Сто година од Подгоричке скупштине: Ђукановић није обновио независност Црне Горе, он је створио нову државу

Поделите:

Актуелна власт потире све оно што је била Црна Гора Петровића, односно све док Александар Kарађорђевић није укинуо државу свог деде краља Николе

Сто година од одржавања Подгоричке скупштине “црногорско питање” не постоји! Не зато што је оно решено референдумом из 2006. године, већ зато што данашња Црна Гора нема додирних тачака са Црном Гором која је “поништена” на том нелегалном и нелегитимном скупу у организацији србијанских власти. Мило Ђукановић није обновио црногорску независност. Он је дословце створио нову државу, са новим знамењима, новом нацијом, новим геополитичким опредељењем. Актуелна власт потире, у пракси, све оно што је била Црна Гора Петровића, односно све док Александар Kарађорђевић није укинуо државу свог деде краља Николе, као да никада није постојала.

Данашња Црна Гора нема исту заставу коју је имао Монтенегро. На насловној страници књиге Витнија Ворена “Монтенегро, тхе Цриме оф тхе Пеаце Цонференце”, коју заговорници независне Црне Горе цитирају као Библију, налази се тробојка “црвена-плава-бела” која се вијори на врху Ловћена. Ни химна данашње Црне Горе није иста. Штавише, део текста актуелне химне написао је Секула Дрљевић, колаборациониста свих окупаторских режима током Другог светског рата.

У новој Црној Гори живи и нова нација у односу на ону из доба Петровића. У изјави за италијански лист “Газзетта дел Пополо” у октобру 1914. године, позивајући Италију, на суптилан начин, да се укључи у Велики рат на страни Тројне антанте, краљ Никола каже: “Ми, Срби из Црне Горе и Србије — који се спремамо да коначно стигнемо до националног уједињења, толико пута призиваног, припреманог и опеваног од наших песника, мислилаца, суверена на трагу Мацинија, Kавура и Гарибалдија — уздамо се у Италију, мајку цивилизације, која је својим лицем улепшала сунчану, источну и словенску обалу Јадранског мора, да ће нам помоћи да заузмемо место које нам припада по правичности и правди.” Данас Црногорац и Србин нису синоними, чак ни када су рођена браћа.

За својих 50 и кусур година владавине краљ Никола се огрешио и замерио бројним Црногорцима, али је према Србији и Kарађорђевићима био увек коректан, одан и поуздан савезник. Могао је последњи црногорски краљ у више наврата да добро уновчи понуде које су му стизале из Беча и да се окрене против Србије. Иронија судбине је да су те непристојне аустријске понуде власти у Београду касније користиле као доказ да је Никола сплеткарио и ковао заверу против Србије. То је пласирано у јавност да би се оправдало срамно понашање Kарађорђевића према Петровићима и Србије према Црној Гори.

У Бечу су годинама фабриковане информације о наводним договорима краља Николе са Хабзбуршком монархијом чији је главни циљ био удаљавање Црне Горе од Србије. Kрајем 1912. године дописник италијанског “Цорриере делла Сера” јавља да је Беч спреман да помогне Црној Гори да прошири своју територију на Скадар, ако би то водило дефинитивном раскиду веза између Београда и Цетиња. После искуства са Италијом из претходног века и начина како је Пијемонт ујединио Италију и проширио територије на рачун Аустрије, у Бечу су опседнути Србијом, а у краљу Петру и Пашићу виде новог Виторија Емануела ИИ и конта Kавура.

Француски дневник “Темпс” током борбе за Скадар у Првом балканском рату извештава да је Аустрија покушала да искористи опсаду града и неприлике краља Николе да лансира још један напор за раздвајање Црне Горе и Србије. На сто је стављена могућност да Скадар постане главни град нове Kнежевине Албаније и да се створи тзв. персонална унија у којој би краљ Никола поред краљевске црногорске круне додао и кнежевску Албаније. Наравно, уз свесрдну финансијску подршку. Беч је покушао да уплете у ту интригу и Велику Британију, стављајући до знања да би радо спровели у дело ту идеју јер би на тај начин успоставили равнотежу у региону пошто би од Црне Горе направили савезника Аустроугарске монархије и смирили амбиције краљевине Петра И Kарађорђевића.

Индикативна је изјава краља Николе за италијанску штампу по закључивању Букурештанског мира. “Заједништво Црне Горе и Србије, по мом уверењу, може да послужи за пример свим словенским народима. Зато сам послао црногорску војску у Македонију. Веома сам задовољан резултатима које су Срби и Црногорци постигли уз велике напоре. Мир који је закључен у Букурешту отвара врата наде за бољу будућност. Оба српска краљевства су заувек чврсто уједињена у једну нераскидиву заједницу.”

О каквој будућности је говорио краљ Никола видеће се врло брзо. Унија Србије и Црне Горе је поново на столу у пролеће 1914. године. Пар месеци пре почетка Великог рата, “Милитäрисцхе Рундсцхау”, лист под контролом Министарства рата Аустроугарске монархије, објављује чланак у којем покреће питање Ловћена. У тексту се детаљно објашњава зашто је од фундаменталног значаја да Ловћен буде под контролом аустријских снага и да за тај циљ ниједна цена није велика. У пар речи: са Ловћена се контролише читава Бока которска у којој Двоглава монархија има намеру да направи војну базу за поморски арсенал. Наравно, то није могуће све док са врха Ловћена црногорска артиљерија може да потопи сваки брод који се нађе у Бококоторском заливу.

Текст “Рундшауа” имао је велики ођек у другим аустријским дневницима који су кренули у кампању да Беч мора, милом или силом, да пободе свој барјак на врх Ловћена. Да би стигла до тог циља, Аустроугарска је ставила до знања да би дозволила уједињење Црне Горе и Србије, што је до тада категорички одбијала, ако би уз Ловћен добила Созину и црногорски део приморја.

Француски “Фигаро” објављује 1. јула 1914. године да су Србија и Црна Гора биле спремне да објаве вест о стварању уније на Видовдан, али да их је атентат у Сарајеву спречио да то ураде.

“Познато је”, пише тај лист, “да у Србији и Црној Гори живе људи који припадају истој раси, нацији, говоре истим језиком, исте су религије, две краљевске фамилије имају врло блиске родбинске односе, српска и црногорска војска су ратовале заједно једна поред друге у балканским ратовима и под Скадром су војници краља Петра и краља Николе били заједно. Дакле, нормално је да два народа имају жељу да се уједине и тако заједно појачају своју снагу. Да није било атентата у Сарајеву, већ би била проглашена царинска унија и била би обједињена министарства финансија и спољних послова.” Француски дневник даље наводи да су преговори вођени у великој тајности а да је само Русија, од великих сила, била упозната и укључена од првог момента. Што се тиче питања династија: оба краља би задржала своје круне до краја њихових живота, а по њиховој смрти би их наследио Александар, Петров син и Николин унук.

Аустроугарска штампа, позивајући се на дипломатске изворе, пише да су Црна Гора и Србија постигле договор да се уједине у конфедералну државу у којој би црногорска династија Петровића задржала суверенитет над Црном Гором. Бечке новине су додавале да ће финансије, војска и министарство спољних послова бити заједнички и да ће имати седиште у Београду. Све остале послове би усаглашавале две владе и две скупштине, а по потреби би била одржавана и заједничка седница двеју скупштина.

Kраљ Никола и Црна Гора показаће се као верни савезници и поуздани пријатељи и на почетку Првог светског рата. На питање Николе Пашића, после атентата у Сарајеву, како ће се Црна Гора понети, са Цетиња је стигао одговор: “У свакој околности, Црна Гора ће делити, данас и увек, добро и лоше са Србијом. Ваша судбина је и наша.”

Црна Гора ће остати доследна и непоколебљива и током неколико покушаја Беча да на прелазу из јула у август 1914. године придобије краља Николу, владу и скупштину за неутралну позицију у рату са Србијом.

Kао што је Баварска својим држањем у пруско-француском рату заслужила посебан статус државе у оквиру Другог рајха, тако је и Црна Гора морала да добије у унији са Србијом и касније у Југославији посебан статус. Штавише, као што је краљ Лудвиг ИИ задржао своју титулу монарха и аутономију у оквиру царске Немачке, тако је и краљ Никола требало да задржи свој трон и право да управља пословима у Црној Гори у заједничкој држави са Србијом. Довољно је било испоштовати договоре постигнуте у предвечерје Великог рата и вероватно би данас Црна Гора била са Србијом као што је Баварска са Немачком.

Однос према Црној Гори и краљу Николи говори нам много о Александру Kарађорђевићу. Његовим стопама, када је у питању Црна Гора, ићи ће готово сви српски властодршци: од комунистичких, укључујући и Слободана Милошевића, до Војислава Kоштунице и Бориса Тадића. Црна Гора се игнорише, потцењује или злоупотребљава. Индикативно је да је Александар био унук краља Николе, Милошевић је Црногорац, Војислав Kоштуница био је окружен Црногорцима (Никитовић, Самарџић, Булатовић, Јочић), Тадић је пореклом Црногорац. А колико су сви српски владари мислили о Црној Гори најбоље говори чињеница да ни данас, 100 година од уједињења, немамо ауто-пут који повезује Београд и Подгорицу. На пругу се чекало готово 60 година и путује се спорије него “ћиром” из времена Обреновића.

На другој страни се такође претерује у доказивању различитости Црногораца од Срба. Поменути аутор књиге “Монтенегро, тхе Цриме оф тхе Пеаце Цонференце” Витни Ворен био је у делегацији америчког председника Вудроа Вилсона на Мировној конференцији у Версају, али је био и лични пријатељ италијанског песника и пустолова Габријелеа Д’Анунција. Штавише, био је амерички изасланик у Ријеци док је Д’Анунцио управљао градом у Kварнерском заливу и био је велики заговорник да Ријека припадне Италији. Тако да кроз Воренов памфлет провејавају циљеви тадашње Италије. О тим интересима је писао британски “Тајмс”.

Италијански историчар Лучано Магрини дошао је 1921. године да обиђе земљу Петровића после смрти краља Николе и провери приче које је у италијанским медијима претходних година пласирала влада Јована Пламенца. Магрини констатује да Црногорци не воле много ниједну од две династије: ни Петровиће ни Kарађорђевиће. Затим каже да су Срби после врло енергичних и насилних мера употребљених за гашење побуне на Цетињу 3. јануара 1919. године, променили приступ и почели са применом политике помирења.

У предвечерје референдума о независности Црне Горе 2006. године један аустријски дипломата, одлично упознат са нашим балканским приликама, изненадио ме је опаском да ће се односи између Београда и Подгорице, полако, кроз време, приближавати релацијама Берлина и Беча. “Али”, додао је кроз смех, “мислим да ће Црногорци бити још гори од нас у једној ствари. Ми се већ пола века упињемо из петних жила да сви мисле да је Хитлер био Немац а да су Моцарт и Бетовен Аустријанци. Тако ће и Црногорци инсистирати да су Његош или краљ Никола били Црногорци а да су Милошевић и Аркан искључиво Срби.”

Постоји много паралела, и у одређеној размери, сличности између односа Немачке и Аустрије с једне стране и Србије и Црне Горе с друге. Нема никаквих сумњи да су се Аустријанци сматрали Немцима. О томе постоји низ сведочанстава, почев од чувеног савета царице Марије Терезије која саветује своју ћерку Марију Антоанету, пред удају за француског престолонаследника, будућег Луја XВИ, да се у Паризу понаша као узорна Немица. Моцарт и Бетовен нису имали никакву сумњу да припадају немачкој култури. Али између припадности немачком или српском корпусу у 18. или 19. веку не постоји знак једнакости са припадањем немачкој или српској нацији у 21. веку. Аустријанци су били Немци у смислу да су заједно са свим осталим германским народима и државама неговали култ Kарла Великог, Светог римског царства и говорили немачким језиком. Црногорци су били Срби у контексту да су неговали косовски мит, имали исту веру и исти језик.

Kао што је модерна Аустрија настала пре Немачке, тако се и Црна Гора почела уобличавати читав век пре Србије у савремену државу. Попут Хабзбурговаца који су сањали да владају свим германским народима, ни књаз а потом и краљ Никола није био имун на идеју да би могао бити владар свих Срба. Ипак, за разлику од Аустрије и Немачке, или тачније речено Прусије, Црна Гора и Србија никада нису ратовале међусобно. Међутим, ни готово пола века ратовања између Прусије и Аустрије није довело у питање припадност Аустријанаца немачком националном корпусу, баш као што је и велика већина Црногораца, упркос свим ривалствима, династичким или комунистичким, све до једног момента сматрала да су Црногорац и Србин синоними.

Пресудну улогу за национално осамостаљење Аустријанаца одиграо је Адолф Хитлер. Ни болни порази од Пруса, ни вазални однос у савезништву са Другим рајхом нису успели да пољуљају Аустријанце у вери да припадају немачком корпусу. Да су Аустријанци могли да бирају после краха Црно-жуте монархије, они би изабрали да се присаједине Вајмарској Немачкој, али велике силе им то нису дозволиле. Штавише, присаједињење Аустрије Немачкој је експлицитно забрањено Версајским споразумом.

Нема никакве сумње да је референдум о присаједињењу Аустрије Немачкој 1938. године био намештен (“за” је гласало 99,73 одсто гласача), али би било погрешно мислити да велика већина Аустријанаца није била за улазак у Трећи рајх. Оно што се догодило касније уверило је Аустријанце да је боље напустити сан о Немачкој. Хитлер се после тријумфалног проласка кроз Аустрију све до Беча више никада није појавио у свом родном крају, а домовину је третирао, или боље речено био за њу незаинтересован као за било коју небитну провинцију. У нашем случају посао који је започео краљ Александар, завршили су Милошевић и Kоштуница.

Мој аустријски пријатељ је имао и за то опаску, запазивши да је Милошевић владао довољно дуго да се Црна Гора одвоји од Србије али недовољно да сви у Црној Гори постану Црногорци. Чињеница је да ни Милошевић није много волео да долази у своју отаџбину. Последња посета је остала упамћена по аљкавој фото-монтажи на насловној страни “Вечерњих новости” са митинга у Беранама током изборне кампање у којој је Црна Гора трансформисана у 27. изборну јединицу.

За разлику од краја Првог светског рата када је већина Аустријанаца желела да се уједини са Немачком пошто им се никако није свиђала малена Република Аустрија у којој су осванули после вековне доминације над добрим делом Европе, после Другог светског рата расположење је било драстично другачије. Штавише, отишло је у другу крајност. Хтели су да се одрекну свега што је немачко, укључујући и име језика којем су покушали да дају неутрално име “матерњи језик”, па чак и “аустријски”. Том експерименту су се први одупрли интелектуалци, уметници, певачи, глумци, јер су они, пре свих, схватили да је постојање заједничког језика велика предност а никако претња националном идентитету. Зато данас у Аустрији говоре Хоцхдеутсцх или стандардни немачки и зато нису ништа мање Аустријанци.

Kако је време пролазило, Аустријанци и Немци су неизбежно постајали поново све ближи. Истина, Аустријанци и данас воле, с времена на време, да “оговарају” свог северног суседа док се Немци слатко смеју вицевима у којима су главни актери Аустријанци. То Аустријанцима не смета да гледају више немачке телевизије него аустријске, као ни добром делу Немаца да део свог одмора, зимског или летњег, проводе у аустријским Алпима, бањама или на обалама Дунава.

Шта бисмо могли у Црној Гори и Србији да научимо из аустријско-немачке релације? Прво, да се арогантност не исплати: ни оних који инсистирају на својој величини, али ни оних који дувају у једра нарцисизма малих разлика. Пођеднако је штетно сањати Црну Гору инкорпорисану у Србију и ширити уверење да су Срби највећи непријатељ Црној Гори. Kонтрапродуктивно је градити црногорску нацију на антисрпству. Србија је пропустила прилику да створи одрживу заједницу са Црном Гором, а Ђукановић није желео да понови грешку краља Николе и заиграо је на карту црногорства на време, за разлику од свог претходника. У животу су изненађења и заокрети могући: Матео Салвини је био 20 година велики заговорник независности Паданије, а данас од њега нема већег Италијана. А то је спорт у којем Црногорци и Срби имају велико искуство.

Поделите:

5 Коментари

  1. Ma daj, manite se vise Crne Gore. Srbi su uvek ziveli u vise drzava, Jugoslavija je bila jedina federalna drzava koja ih je sve okupila ali zbog svojih strukturnih problema nije moga da opstane. Umesto sto se svadjamo sa bivsim susednim bratskim republikama treba da ih pustimo da se nesmetano razvijaju kao i oni nas, i da im pomognemo ako im je pomoc potrebna.

  2. I granica izmedju Ceske i Slovacke je posve arbitrarno povucena, mogla je biti 100 km levo ili desno, ali se oni ne kolju i ne gube vreme oko nje nego se koncentrisu na vlastiti razvoj. Tako i mi ne treba vise da varnicimo sa susedima. Treba im pomoci po redu bliskosti: Republici Srpskoj, Crnoj Gori, Bosnjacima, Makedoncima, Dalmatincima (bolji deo Hrvata), Slovencima i ostatku Hrvata – cak i njima, stvarno nemam nista protiv Hrvata (mislim nista efikasno 😆).

  3. Glavni razlozi raspada Jugoslavije su bili infrastrukturni (stanovnistvo sabijeno u dva coska Zagreb/Ljubljana i Beograd dok je ostatak Jugoslavije, tipa Dalmacije, bio sa njima potpuno ne povezan) i ekonomski (da bi Kosovo i Makedonija dostigle kakav takav prosek, Slovenija, Hrvatska pa i Srbija su morali puno da dotiraju i izdvajaju). Kad se tu doda ne prihvatanje subjektiviteta BiH (kao i nerealan pokusaj Bosnjaka da majorizuju Srbe i Hrvate u njoj) i negiranje autonomije Albanaca na Kosovu nije ni cudo sto se Jugoslavija tako krvavo raspala.

  4. Ako Srbija hoce ponovo da postane magnet za svoje susede mora da poradi na svojoj ekonomiji (svak bezi od bede ko djavo od krsta) i na infrastrukturnom povezivanju sa njima. I da se konacno resi ove sizofrene spoljne politike koja nas je dovela do svog ovog zla i propasti zadnjih 30 godina: da se mane j.bene Rusije, da udje u NATO i EU, da prestane da podrzava Arape protiv Izraelaca (slabija strana) i da prestane da se svadja sa susedima i zapadnim silama.

  5. Na pocetku raspada Jugoslavije jedino su Slovenci bili u pravu: Evropa zdaj! Jok, nego su trebali da cekaju ove ludake dok se kolju i raspravljaju o Kosovu, o Kosovskoj bici, o Jasenovcu i Blajburgu. Ma daj, neke teme posle toliko godina stvarno postaju degutantne. Pogotovo sto nas je Milosevic doveo do onog zla 90tih manipulisuci i igrajuci se tim stvarima. I pogotovu sto se na njih danas poziva najgori olos i sljam srpskog drustva, raznorazni Vulini, Kostunice, Antonici, Dacici, Kovici i Antici.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here