SUDBINA ČUVENOG GLUMCA Otac mu je umro od teškog rada, a kao dečak bio je PORTIR i NOSIO JE I LED koji mu se topio niz leđa

Podelite:

– Putnici su protestovali, kondukter je zaustavljao tramvaj, a kada bi naišla i kontrola – dolazilo je boga mi i do žustrih rasprava pa i tuča – samo je deo iz života proslavljenog, pokojnog glumca.
Prvu veliku tragediju Ljubiša Samardžić Smoki doživeo je još kao dečak. Oca Draga izgubio je kada je imao samo devet godina, a njegova prerana smrt došla je kao posledica teškog rada u rudniku Jelašnica, kod Niške Banje.

– Ostali smo samo sa minimalnom, porodičnom penzijom, od koje se, kako se onda govorilo, nije moglo ni umreti, a kamo li živeti… – napisao je Ljubiša Samardžić jednom prilikom..

Još kao dete tražio je razne poslove da pomogne porodici:

– Radio sam, preko školskog raspusta, kod ujaka koji je imao radnju za popravku pisaćih mašina, bio sam portir u hotelu “Srbija” … Sve to pomagalo je, ali nedovoljno – pisao je Smoki, a onda je naveo da je njegova majka otvorila poslastičarnicu i da je on bio glavna radna snaga.

– Igra sa drugarima, Borom Japancem, Đokom Ćuretom, Batom Šonom, Jugom Sirdljugom, pikanje lopte na Grčkoj livadi, kupanje na Ženevi, tako smo zvali plažu na Nišavi, proredilo se. Svakog jutra skupljao sam prazne džakove i polazio u “Albatnicu”, kilometar i po udaljenu od Građanske bolnice u Nišu, po table leda. Tovario sam ih na leđa, uvijene u džakove i nosio do tramvajske stanice. A tu, na stanici, čekale su me nove muke. Trebalo je ili prošvercovati led u tramvaj, ili naći konduktera dovoljno mekana srca koji bi mi dozvolio da uđem. Ovi drugi bili su mnogo ređi, tako da sam redovno švercovao led. Naravno, led bi zbog vrućine u tramvaju brzo počeo da se topi i moji paketi su uskoro postajali mali izvori iz kojih su po tramvajskom podu, između letvica, tekli prljavi potočići – pisao je on.

Bio ga je glas da je razbojnik. Čak je boks upisao, ali nije voleo da se tuče.

Ne, nisam voleo da se tučem … Pa ipak, bio me je glas da sam pravi razbojnik. Upisao sam se, u to vreme, čak i u boksersku školu, kod Braće Lozanovića, boksovao sam u drugoj ekipi, u poluteškoj kategoriji, a čest sparing partner bio mi je današnji direktor Lutkarskog pozorišta u Nišu, Cvetičanin … Poznat po jakom udarcu, često sam dobijao nezahvalnu ulogu vratara na igrankama, u stvari “čistača” čiji je posao bio da zavodi red i mir, da deli pravdu kavgadžijama. Po nekad sam morao nekoga i da nokautiram. Uvek mi je posle toga bilo teško, bilo mi je krivo što sam morao da uradim, ali – morao sam. Jer, i za to sam primao po neki dinar…

Kada danas, sa ove distance, čitavo to stanje analiziram, shvatam da je taj moj bunt, to moje impulsivno reagovanje bilo posledica situacije u kojoj smo se nalazili ja i moja porodica. To nije bunt protiv ljudi, nego protiv uslova u kojima sam, rođenjem i sticanjem nesrećnih okolnosti, bio osuđen da živim…

Bilo kako bilo, uz tuču i svađu, ili bez njih, tek ploče leda su svakodnevno stizale na poslednju tramvajsku stanicu. Tamo su me, obično, čekali moji drugari i pomagali da ih prebacim do poslastičarnice. Onda su oni odlazili, na Grčku livadu ili Ženevu, a ja sam počinjao da pravim sladoled … – govorio je on još tokom mladosti.

Ljubiša Samardžić preminuo je 8. septembra 2017. godine posle teške bolesti. Ostvario je više od 70 filmskih i televizijskih uloga, sarađivao sa svim jugoslovenskim rediteljima, a onda krajem devedesetih i sam preuzeo režisersku palicu. Godinama ga je pratio nadimak Smoki, koji je dobio zbog uloge mladića Smokija u filmu “Peščani grad” 1962. godine.

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here