Стара башчаршијска црква – величанствени симбол српске културе и духовности

Поделите:

Распадом Социјалистичке Федеративне Републике Југославије дошло је до стварања нових држава, народа и имена за један исти језик, а основа за то је нађена у тумачењу историје по потреби интересних група. Тачније, на дјелу је најгрубље фалсификовање историјских чињеница. Прекраја се историја, изврћу чињенице, фалсификују и тумаче како коме одговара. Изражени примјери такве политике преламају се у Босни и Херцеговини, гдје се српска културна баштина и традиција присвајају и отимају, иако сви историјски докази и налази недвосмислено потврђују да су Срби једини аутохтони народ на том простору, јер су народи које су затекли по доласку на Балкан нестали, асимиловани или изумрли. Зато је неопходно да  на отимачину и прекрајање историје Срби одговоре непобитним чињеницама и доказима.

Један од моногобројних доказа српске аутохтоности на простору Босне и Херцеговине је и Црква светих архангела Михаила и Гаврила у Сарајеву.

Овај храм, којег Сарајлије зову и Стара црква,  један је од најстаријих храмова Српске православне цркве у Босни и Херцеговини. Налази се на Башчаршији. Тај величанствени бисер српске средњовијековне архитектуре, непобитан је доказ вијековног постојања православних Срба на том простору. Стога, веома је значајан и с духовног, и с културног, и са историјског становишта. Храм датира из 14. вијека али је саграђен на основама византијске базилике из 6. вијека, која је по хришћанском расколу 1054. године припала православном корпусу цркава. Из свега тога произилази да је Стара црква заправо старија од града Сарајева скоро 10. стољећа и настала је кад није било ни помисли о исламу  и  католичанству, а камоли о некаквом посебном, несрпском народу који је аутохтон на територији Босне и Херцеговине.

Разлика између овог храма и других цркава које су настале на темељима ранохришћанских базилика или темељима римских и грчких богомоља, огледа се у томе што Стара црква није грађена на темељима, него је надограђена.

О ктитору храма и градитељима нема релевантних историјских података. Сигурно је само да, по археолошким подацима и налазима, потиче из средњег вијека, а да је изникла на основама ранохришћанске, византијске, базилике. Постоји предање, које се код локалних Срба преноси с кољена на кољено, да је ктитор био Андријаш Мрњавчевић, брат Kраљевића Марка, али то није потврђено ниједним историјским документом или налазом јер су сви писани трагови, највјероватније, нестали за вријеме турског освајања српских држава.

Индиректне писане трагове о Старој цркви налазимо у цариградским списима из 1485. и 1489. године. У спису из 1485. године наводи се како у Сарајеву обитавају 103 хришћанске породице, 42 муслиманске и 8 дубровачких, а у спису из 1489. године се помиње поповски син Ђуро, те је неоспорно да је једно тако јако, за то доба, хришћанско насеље морало имати своју богомољу. Тим прије што се помиње и један свештеников син.

Релевантнији писани трагови о цркви и свештенству могу се наћи тек од 16. вијека а у 17. је три пута страдала од пожара. Трећи пут крајем 17. вијека кад су Аустријанци предвођени Еугеном Савојским похарали и попалили Сарајево, када је након пљачке запаљена и Стара црква. У 18. вијеку два пута је оштећена у пожарима, 1724. и 1788. године.  Послије тих пожара обнављана је, 1730. односно 1793. године. Генерално је реновирана 1982. године, а на Цвијети исте године освештао ју је митрополит Владислав.

Грађевина је добрим дијелом укопана земљу, правоугаоне основе, дуга 14,5м, широка 16,5м, висине 8м. Зидови су од камена, дебљине преко 100 центиметара, а свод од цедре. Има два олтара. Приликом оправке 1730. године бочни бродови и нартеке су предвојени патосом и таваницом, те је тако начињено и горње одјељење, женска црква.

Иконе у цркви и оне којима је црква осликана, радови су домаћих и страних мајстора иконописања од 16. до 18. стољећа. Највећу умјетничку вриједност има дрвени иконостас из 17. вијека с иконама које је радило више сликара у разним периодима као што су зограф Радуле, Авесалом Вујичић (1674. године), Максим Тујковић(1734. године), непознати барокни сликар у 18. вијеку. Горњи ред икона на иконостасу је поклонио Србин из Трста Јован Милетић, поријеклом Сарајлија.

У Старој цркви се чувају рука Свете Текле, дијелови моштију Светог Пателејмона, Свете Макрине и Светог Јакова Персијанца.

За Стару цркву је везана и српска основна школа која је била један од значајних стубова опстанка и очувања српског народа и његове вјере на простору Сарајева, али и цијеле Босне и Херцеговине. Уз основну школу педесетих година 19. вијека основана је и виша школа која је радила до 1883. Године када су је аустроугарске окупационе власти затвориле.

Уз цркву се налази и Музеј Старе, цркве који је отворен на инсистирање и заслугом црквеног тутора и српског добротвора Јефтана Деспића. У музеју се чувају стари сликарски радови, стари рукописи, старе штампане књиге, црквене тканине и вез, стари метални предмети, богослужбене ствари, стари новац, етнографски реквизити, старинско оружје, дуборези, збирка обрађеног камена.

Овај величанствени симбол српске духовности, културе, традиције, цивилизације само је један у низу широј јавности непознатих или мало познатих симбола и показатеља ко је аутохтон, а ко дошљак у Босни и Херцеговини. Таквих грађевина, мјеста и археолошких остатака има широм Херцеговине и Босне, и неопходно је да се јавност, првенствено инострана, упозна с тим, јер се веома лако може десити да буду отети и приписани туђој или измишљеној традицији.


Информативни портал Славија

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here