ШТА ЈЕ СУШТИНА ДЕЛОВАЊА ПАТР. ВАРТОЛОМЕЈА ПРОТИВ РПЦ?

Поделите:

Опште је позната чињеница да су током читавог 20. века, а ево и на почетку 21., Цариградски патријаси део специјалног рата које САД воде против Русије. Разумљиво, активности Цариграда су уперене против Руске Православне Цркве, душе и срца руског народа и државе. Реч је у упадима на канонске територије ове Цркве, и најављено давање аутокефалности украјинским расколницима од стране Патр. Вартоломеја, наставак је политике његових претходника, који су давали аутономије Црквама Финске, Естонске, Летонске и Пољске.

Ако се има у виду да су и Цариград и Москва, патријарси Вартоломеј и Кирило, истог модернистичко-екуменистичког духа и вере (није у праву Ј. Холомогеров када Москву, супротно Цариграду, проглашава центром „канонски и догматски традиционалистичке конфесије“; в.: Цариградска патријаршија на путу да постане центар НАТО-православља, Факти), онда би се активности Вартоломеја против РПЦ могле сматрати делом борбе за престиж на Истоку, борбе за „православног папу“, који треба да буде предводник Источне Цркве у предстојећим преговорима и унији са западном „црквом“ и папом. И Вартоломеј и Кирило су велики екуменисти и папофили, и неодлазак Руске Цркве на Крит се не може објаснити богословским неслагањем са организатором Критског лжесабора, попут Бугарске и Грузијске Цркве, већ пре политичким разлозима, јер су, подсећамо, предкритски документи прихваћени на СА Сабору РПЦ 2-3. фебруара 2016., да после тога никада од исте установе нису одбачени. Дакле, сви аналитичари одреда деловање Фанара своде на ову борбу за престиж на православном Истоку, што, међутим, представља само површину дубљег сукоба и процеса. Разлози за овај сукоб су, дакле, много старији и далекосежнији и своде се на престројавања и припреме за есхатолошку завршницу, која предстоји православљу, свим светским религијама и читавом свету.

У објашљавању и разумевању догађаја који следе, послужиће нам паралела политичких и верских власти државе и Цркве у Русији. Као што је Цариградска патријаршија, као што смо рекли, неодвојива од активности политичког врха САД, тако и Московску патријаршију треба посматрати као продужену, духовну руку државне власти у РФ. За ове друге ово је посебно разумљиво, ако се има на уму да су и политичка и духовна власт у Русији постављени од стране бољшевика. Наиме, после уклањања Св. Патријарха Тихона и постављања Сергија (Старгородског), сви патријарси и сви епископи, према тврдњи бившег оперативца КГБ-а М. Преображенског, сарадници су КГБ-а тј. ФСБ-а, укључујући и претходног Алексеја 2. и садашњег Кирила, којима су познати и сарадничка, шифрирана имена: Дроздов и Михаил. Отуда је разумљиво, да се Цариградска патријаршија односи према Московској, исто онако како се САД и Запад односе према РФ. Иако руска политичка, данас већ либерална и модернистички настројена, елита воли и жели Запад, јер своје породице, некретнине и новац настањује, школује, има и држи на Западу, њих Запад не жели за активне учеснике стварања Новог светског поретка. Зашто Запад не жели Русију, руски народ и руско православље у будућем новом свету? Зато што су Русија, руска држава, народ, вера и Црква предвиђени за уништавање. Зато је предстојеће давање аутокефалије дела тела руског народа и Цркве од стране Цариградског патријарха духовни увод у физички рат против Русије. И опет, ни мало случајно, тај рат, који у прекидима већ траје годинама, треба да отпочне у свој својој силини у Малорусији, Кијевској русији, од бољшевика установљеној Украјини, која је темељ руске државности и црквености. Али, не само због тога да би се подрили темељи руског националног бића.

Данашња Украјина је део некадашњег Хазарског царства. У Јеврејској енциклопедији на руском пише да су оснивачи Кијева Јевреји. Хазарско царство је срушио син Св. Равноапостолне Велике књегиње Олге и отац Св. Равноапостолног Великог књаза Владимира, Велики књаз Свјатослав 964. године. Отада Јевреји, који су држали касу и у овом, као и у многим и у садашњем, Царству, живе за дан освете. Украјини је за то припремљена посебна улога. Њени председници државе и владе су Јевреји, велики број Јевреја, непропорционално броју становника, су чланови Раде, њоме владају јеврејски олигарси (додуше, као и у Русији). Украјина је по светости за Јевреје на другом месту, одмах иза Израела, јер је она средиште љубавичких рабина, па зато многи, као нпр. православни Јеврејин из Харкова, Едуард Ходос, Дњепропетровск назива Дњепрожидовск. Покренут је и нови пројекат Небески Јерусалим, где би се у четири области, од Одесе до Харкова, вратио велики број руских Јевреја из Израела, који су тамо отишли после рушења СССР-а (који је, према јавном признању А. Кедмија, срушен да би 2 милиона Јевреја својим пресељавањем одржао угрожен опстанак Израела) и тамо уложио свој капитал ради ставарања центара трговине и менаџмента. Чак постоји резевни план пресељавања Јевреја у плодну Украјину, уколико би Израил, у најгорим сценаријима, пропао.

Дошли смо до кључног актера у целој нашој причи. То су љубавички хасиди, секта хабад, како их Е. Ходос назива, жидо-фашистичка секта. Они су господари свим горе поменутим чиниоцима: и политичком врху у САД и РФ, и Цариградској и Московској патријаршији. Они владају светом, држећи у својим рукама све банке, сва тајна удружења (чији су чланови врхушке САД и РФ), све политичке структуре, све медије, сву индустрију забаве. Тако смо стигли на почетак ове приче, која је увод у њен есхатолошки крај: Јевреји нису прихватили Исуса из Назарета за Месију (Христа), предали су га Римљанима да се разапне, и они данас, а заправо већ дуго, праве инфраструктуру за долазак њиховог лажног месије, који је, према хришћанском Откривењу звер – антихрист. И Јевреји, заправо њихова сионистичко-фашистичка елита, знају да једина сила „која сада задржава“ (2. Сол. 2, 7), и која може спречити или одложити (неизбежан, од Господа Исуса Христа проречен) долазак њиховог месије, – који ће бити син сатанин, јер су јудеји од богоизабраног, разапињањем Сина Божијег, постали сатаноизабрани народ –  јесте Русија.

Упад Цариградког папе Вартоломеја на канонску територију РПЦ је почетак планираног уништавања Руске државе, Цркве и народа. Вероватно ће након Вартоломејевог проглашавања расколника за Аутокефалну УПЦ уследити и њено признавање за једину Православну Цркву од стране украјинског парламента и предавање јој свих црквених објеката, што ће, наравно, изазвати верске сукобе, у који ће се, опет највероватније, неизбежно – што је и крајњи циљ – умешати Русија. Ово уништавање неће и не може бити краткотрајно. Питање је да ли оно може бити потпуно. Као што је тајна слугу зла у њиховом господару – сатани, тако је и тајна Русије у њеном Господару – Господу Исусу Христу и покрову Пресвете Богородице. Тајна Русије је и у искупитељској жртви Св. Великомученика и Искупитља Цара Николаја 2., чијом жртвом и молитвама Бог треба да Русији подигне новог Цара.

На почетку смо краја историје и света. Деловање, дакле, Цариградског патријарха против РПЦ јесте последица пада једанаест помесних Цркава у јерес после Критског вучијег сабора, а његова суштина је дуго, 2000 година, планирано и припремано разбијање и уништавања неуништиве, вечне Православне Цркве, чији је најбројнији и најсилнији део управо РПЦ.

 

Цар-Патријарх долази!

Ваистину долази!

Архимандрит др Никодим

nikodimbogosavljevic

Поделите:

1 коментар

  1. ”Много хтео,много започео,
    час умрли њега је омео!”
    Њега, и све његове истомишљенике:
    данас један, сутра седам, прекоасутра сви до један!

    Драган Славнић

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here