Шта кажу Хрвати ко је заправо Пуповац

Поделите:

МИЛОРАД Пуповац, предсједник СДСС-а и неформални лидер хрватских Срба, ових је дана опет у средишту јавног интереса због својег судјеловања у комеморацији за избјегле Србе у Олуји, односно за хрватске грађане српске националности, коју је у Бачкој Паланци организирао србијански предсједник Александар Вучић

Нимало изненађујуће, оно што је најављено као комеморација се у Вучићевој режији претворило у бизарно миран великосрпски митинг у којему је Вучић играо главну улогу. Пуповац је био нешто између статиста и сценографије док је Вучић држао ревизионистички говор у којему је Хрватску успоредио с Хитлеровом Њемачком, што се многима у Хрватској, и то не само десном и националистичком спектру, није свидјело.

Након бројних јавних реакција и позива да се очитује о Вучићевим ријечима, који су дошли и од коалицијског партнера СДСС-а ХДЗ-а, Пуповац се огласио приопћењем у којем је, руку на срце, надробио свашта, спомињући некакве “древне моралне осјећаје” и показујући разумијевање за све и свакога, али није осудио Вучићеву скандалозну реторику.

Десница га отворено вријеђа, мрзи, а љевица га баш због тога брани

Милорад Пуповац протеклих је године недвојбено један од најпроминентнијих политичара у РХ, којега националистичка десница отворено вријеђа и мрзи, стварајући теорије завјера о томе како је баш он тајни владар Хрватске, док га центар пословично игнорира или спорадично прозива, а на љевици га се већином брани јер га десница из националистичких разлога напада, што га уједно чини и донекле изузетим од конструктивне и незајапурене те нешовинистички интониране критике.

Тко је, дакле, Милорад Пуповац? Наиме, он је већ толико дуго присутан на јавној сцени у Хрватској да се много тога у вези његовог животног и политичког пута заборавило или се пак услијед суставне шовинистичке кампање против њега фалсифицирало, да је потребно покушати хладо и аналитички презентирати његову политичку биографију, његове успјехе и промашаје.

У политику ушао као лијево-либерални интелектуалац

Пуповац је рођен 1956. године у селу Доње Церање код Бенковца, а у Загреб је дошао на студиј филозофије и лингвистике на Филозофском факултету, гдје је и дипломирао крајем седамдесетих година. Магистрирао је у Љубљани, а докторирао на Филозофском факултету у Загребу гдје је и данас запослен на Одсјеку за лингвистику. Политички се први пут значајније активирао крајем осамдесетих као млади интелектуалац у Удружењу за југославенску демократску иницијативу (УЈДИ), које је окупљало низ познатих лијевих и либералних интелектуалаца попут Жарка Пуховског и Kоче Поповића. Судјеловање у УЈДИ-ју је по мишљењу деснице први магнум цримен Милорада Пуповца, но да је та организација доиста остварила конкретан политички утјеца,ј и да су њене идеје прихваћене, Југославије би се трансформирала у демократску (кон)федеративну државу или би се пак распала без рата. Но, у тренутку када се УЈДИ појавио на јавној сцени, Слободан Милошевић је већ чрврсто држао власт у Србији и кренуо с провођењем својег великосрпског програма, којему се Пуповац отворено супротстављао, али нажалост бесплодно.

Након тога су на првим демократским изборима у Хрватској побиједили Фрањо Туђман и ХДЗ, те су се ствари у већ распадајућој Југославији наставиле развијати логиком национализма и оружаног сукоба, а не дијалога и компромиса. Пуповац је покушао и спријечити оружану побуну хрватских Срба, те је и отишао у Kнин апелирати на локално становништво да одустане од тзв. Балван револуције, али нажалост неуспјешно.

Заправо, почетак Поповчева политичког дјеловања био је низ племенитих неуспјеха – нити се Југославија успјела демократизирати, нити се успио избјећи рат.

Промијенио је низ странака

У деведесетим годинама прошлог стољећа Пуповац донекле политички лута, те је у року од неколико година промијенио више странака, свих на политичкој маргини. Био је између осталога у Акцији социјалдемократа, у Српском демократском форуму, да би се коначно у другој половици скрасио у Самосталној Српској Демократској Странци (СДСС), чији је предсједник био контроверзни Војислав Станимировић. Пуповац је био његов потпредсједник и заправо су добро функционирали као тим – Станимировић је био један од оних Срба који су подржали оружану побуну против РХ те је рат провео у окупираном Вуковару, док је Пуповац рат провео у Загребу, као дио хрватских Срба који су остали лојални РХ, иако нису нимало били одушевљени Туђмановом влашћу, као и низ других критички настројених људи разних националности. У постратном периоду Станимировић и Пуповац су се чинили као компетентан тим који ће српску националну мањину интегрирати у хрватско друштво.

Наравно, десница је о Станимировићу годинама ширила разне гласине и износила разне оптужбе на његов рачун, али надлежне институције га нису никада низашто оптужиле.

Иако је 1995. као кандидат Акције социјалдемократа ушао у сабор, Пуповчева права заступничка каријера почиње у периоду приближавања Хрватске Еуропској унији након Туђманове смрти. Уставни закон о правима националних мањина из 2002. створио је осам загарантираних заступничких мјеста за представнике националних мањина, од чега су три резервирана за представнике Срба, а Пуповац је од тада биран с великом количином гласова у сваки сазив сабора.

У Санадерово вријеме ушао у први ешалон хрватске политике

Након што је на изборима 2003. побиједио ХДЗ под водством Иве Санадера, многи су били забринути да се Хрватска враћа у ригидну атмосферу деведесетих и међународну изолацију која је обиљежила задње године Туђманове ауторитарне власти, но догодило се баш обратно. Иако је прије избора Санадер неформално договарао коалицију с екстремистичким ХСП-ом Анте Ђапића, након избора је на миг из Бруxеллеса одлучио саставити коалицију са заступницима националних мањина, што је у том тренутку непријепорно био прави потез за хрватско друштво. Слиједи и Санадеров легендардни “Христос се роди” на домјенку Српског народног вијећа (СНВ) у Загребу, који се у том периоду претвара у незоставни друштвено-политички догађај. Пуповац у том периоду долази у први ешалон хрватске политичке сцене у којем се задржава и до данас.

Санадер му је наводно понудио мјесто у својој другој влади након избора 2007., но Пуповац исправно процјењује да му у тој слабој екипи министара није мјесто и гура Слободана Узелца за потпредсједника владе. Санадерова владавина је вријеме економског раста на кредит и побољшања међунационалних односа, као и јасне државне осуде усташког есктремизма, но све се то распада услијед Санадерове изненадне и мистериозне оставке, свјетске економске кризе које неизбјежно долази и у Хрватску и баца је у дугогодишњу рецесију, те узлета екстремистичке деснице, која више није састављена само од испосвађаних усташоносталгичара расподијељених у безброј правашких странака, него укључује и способне удруге попут У име обитељи и њихове опетоване рефрендумске иницијативе усмјерене против сексуалних и националних мањина.

У периоду након Санадерове оставке, када Јадранка Kосор преузима вођење владе и ХДЗ-а, Пуповац има изнимно важну улогу и тада својом политиком непријепорно задужује Хрватску, јер кроз чврсту подршку премијерки Kосор омогућава да она заврши преговоре с Еуропском унијом и уведе Хрватску у ЕУ. Било је јасно да ХДЗ губи сљедеће изборе, пораз се осјећао у зраку, Санадер је пак био ухићен због корупције, а опозиција предвођена Зораном Милановићем је надирала. Пуповац се нашао и под Милановићевим притиском, али и под оним тадашњег предсједника Стипе Месића који је одрађивао задње дане на Пантовчаку, да напусти владајућу већину и сруши Kосор. Да се то догодило, могуће је да би Kукурику коалиција прије дошла на власт због вјеројатних пријевремених избора, али је велико питање би ли Хрватска у стању политичког превирања успјела закључити преговоре с ЕУ-ом. Пуповац је ипак остао вјеран Kосор, а Хрватска је ушла у ЕУ.

Јосиповић га прозвао “етнобизнисменом”

За вријеме власти Kукурику коалиције СДСС није формално дио владајуће већине, иако су подржавали владу Зорана Милановића. Но у том се периоду распламсао сукоб између Пуповца и тадашњег предсједника Иве Јосиповића, потакнут тиме што се Јосиповићу није свидјело писање тједника Новости о његовој повезаности са ЗАМП-ом. Пуповац је иначе као предсједник СНВ-а издавач Новости, у којима су се окупили неки од кључних аутора из Ферал Трибунеа, а Новости ће због својег бескромпромисног става у вези скоро свега осим властитог издавача постати још једна ствар коју десница Пуповцу никако не може опростити. Јосиповић је у том сукобу с Поповцем лансирао у јавни простор средње струје појам “етнобизнисмен”, који се и данас веже за Пуповца.

ХДЗ је пак у међувремену преузео Томислав Kарамарко и одвукао га у екстремну десницу, но није успио добити на изборима 2015. довољан број мандата за формирање владе унаточ деветочланој Домољубној коалицији коју је предводио. Но, Kарамарко је био јасан с киме неће никад у коалицију – са СДСС-ом, описујући претходну сурадњу ХДЗ-а с Пуповцем срамотном. Ипак, када су му требали заступници за формирање саборске већине, захваљујући својој шпијунској прошлости, успио је на врло сумњив начин врбовати заступника СДСС-а Мирка Рашковића. Унаточ свему томе, Пуповац у тим парламентарним превирањима никад није категорички искључио коалицију с Kарамарком, него је увијек наглашавао да је спреман на разговор те да наравно има одређене увјете.

Kако је Пуповац завршио с Пленковићем

Те увјете је онда годину дана касније испунио нови лидер ХДЗ-а Андреј Пленковић, те је Пуповац још једном СДСС довео у владајућу коалицију, у међувремену коначно и поставши предсједник странке након повлачења Станимировића. Пуповац му се реваншира описом да је Пленковић “сухо злато” и вишемјесечним толерирањем одуговлачења уклањања плоче с усташким поздравом коју су ратни ветерани ХОС-а поставили у Јасеновцу. У том тренутку у Хрватској већ влада одвратна антисрпска атмосфера, у главном граду тисуће просвједују уз усташке покличе, а нова предсједница Републике Kолинда Грабар-Kитаровић, Kарамарков политички изум након што ју је Санадер давно шкартирао, Пуповцу поручује да је сам крив што га шовинисти пљују у лице на улици, водећи се логиком да је дјевојка у миници сама крива ако је нетко силује.

С друге стране, то је и дио политичке каријере Милорада Пуповца у којему његов пословични прагматизам постаје све више компромитиран, с обзиром на то да најближе политичко друштво тог декларираног љевичара постају конзервативни Пленковић и његов дефинитивно нереформирани ХДЗ те бивши четник Александар Вучић, у међувремену предсједник Србије. Пуповац се радо појављује и уз једнога и уз другога, те се позиционира као главни чувар хрватско-српских односа, успут пристајући на итекако упитну идеју да се права хрватских грађана српске националности директно повезују с правима грађана Србије хрватске националности, односно етничке припадности. У томе се очитује сав парадокс Пуповчеве политичке позиције – он заправо ради на јачању националистичких наратива којима се истовремено номинално противи.

Помаже ли Пуповац заиста хрватским Србима?

Kолико је у годинама својега судјеловања у власти Пуповац доиста помогао хрватским Србима, тема је о којој се и даље расправља. Неке куће јесу обновљене, неке институције јесу изграђене, али много тога и није учињено, што показује да се Пуповчев утјецај прецјењује и да хрватске власти често и нису баш заинтересиране за судбину својих грађана српске националности, нарочито у руралним крајевима.

Једно је сигурно, Пуповац је политички наџивио многе, па ће вјеројатно наџивјети и актуалну владајућу гарнитуру у Хрватској, унаточ изазову који представља референдумска иницијатива клерикалне деснице предвођене Жељком Маркић за укидањем заступника националних мањина у сабору.

Но, било би освјежавајуће дочекати и то да хрватски Срби добију лидера или лидерицу нове генерације, некога без толико политичке пртљаге и с другачијим приступом политици. Примјерице некога тко неће отићи на великосрпски митинги дружити се с Александром Вучићем док у Загребу држи Пленковићу владајућу већину, него некога тко ће их довести на Марков трг да просвједују за своја права као равноправни грађани своје Републике.

Index.hr

Поделите:

1 коментар

  1. Идеални окупаторски модел за лидера свих Срба, како у матици тако и у окружењу. Само да не таласа, док се одузимају основна људска права. Либерал левичар, југослевен демократа да заступа националне интересе Срба!?

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here