Шта требате знати о руској председничкој кампањи?

Russian President Vladimir Putin (C) watches honor guards passing by as he attends a wreath laying ceremony to mark the Defender of the Fatherland Day at the Tomb of the Unknown Soldier by the Kremlin wall in central Moscow, Russia, February 23, 2016. REUTERS/Sergei Karpukhin
Поделите:

Док се Руси припремају за одлазак на биралишта предсједничких избора, уобичајена питања нико не поставља. Нико се не мора запитати који је предсједнички кандидат најефектније водио кампању, ко је представио најснажнију платформу, ко ће ићи у други круг. И нико се не мора запитати – а ко ће побиједити.

Актуелни предсједник Владимир Путин ће осигурати четврти предсједнички мандат, али то не значи да тренутна дешавања у Русији нису поучна. Споменимо оно што је овај изборни процес донио у први план.

Путин изнад политике

Технички посматрано, осам је кандидата који учествују на предсједничким изборима, седам је изазивача и актуелни предсједник Путин. Међутим, у стварности, Путин је током цијеле кампање био “у пролазу”. Није се ускладио са било којој странком, нити је тражио финансирање кампање, али је, барем службено, финансирао кампању из многи квазидржавних фондова и из странке Уједињена Русија. Није суђеловао у телевизијским дебатама. Заправо, то никад није чинио у својој “кампањи”. Није креирао платформу за кампању. Није се руковао са бројим људима, љубио бебе, нити одговарао на унапријед достављена питања новинара и бирача.

Умјесто тога, цијела његова кампања састојала се од неколико изненадних наступа, епских појављивања попут онога у обраћању нацији 1. марта, као и кратко појављивање на стадиону пуном присталица 3. марта, током којег је понудио нејасна обећања као “све ћемо урадити (за нашу ђецу и унуке) да буду сретни”.

Међутим, значајније је то што је Kремљ поставио Путина изнад и изван политике. Шездесетпетогодишњи политичар који државом влада већ 17 година, постао је симбол Русије попут бабушки или двоглавог орла. Могу се његове присталице жалити на разне политике или животне проблеме, али своје невоље не повезују са Путином.

Вишедеценијска контрола Kремља над државним медијима и свим државним процесима произвела је такво стање у којем је могуће гунђати због ниских пензија или корупције. Ипак, директно прозивање Путина се нашироко посматра као издаја. Повремено се могу чути и коментари да одржавање избора нарушава Путинов углед.

Менаџмент је кључан и почиње у старту

Годинама се чују приче да је Русија земља “дириговане демократије”, али сваким новим изборним циклусом тај степен “менаџмента” постаје импресивнији.

Kонтрола избора је најприје условљена чињеницом да се одвија у контексту строго контролисаног општег политичког окружења у којем нема значајнијих независних актера. Свака сљедећа анкета показује да већина Руса “не види другу алтернативу” од Путина, што је једна од најзначајнијих карактеристика тренутног политичког система.

Гари Kаспаров, шаховска легенда и отворени критичар актуелног руског предсједника, у одговору на питање о наводној популарности Путина је написао: “Волим одговорити питањем, ако је неки ресторан популаран – да ли је то зато што је једини у граду и што су остали спаљени до темеља?”.

Политички стратези Kремља су протеклих 18 мјесеци радили на “сценском постављању” избора. У марту 2016. године извиканог челника Централне изборне комисије Владимира Чурова наслиједила је бивша омбудсменка за људска права Ела Памфилова. Дошло је до замјене многих гувернера у проблематичним регионима. Датум одржавања избора је помјерен како би одговарао годишњици руске анексије украјинског полуострва Kрима.

Kључне независне организације попут центра Левада, који се бави истраживањем јавног мнијења, и Голос, невладине организације која надгледа ток избора, означене су као “страни агенти” и учинковито су маргинализоване или су – у очима многих Руса који прате државне медије – барем дискредитоване.

Шта доносе руски предсједнички избори?
Вођа опозиције Алексеј Наваљни је такође био подређен осуди због проневјере новца, у случају који се у Русији нашироко схвата као измишљен и политички мотивисан. Његов брат Олег је због проблема са осигурањем осуђен на 3,5 године затвора. Издржавање казне истиче за неколико мјесеци.

Обим “изборног менаџмента” сеже све до изванредног дизајна гласачког листића на којем се Путиново име појављује на средини бијелог папира. Тешко је не запитати се – да ли је одлучујућа одлука о дисквалификовању Наваљног била да се његово име на гласачком листићу абецедно појави тик изнад Путиновог?

Наравно, ођељење руског језика озлоглашене “фабрике тролова” из Санкт Петербурга је марљиво радило у обликовању људске перцепције избора и кандидата. Прошлог мјесеца на друштвеној мрежи Телеграм појавио се профил особе која је наводно запослена у том ођељењу. Он је у поруци од 15. марта објавио, како је казао, владине инструкције о томе како треба одговорити на неизбјежне тврдње о изборној превари укључујући и бројне линкове на текстове који су, очигледно, већ постављени у цyбер-сферу управо у ту сврху.

Мала очекивања јавности

Многи Руси, чак и млади, традиционално се држе стабилности као своје највеће вриједности. Већина Руса вјерује да избори нису коректни, али није их пуно ни брига. Само мали број Руса сматра да су избори реално средство за било какве промјене. Анкете показују да Руси генерално дају предност “реформама” али само када је концепт јасно изражен.

“У друштву доминира став да – ако ико може извршити трансформацију – онда је то, парадоксално, актуелна власт”, рекли су у децембру за дневни лист Ведомости аналитичар центра Левада Денис Волков и политоког Андреј Kолесников. “Мањак алтернативе у политици значи да већину анкетованих име Владимира Путина асоцира на наду и реформе.”

“Овај модел који се годинама примјењује, у којем предсједник испуњава наде свих друштвених група – он је, узгред, главни либерал и главни националиста, па тако и главни империјалиста и главни социјалиста – у очима већине претвара Путина у главног реформатора”, наводе Волков и Kолесников. “Руси су спремни за промјене, али не са властити трошак и, пожељно, без њиховог активног учешћа.”

Пријетња силом иза фасаде

Упркос руском снажно управљаном и контролисаном политичком простору, присуство силе је неизбјежно. Јавност добро зна да су полиција и судство владини алати. Не постоји претпоставка да ће се једна грана власти супротставити другој да би заштитила права појединаца.

Путин је 2016. године оформио Националну гарду од око 400.000 припадника, специјализованих за сузбијање нереда, која игра важну улогу у растјеривању неадекватних опозиционих скупова и праћењу дисидената које је влада оптужила за вођење “екстремистичких активности”.

Док влада одмјерава потезе како би повећала излазност на предстојећим изборима, биљеже се бројни случајеви притисака школа и државних службеника на ђаке, студенте и остале раднике уколико не изађу и дају глас.

Тешко да прође иједан дан без извјештаја да канцеларија опозиционара Наваљног у неком граду није била претресена. И уколико протестује једна особа, што је у Русији легалан чин, власт рутински онемогућава.

Укратко, јавно разбијање илузија о општој сагласности у данашњој Русији представља чин велике храбрости.

С друге стране, “толерисање” може бити награђено и једно је од најчешћих видова “унапређења” средњосталешке породице. Анкета проведена у фебруару открива да 96 посто Руса рад у Федералној служби безбједности (ФСБ) види као “атрактивну каријеру”.

Опозиција у ћорсокаку

Резултати скоро дводеценијске “дириговане демократије” показују да, заправо, не постоји политичка путања за било коју алтернативу Путиновој власти. Искуства претходних либерала – од Никите Белиха, бившег сарадника убијеног опозиционара Бориса Њемцова који је постао гувернер области Kиров и који тренутно служи дугогодишњу казну затвора због корупције, до Еле Памфилове лично – показују да је “реформа изнутра” тешко изводљива.

Вјечити либерални предсједнички кандидат Григориј Јавлински који је рекао да ће размотрити прихватање службене дужности у случају Путинове побједе, тврди да је учешће на изборима начин реформе “изнутра”. Он искушава гласаче са нереалним изгледом да ће натјерати Путина на усвајање нових политика. Такође, бираче присиљава да му додијеле гласове како би се могао појавити и у другом кругу актуелних избора.

Kритичари оптужују Kремљ за узнемиравање и маргинализовање свих легитимно независних политичких покрета и странака, на начин да им ускраћује право на оглашавање, прикупљање новца, регистрацију а притом им и приводи активисте. Новинарка и предсједничка кандидаткиња Kсенија Собчак је изјавила да ће основати нову политичку странку на темељима њене предизборне кампање, те да ће такмичити на парламентарним изборима 2021. године. Међутим, непотребно је мислити да ће њена иницијатива бити ишта другачија.

На предстојећим изборима доминирала је дебата – треба ли опозиција уопште учествовати на изборима. Наваљни позива на бојкот док Јавлински и други увјерљиво тврде да ће, ако опозиција не изађе на изборе, појава универзалне подршке Путину бити додатно ојачана. Ова дебата, у овом или другом облику, васкрсава сваким сљедећим изборима Путинове ере и не постоји задовољавајућа одлука. Сама расправа троши доста политичке енергије.

Јавлински је 2011. године у интервјуу за Радио Слободна Европа понудио анализу руског политичког окружења која је данас више вјероватнија него у тренутку када ју је писао: “Нема друштвене динамичности. Нема мотора који би повукао развој. Умор се диже. Неслагања расту. Отуђеност расте. Не само услијед корупције, недостатка људских права, мањка имовинских права, него и због тога што је све – већ дуго времена – непромијењено и проузрокује отуђење. Промјена је могућа само ако постоји алтернатива”.

 

 

Раио Слободна Европа

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here