Шта све (не)можеш кад си стар у Србији

Поделите:

Нетфликс управо емитује неколико серија којима таргетира старије гледаоце јер “они имају времена и новца”. У Србији није нимало као у серијама. Овде се стари углавном оптужују да сметају, али и да увек гласају за власт

“Шта хоће ти пензионери? Где иду ујутру кад сви иду на посао? Шта ће они у превозу кад деца иду у школу? Одакле они иду кад се сви враћају са посла? Само су они код лекара. Они су и у пошти, и у продавници, и кад се отварао Лидл (“Линда” како рече једна старија госпођа чији је клип постао виралан) они су се гурали у првим редовима. Само да и ја не будем таква кад оматорим…”

Све су то општа места изречена о најстаријима која чујемо сваки дан, а која очитавају како их други виде али и говори колико је старост тешка у Србији. Стари су овде добри само 10. и 25. у месецу јер су тада пензије и кад треба да се гласа, а остатак времена су или криви или третирани као ствари.

Нетфилкс управо емитује неколико серија којима таргетира старије гледаоце јер “они имају времена и новца”. “Kомински метод” са Мајклом Дагласом и Аланом Арткином освојио је “Златни глобус” за најбољу ТВ комедију, а заједно са серијом “Грејс и Френки” о две пријатељице, једна је од оних које приказују чудан свет старих и не беже од тема смрти и секса. А ни вибратора за старије жене. “Грејс и Френки” ставља старије жене, често занемарени сегмент било којег тржишта, у центар збивања. Џејн Фонда, која тумачи једну од “старица”, јасно је то изразила реченицом: “Нико се не обраћа њима, то је оно што је необично у серији.”

Али сада се неко обраћа и њима и Холивуд мења концепт према старости, руше се предрасуде о изгледу и сексуалности старијих жена, САД бележи највећи пораст конзумената марихуане међу онима изнад 50 година, у свету падају табуи према људима који имају 60 плус – и све звучи баш добро за нас који ћемо тек за неку деценију у пензију – под условом да и ми не доживимо судбину старих у Србији која није нимало као у серијама. Чак ни у шпанским.

Надежда Сатарић из организације Амитy истиче да старији људи деле судбину већине грађана Србије.

“Боре се против предрасуда које су евидентне.”

Што се тиче њиховог положаја у друштву, тешко је генерализовати одговор јер се ради о веома хетерогеној скупини људи.

“Није, свакако, исти положај оних старијих из беби-бум генерације (рођених у првих десет година после Другог светског рата) и оних рођених знатно раније. Посебно није исти положај оних старијих жена које нису ишле у школу, која пре Другог светског рата за женску децу није била обавезна, и оних које су завршиле факултете и изградиле своје каријере. Није исто за оне који живе у селима и баве се пољопривредом и оних који су радили у државним фирмама по градовима. Много фактора утиче на њихов данашњи квалитет живота. Финансијска сигурност свакако игра значајну улогу, затим њихов здравствени статус, задовољство породичним односима, заједницом и пријатељима, да ли могу да раде ствари у којима уживају, колико имају личне слободе”, појашњава Надежда Сатарић.

Рекламе су највећи подстрекач дискриминације на основу старости, због чега ће повереница за равноправност Бранкица Јанковић ускоро издати препоруку за маркетиншке агенције да би се зауставила дискриминација старијих људи која је све израженија у Србији.

“Срамота је остарити, имати седу косу и боре, а највећи подстрекач дискриминације су рекламе које промовишу ‘тортуру младости'”, рекла је повереница.

Марина Абрамовић је објаснила да ми Словени увек имамо носталгију, константно размишљамо о прошлости, како је пре било боље, како сада више није тако добро.

“Ја једино размишљам о садашњости, о тренутку у којем јесам. То је једина реалност и кад то знаш, заправо ти се прошири, а не сузи слика. Јер, сада је заправо једино што имамо. Следеће секунде астероид може лупити о Земљу и сви ћемо престати да постојимо.”

Али радници нису хтели да прихвате да су фабрике пропале, а није се свако усудио да ствари узме у своје руке и мења живот који му не одговара. “Једноставније је и лакше када неко реши наше проблеме уместо нас самих”, каже Јелена Милошевић, психолог.

Kада су у питању велики проблеми, додаје, они који погађају више људи, често свако очекује да неко други преузме на себе решавање проблема.

“Тешко је преузети иницијативу, покушати да се избориш за нешто, или само јавно иступити са ставом који се разликује од става већине. То треба разумети. Прошлост наше земље обојена је, између осталог, и бројним покушајима да се направе промене и исправи неправда, а ти покушаји су се најчешће завршавали неуспехом. Оваква негативна искуства генерално обесхрабрују људе. Због тога већина одлучује да и не покушава да ишта мења. За разлику од неизвесне будућности, прошлост је у својој познатости поуздана”, каже Јелена Милошевић.

Генерација беби-бумера и оних потоњих осветила се за то што су се осетили као највећи губитници 5. октобра, рећи ће економиста Горан Николић.

“Предузећа су толико била уништена да је 5. октобра постојало било око 900.000 фиктивних радних места. Ти људи су ишли на посао, радили, враћали се са посла. И данас има око 50.000 радних места које држава није решила. Све је то било пропало, али нико није хтео да каже да је пропало. Ни они нису хтели да чују да је пропало”, објашњава Николић.

“Ти људи, добар део није ни полагао наде у нови режим. То су били гласачи СПС-а и радикала и не треба заборавити да су Милошевић и радикали добили око 41 посто. Они други који су имали велике наде, просто су желели да верују у нешто. Један део се врло лако већ на следећим изборима 2004, тражећи алиби за суштински губитак посла, окренуо. С временом се стварао један наратив, и то се радило плански, о власти после 5. октобра која је одговорна за пропаст предузећа током деведесетих, а суштински то је превара управо оних који су створили тај наратив а то су радикали и СПС. Буквално су они уништили привреду својом политиком. Једна просто невероватна превара да је то фасцинантно. И та превара и данас траје”, каже Николић.

Зато он сматра да су претеране оптужбе на рачун старијих генерација, да они нису хтели да се мењају, преквалификују, уче…

“Све су они хтели, али су обманути. Њихов очај је неко хајџековао. Управо тај неко ко је понудио још више очаја. То видимо на основу десног популизма”, додао је Горан Николић.

Надежда Сатарић каже да не би рекла да старији, генерално, нису спремни да се мењају; има их и таквих али и те како има оних који иду на преквалификације или уче нове вештине, посебно они који су на тржишту рада, како би добили нову шансу за посао, јер су остали без свог посла у процесима транзиције и приватизације њихових фирми где су радили.

“На евиденцији Националне службе за запошљавање у децембру 2018. међу 552.500 радника било је и 182.627 оних са 50 и више година. Проблем је што и поред преквалификација на које иду они тешко добијају послове, посебно жене, чак и када се јављају да раде на пословима за које се тражи нижа квалификација од оне коју имају. Ово због снажних предрасуда послодаваца да су они мање способни да раде, теже испуњавају норму, а ствари не стоје тако. Они су врло лојални послодавцу, праве најмање шкарта. Потребно је само прилагодити услове рада њиховим потребама и могућностима”, напомиње она.

“А можете их видети свакодневно на местима обезбеђења у пошти, банци, на паркингу… Kолико само старијих продаје лети сладолед на улици, у сваком случају више је њих него млађих. Доста је оних који раде на пијацама, а да не причамо о онима на селу у пољопривреди. Тамо морају да раде док могу да иду, а када то више не могу, онда је за њих велики проблем посебно у старачким домаћинствима”, наводи Надежда Сатарић.

Горан Николић је мишљења да је прича о преквалификацијама добрим делом нетачна и лоша. Неко ко има преко 55 година и ко није образован више од средње школе, данас врло тешко може да се преквалификује.

“Може неко ко је возио камион сада да вози аутобус, али да се преквалификује за сложенији посао – не. Ја не видим начин да они могу да савладају најобичније ствари – да направе табелу у екселу. То је лажна прича. Kао да вам кажем – научите јапански”, каже Николић. “Постоји и социјалдемократски начин, а то су социјалне помоћи и превремене пензије. Да се не лажемо, то је озбиљна прича а не некаква лажна прича о преквалификацији. Ми смо једноставно земља која је толико сиромашна, која не може много, али ако може барем нешто, онда макар да им се не дају те лажне приче.”

Nedeljnik

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here