт”.

“У сигурном односу са родитељем, дете се може поверити о проблемима који му се догађају и потражити заштиту”, каже наша саговорница. “То, међутим, није увек случај, а посебно када су суптилније форме насиља у питању (понижавање, оговарање, изолација, насиље преко друштвених мрежа) и зато је важно препознати индиректне знаке. Уколико дете долази из школе са поцепаном одећом и стварима, или без ствари, уколико има необјашњиве физичке повреде, плаши се да иде у школу и губи интересовање за њу, не дружи се, има психичке или физичке проблеме (делује несрећно, има проблеме спавања, страхове, главобољу, болове у стомаку, некада и покушаје суицида), мисли лоше о себи, преосетљиво је, повучено, или и само постаје агресивно – оправдано је размотрити да ли се ради о жртви вршњачког насиља. Починиоци вршњачког насиља, међутим, карактеришу се тиме да стално теже постизању моћи, уз слабо саосећање према другима, физички су јачи и спретнији од вршњака, тешко подносе неуспех, агресивни су чак и према одраслима, раздражљиви су и склони да лако ‘прочитају’ провокацију из туђег понашања”, закључује докторка Пејовић Милованчевић.

Психијатар кл. асист. др Марија Митковић Вончина, са Медицинског факултета Универзитета у Београду и Института за ментално здравље, каже да је адолесценција турбулентан период који се, између осталог, карактерише и израженијом осетљивошћу у односима са вршњацима, што повећава и могућност за конфликте. Она додаје да је успешно разрешавање конфликата важан развојни задатак.

“На конфликте адолесценти различито реагују – неки се труде да ублаже конфликтну ситуацију (кроз хумор, скретање с теме, окретање позитивним аспектима или покушај да проблем реше), док ће други показати незадовољство (вербалном побуном, чак и агресивним понашањем) чиме ће створити плодно тло за погоршање конфликтне ситуације. Стога, неслагања у мишљењу са вршњацима могу послужити као полигон за увежбавање позитивних вештина комуникације и разрешавања конфликта. Важно је да млада особа научи да неслагање и љутњу каналише на конструктивне начине, и да усвоји образац самопотврдног (асертивног) реаговања, које подразумева одбрану сопствених права без угрожавања права другог.”

Свакако, да би дете научило где је црвена линија преко које се не прелази и шта је насиље које не сме да толерише, важна су и школа и родитељи – јер много тога креће из куће, али и институције. “Од изузетне важности је едукација, као што је ‘Школа без насиља’ (под покровитељством УНИЦЕФ-а, Министарства просвете, Министарства здравља, Министарства рада и социјалне политике, Савета за права детета Републике Србије, Министарства унутрашњих послова и Министарства омладине и спорта).

Вештинама конструктивне комуникације и разрешавања конфликата треба подучавати децу од најранијих дана, уз уважавање принципа нулте толеранције насиља. Породица и родитељи представљају мотор развоја и заштите детета, његову сигурну луку и његов први узор, те је њихова улога непроцењива.

Важно је свакодневно питати дете о томе шта се догађало у школи. Уколико постоји неадекватно родитељство и насиље у породици, мања је вероватноћа да дете код куће потражи заштиту од вршњачког насиља. Сви који раде са младима (представници образовања, здравства итд.) доћи ће у контакт и са жртвама и са починиоцима вршњачког насиља, па је потребно да обрате пажњу на вршњачке конфликте и у случају сумње на насиље обавезно реагују према прописаном протоколу поступања за заштиту младих од насиља. Заштита деце и адолесцената одговорност је свих нас”, закључује докторка Митковић Вончина

 

Недељник

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here