СУДБИНА ЧУВЕНОГ ГЛУМЦА Отац му је умро од тешког рада, а као дечак био је ПОРТИР и НОСИО ЈЕ И ЛЕД који му се топио низ леђа

Поделите:

– Путници су протестовали, кондуктер је заустављао трамвај, а када би наишла и контрола – долазило је бога ми и до жустрих расправа па и туча – само је део из живота прослављеног, покојног глумца.
Прву велику трагедију Љубиша Самарџић Смоки доживео је још као дечак. Оца Драга изгубио је када је имао само девет година, а његова прерана смрт дошла је као последица тешког рада у руднику Јелашница, код Нишке Бање.

– Остали смо само са минималном, породичном пензијом, од које се, како се онда говорило, није могло ни умрети, а камо ли живети… – написао је Љубиша Самарџић једном приликом..

Још као дете тражио је разне послове да помогне породици:

– Радио сам, преко школског распуста, код ујака који је имао радњу за поправку писаћих машина, био сам портир у хотелу “Србија” … Све то помагало је, али недовољно – писао је Смоки, а онда је навео да је његова мајка отворила посластичарницу и да је он био главна радна снага.

– Игра са другарима, Бором Јапанцем, Ђоком Ћуретом, Батом Шоном, Југом Сирдљугом, пикање лопте на Грчкој ливади, купање на Женеви, тако смо звали плажу на Нишави, проредило се. Сваког јутра скупљао сам празне џакове и полазио у “Албатницу”, километар и по удаљену од Грађанске болнице у Нишу, по табле леда. Товарио сам их на леђа, увијене у џакове и носио до трамвајске станице. А ту, на станици, чекале су ме нове муке. Требало је или прошверцовати лед у трамвај, или наћи кондуктера довољно мекана срца који би ми дозволио да уђем. Ови други били су много ређи, тако да сам редовно шверцовао лед. Наравно, лед би због врућине у трамвају брзо почео да се топи и моји пакети су ускоро постајали мали извори из којих су по трамвајском поду, између летвица, текли прљави поточићи – писао је он.

Био га је глас да је разбојник. Чак је бокс уписао, али није волео да се туче.

Не, нисам волео да се тучем … Па ипак, био ме је глас да сам прави разбојник. Уписао сам се, у то време, чак и у боксерску школу, код Браће Лозановића, боксовао сам у другој екипи, у полутешкој категорији, а чест спаринг партнер био ми је данашњи директор Луткарског позоришта у Нишу, Цветичанин … Познат по јаком ударцу, често сам добијао незахвалну улогу вратара на игранкама, у ствари “чистача” чији је посао био да заводи ред и мир, да дели правду кавгаџијама. По некад сам морао некога и да нокаутирам. Увек ми је после тога било тешко, било ми је криво што сам морао да урадим, али – морао сам. Јер, и за то сам примао по неки динар…

Kада данас, са ове дистанце, читаво то стање анализирам, схватам да је тај мој бунт, то моје импулсивно реаговање било последица ситуације у којој смо се налазили ја и моја породица. То није бунт против људи, него против услова у којима сам, рођењем и стицањем несрећних околности, био осуђен да живим…

Било како било, уз тучу и свађу, или без њих, тек плоче леда су свакодневно стизале на последњу трамвајску станицу. Тамо су ме, обично, чекали моји другари и помагали да их пребацим до посластичарнице. Онда су они одлазили, на Грчку ливаду или Женеву, а ја сам почињао да правим сладолед … – говорио је он још током младости.

Љубиша Самарџић преминуо је 8. септембра 2017. године после тешке болести. Остварио је више од 70 филмских и телевизијских улога, сарађивао са свим југословенским редитељима, а онда крајем деведесетих и сам преузео режисерску палицу. Годинама га је пратио надимак Смоки, који је добио због улоге младића Смокија у филму “Пешчани град” 1962. године.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here