СУЉАГИЋА ПОТОЧАРИ – KУЛТУРА ЛАЖИ

Поделите:

Kада је власт у Сарајеву именовала новог директора Меморијалног центра Поточари прво сам помислила како је непримерено да особа која се по медијима повлачила због породичног насиља брине о сећању на жртве. Но господин Суљагић је и ван граница БИХ позната ’’преживела жртва геноцида у Сребреници’’ те се некоме у Сарајеву учинио као идеалан кандидат.

Одмах по ступању на функцију најавио је прелазак у ’’нови стадиј сјећања’’ те је под његовом палицом Меморијални центар упутио јавни позив преживелима из Сребренице да донирају личне предмете.

Он сам је врло великодушно поклонио очеву личну карту за нови музеј сећања, објавивши то преко Твитера. Али ту се нашао један ’’србочетнички негатор геноцида’’ који је приметио да је рахметли Емира бабо погинуо кад му време није, бар за жртву ’’геноцида у Сребреници’’. Или да цитирам Емира:
’’ Понукан колико оним што је урадио @боснианбеаст27, колико и реакцијом из Србије која је “у биткама и пред
биткама”: ово је мој херој. Суљагић Суљо (1952.-1992.) Самостални
батаљон “Вољавица”, погинуо од артиљеријске ватре са Нијемића
(Љубовија, Србија). #АрмијаРБиХ

Моја маленкост се запитала шта ће лична карта припадника Армија БИХ погинулог у борби 1992. као артефакт будућег музеја сећања у Поточарима, кад је Високи представник за БИХ Волфганг Петрич исте основао са намером да буду мезарје и спомен обележје за жртве масакра из јула 1995. године?
На сајту Поточара покушавам да кликне на ’’Листе жртава геноцида’’, али ме сајт уместо на списак страдалих пребације на градска гробља у Сребреници. Сетим се да је исти проблем постојао и пре две године, али сам тада мислила да их је неко хаковао.
Сада схватам да су листе са именима закопаних у Поточарима трајно склоњене са сајта.

Гуглам име ’’Суљо Демир Суљагић’’, избацује ми текст ’’Гласа Српске’’ из 2011. ’’Насерови злочинци покопани у Поточарима као жртве’’
https://www.glassrpske.com/lat/novosti/vijesti_dana/naserovi-zlocinci-pokopani-u-potocarima-kao-zrtve/53063

У тексту ауторка наводи примере Рагиба (Мује) Алића рођеног 1962. у селу Маћеши где је и погинуо 1993. године, те Суљу (Демира) Суљагића који је погинуо 24. децембра 1992. у Вољавици код Братунца. Обојица укопани у Поточарима у џенази 2005. године.

Поред њих двојице даје податке за Реџу Турковића из Врсиња погинулог у нападу на Kравицу, на Божић 7. јануара 1993.године, Јусу Сиручића из Вољавице код Братунца погинулог у нападу на Скелане 16. јануара 1993. те Елвира Алића из Брезовице, погинулог у нападу на Лозничку ријеку код Братунца, у ком је убијено 109 мештана српске националности. По овом тексту и њих тројица су накнадно покопани у Поточарима, али за њих немам годину џеназе.

 

Ауторка текста се позива на књигу Насера Орића из 1995. коју је издала Народна универзитетска књига Љубљана, а у којој се налази списак од 1.333 ’’погинула грађана у току рата према евиденцији комисије за праћење ратних страдања’’. Списак се односи на време април 1992 – септембар 1994 и само мушке особе су у питању, дакле није реч о цивилима већ војницима. Што бива јасно кад видимо да је Турковић (Ибрахима) Реџо погинуо у Kравици 7. јануара 1993. године, на дан када су снаге предвођене Насером Орићем на Божић починиле масакр. Најмлађа жртва тада, Владимир Гајић, је имала само четири године, најстарија Марта Божић 84. А Суручић Хамед Јусо у Скеланима баш 16. јануара 1993. године, на дан када су исте снаге Насера Орића упале и побиле 69 мештана српске националности, а раниле 175. Међу убијенима било је 34 жене и петоро деце, те 15 особа старијих од 70 година. Најмлађа жртва био је Анђелко Павловић стар 5 година.

Гуглам даље Суљу Демира Суљагића, налазим га у колумни Емира Имамовића из јула 2011. године.
Имамовић је присуствовао ексхумацији Суљиних остатака 2004. године, и он помиње да је сахрањено следеће године у Поточарима.

’’Тог јула је пронађено и ископано тијело – ја, тијело: кости на којима је остао капут и војне чизме – заведено на попису ексхумираних као БР-ВОЉ-02/1.’’

Али Имамовић не помиње да је Суљо Суљагић погинуо 1992. године, помиње Сребреницу и ексхумацију стварајући илузију да ископавају жртву масакра из 1995. године. Једино су војничке чизме индикативне.
https://www.radiosarajevo.ba/kolumne/arhiva/1107/58456

Поставља се питање како су војници Насера Орића погинули у нападима на српска села у периоду 1992-1994 укопани у Меморијалном центру Поточари? И колико их има од ”укупног броја који није коначан”?

Овде није реч о цивилима већ о муслиманским војницима који су само у периоду од маја до децембра 1992. године у сребреничкој општини убили 400 Срба а у братуначкој 560, а да је међу убијеним био велики број жена и деце. Уништена су 43 села и засеока, гробља, цркве. Непримерено је да муслимански војници који су погинули у тим акцијама леже у Поточарима.

Зато питам ко ће Емира Суљагића, сада директора Меморијалног центра Поточари, позвати на одговорност што је свесно починио превару укопавши оца погинулог 1992. у Поточаре?
Поготово што је проблематичан његов однос према овој ситуацији, јер он тврди да се ’’геноцид није догодио у пет дана’’, што отвара питање да ли то Емир Суљагић по свом нахођењу мења намену Поточара претварајући их из сребреничког меморијалног центра у ’’свебосански’’?

Суљо Демир Суљагић поред гроба у Поточарима у који је на превару укопан сада постаје и део ’’музеја сећања геноцида у Сребреници’’, иако са тим нема везе. Све у аранжману особе без имало морала каква је Емир Суљагић.
С обзиром да је ова институција основана одлуком Високог представника за БИХ, био би ред да он интервенише како би Емир Суљагић био смењен са места директора Меморијалног центра Поточари.

Такође је неопходно основати комисију која би из Поточара изместила остатке муслиманских војника погинулих пре јула 1995. у Сребреници.

Ако се ово не деси Меморијални центар Поточари неће имати перспективу опстанка на тлу Републике Српске, јер директно баштини сећање на злочинце који су убијали српско становништво.

bodljikava.blogspot.com

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here