Страдање цркве у комунизму

Поделите:

У ВРЕМЕНУ комунизма неко је од нас хтео да начини другачије људе него што смо предодређени да будемо, хтео је да створи друштвену климу сасвим другачију од духовног и културног амбијента какав наш народ, држећи се изворне духовности и свог завета, вековима ствара. Ометан је верски живот, нападани су и линчовани епископи и свештеници, многима је суђено, а некима је, нажалост, и “по кратком поступку пресуђено”, отимана је и национализована црквена имовина, урушаван је углед цркве у народу… Уништавана су знамења са православним и српским националним симболима, затирана светилишта. Идеологија се обрачунавала са вером. Стварана је атмосфера у којој је требало да буде поништено оно на чему је саткано наше народно и духовно биће.

Ово је данас рекао др Јован Јањић, аутор књиге “Српска црква у комунизму и посткомунизму (1945-2000)” на веома посећеној промоцији у сали “Иво Андрић”. О овом ексклузивном издању Компаније “Новости” беседили су протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић и протођакон Радомир Ракић.


– Јањић, по образовању правник и културолог, добро је и као савременик и очевидац многих појава из црквеног живота овладао стручним црквено-теолошким апаратом, којим је зналачки обухватио све сегменте духовног живота у другој половини 20. века – оценио је професор Поповић. – По узору на познати назовизакон о одвајању цркве од државе и школе донет 1918. у Русији, и код нас је идеологија била заступљена у свим сегментима, како приватног тако и друштвеног живота. За сагледавање живота и деловања СПЦ аутор је користио аутентичне како објављене тако и још необјављене изворе, архивску грађу, која у многим сегментима, нажалост, још није потпуно доступна савременим истраживачима.

Поповић је нагласио да ово дело вредног и марљивог истраживача Јањића отвара нове теме за истраживања духовних прилика:

– Обрађена је црквена организација у доба патријарха Гаврила, Виконтија, Германа и Павла, рад богословија и Богословског факултета, као приватних и друштвено непризнатих установа. Црква је у старту лишена своје имовине – земљишта, шума и зграда, и тако доведена у потпуно зависан положај у односу на идеолошку државу.

“Српска црква у комунизму” поткрепљена је сведочењима свештеника, који добро памте “плодове напредне идеологије”. Један од тих сведока догађаја о којима Јањић пише је протођакон Ракић.

– Било је то време кад се црква није могла опоравити од ратних удараца, кад је изгубила сваког десетог свештеника, а четири архијереја задобила су мученички венац, кад су радиле само две богословске школе, и то не одмах после рата, кад је од црквених гласила излазио само службени “Гласник”, и то на неколико страница – казао је Ракић.

– Било је то време које памти да су партизани убили 51 свештеника као народне непријатеље, и кад је скоро сваки свештеник привођен на информативни разговор. Комунистичке власти умеле су да замајавају и ометају нормалан ход цркве. Поред снажних земљотреса које су изазвали раскол у Америчко-канадској епархији и признавање Македонске цркве, власти су умеле да измисле и ситније проблеме.

ВЕЛИКИ ХИТОВИ

ЈАЊИЋЕВА књига “Будимо људи – Живот и реч патријарха Павла” била је 2009. најтраженија књига у Србији, Републици Српској и Црној Гори. Преведена је и штампана на француском, руском и румунском језику, у по два издања, као и на македонском. Друга књига “Будимо људи – Поуке и поруке патријарха Павла”, попут прве, објављена је у Русији и Македонији, а управо је изашла и у Румунији. Промоцији “Српске цркве у комунизму” присуствовали су издавачи ове књиге на румунском, челници куће “Преданија” из Букурешта.

– Надамо се да ће и најновија Јањићева књига имати такав или бар сличан успех – рекла је Маја Јешић, уредник у издавачкој делатности Компаније “Новости”.

* * * * * * * * * * * * * * *

ЖЕЉКО МАРКОВИЋ И АЛЕКСАНДАР РАЈЕВАЦ ПРЕДСТАВИЛИ КЊИГУ “ПИСМА БЕЗ КУРИРА”

НЕМАМО ПОУЗДАНЕ ДОКАЗЕ ДА ЈЕ КРЦУН УБИЈЕН

СЛОБОДАН Пенезић је по много чему посебан, а понајвише по ономе што су му животне улоге наметале. О томе шта је доживљавао, о чему је размишљао, какве је планове имао на уму, најбоље је расветлио он сам, у писмима која је слао својој животној сапутници Гроздани Белић Зини. Овим лирским, али и историјским документима сабраним у књизи “Писма без курира”, у издању Компаније “Новости”, говорило се данас у сали “Иво Андрић”.

Видно узбуђен и искрено ганут реакцијом сајамске публике био је Крцунов син Срђа Пенезић. И не чуди, у препуној сали говорило се о његовом оцу с много ентузијазма и захвалности, а говорници су често прекидани аплаузом. Присутнима се обратио Жељко Марковић, директор Историјског архива Ужице, који је са историчарем Александром Рајевцем приредио ово дело.

– Писма су одраз најдубље интиме Слободана Пенезића и она откривају засада непознату страну његове личности. Одгонетају Крцунов емотивни живот и приврженост породици, као и то да су му Србија и посао који је обављао били веома важни – рекао је Марковић.

Истичући емотивну страну његове личности, Марковић је први пут говорио да је Слободан Пенезић био изузетно везан за револуцију и Јосипа Броза.

– Не престаје се са питањима да ли је убијен или је до саобраћајне несреће дошло случајно. Ми немамо доказа да је убијен, али из писма које је Крцунова супруга, непосредно после његовог страдања, упутила Титу, може се закључити да му је припреман политички крај – казао је Марковић.

Да треба бити обазрив када се говори о Крцуновој погибији, сматра и Александар Рајевац, који на Филозофском факултету у Београду приводи крају докторат о Слободану Пенезићу.

– Крцун се у то време више сукобљавао са партијским друговима у Србији, него са Брозом – казао је Рајевац. – А, понајвише са Александром Ранковићем. Како је Ранковић већ тада био у немилости, тешко се може закључити да је Тито био умешан на било који начин.

Рајевац је говорио о томе да су Пенезићев живот и рад вазда, као и данас, пратиле контроверзе. Док су једни говорили да је злочинац, други су да је српски националиста и борац за права Србије.

– Сигурно је да није био ни једно, ни друго – уверен је Рајевац.

– Био је човек беспрекорно одан послу који је радио. Гнушао се материјалног богаћења, али јесте примећивао и говорио да Србија, која је највише страдала у Другом светском рату, заостаје за другим републикама. То је знао да каже пријатељима и познаницима, а супрузи је говорио и писао да су се ухватили у коло у коме се мора играти до краја. Ипак, није радио ништа противно државним интересима, јер не би могао да обавља најделикатније државне и партијске послове. (Д. Б. М.)

* * * * * * * * * * * * * * *

НА ШТАНДУ КАНЦЕЛАРИЈЕ ЗА КИМ

ЈУБИЛЕЈ ПРИШТИНСКОГ ТЕАТРА

ПОВОДОМ седамдесет година националног театра у Приштини, (сутра у 18.30) на штанду Канцеларије за Косово и Метохију београдског Сајма књига, биће представљена дело о историјату овог позоришта: “Упркос свему” Радосава Стојановића, књижевника и бившег директора овог театра.

На промоцији ће говорити Предраг Радоњић, директор Народног позоришта у Приштини, и сарадник на тексту Радмила Кнежевић, иначе глумица овог театра. Такође, биће представљен и део изложбе о историјату куће, отворене у Грачаници 8. октобра. Истим поводом, новинарки културне рубрике “Вечерњих новости” Вукици Стругар биће уручена Плакета за допринос и афирмацију Народног позоришта у Приштини. (В. В. С.)

* * * * * * * * * * * * * * *

ПРОМОЦИЈА НА ШТАНДУ “ОДБРАНЕ”

ЈУНАЦИ КОПНЕНЕ ЗОНЕ БЕЗБЕДНОСТИ

ЧЕТРДЕСЕТ девет мученика, официра, подофицира, војника, полицајаца, дало је животе у Копненој зони безбедности, служећи отаџбини. Сви они били су часни, достојанствени и поносни, какви војници и треба да буду и какви наши војници јесу и данас, а знамо како су се понашали пре готово двадесет година на Паштрику и на Кошарама. Ипак, нама требају живи војници, а не страдали, и ми официри треба све да учинимо да страдања не буде, јер је боље хиљаду дана преговарања но дан ратовања – али ако до рата ипак дође, ми у униформама смо ти који морамо да гинемо!

Овако је данас на штанду “Одбране” говорио генерал-потпуковник Милосав Симовић представљајући своју књигу, монографију “Копнена зона безбедности – пре и после оружаног сукоба”.

Симовић је посебно поздравио “легендарног генерала Делића и његове саборце” који су седели у публици, да би потом и сами учествовали у промоцији едиције “Ратник” и наслова “Битка за Паштрик, сећања учесника 1999.” Поред разговора са непосредним учесницима битке, говорио је и сам аутор, генерал-мајор Божидар Делић, затим бригадни генерал Стојан Коњиковац и приређивач др Раденко Мутавџић. (М. Н. М.)

* * * * * * * * * * * * * * *

ДЕЛО “ШТА ПОЧИВА С ДРУГЕ СТРАНЕ МОРА”

СУДБИНА КУБАНСКИХ ХЕРОЈА

ШТА почива с друге стране мора – назив је књиге канадског новинара Стивена Кимбера, о којој су данас на Београдском сајму говорили Драган Каменица, Горан Петронијевић, амбасадор Кубе Густаво Триста и амбасадор Србије на Куби Данило Пантовић, али и протагониста – један од пет кубанских националних хероја који су године провели у америчком затвору, Херардо Ернандес Нордело.

– Истинита прича о петорици Кубанаца је после енглеског, шпанског и немачког, добила српско издање, а радујемо се што је наш гост један из ове чувене петорке – рекао је Каменица, директор издавача, Центра за развој односа Београда и Хаване.

Адвокат Петронијевић, председник Комитета за одбрану петорице говорио је данас на Сајму, а пре тога и на Правном факултету, о херојству петорице, који су стоички издржали по више од 16 година затвора у Мајамију, центру антикубанске делатности у САД, неправедно осуђени на по више доживотних робија.

“Они ће се вратити”, чувена је реченица Фидела Кастра, која се после година залагања међународне јавности и свих могућих институција обистинила 2014, означивши огромну победу морала, правде, вере, наде, али и права за мале, особене и често понижаване државе. (М. Н. М.)

Новости

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here