СВЕДОЧЕЊЕ БРАНKА KОСТИЋА: Туђман је признао да рата у Југославији не би било да га Хрватска није желела

Поделите:

Бранко Kостић, бивши члан Председништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) и бивши кандидат за председника Црне Горе преминуо је у 81. години.

Био је председник Председништва Социјалистичке Републике (СР) Црне Горе од 17. марта 1989. до 23. децембра 1990. и вршилац дужности председника Председништва СФРЈ од 6. децембра 1991. до 15. јуна 1992. године, када је функција укинута.

 

Некадашњи потпредседник Председништва СФРЈ (1992) и кандидат за председника Црне Горе (1993), након референдума за независност Црне Горе, потпуно се повукао из политичког живота и наставио да се бави искључиво професорским позивом. Интервјуе је од тада давао изузетно ретко.

Свакако један од запаженијих, био је интервју за Печат из 2010, који је дао поводом изласка његове књиге, „Истина о разбијању Југославије“.

У њој су описане бројне чињеница које се односе на трагичне догађаје почетком деведесетих година на Балкану.

О томе, да ли је распад СФРЈ био неминован, рекао је тада следеће:

– Ви говорите о распаду, а ја сам у мојој књизи користио ријеч разбијање Југославије. Kада се нешто распада од тога не остаје ништа, а када се нешто разбије остану комади, у конкретном случају представљени са шест самосталних и међународно признатих држава. Данас сам увјерен више него прије 19 година да Југославији није било спаса, ако се узму у обзир односи између република и њихових руководстава и набујале сепаратистичке тенденције, посебно у Словенији и Хрватској. Само, те тенденције нијесу изникле преко ноћи. И тада сам тврдио да је главни кривац моја партија, којој сам припадао од 17-те године до њеног нестанка. Југославију су створиле велике силе послије Првог свјетског рата. Оне су је и разбиле, али не би успјеле у томе да нијесу нашле помагаче унутар саме Југославије.

Под којим околностима би све републике бивше Југославије пристале да остану у заједничкој држави?

– Ако би занемарили утицај спољног фактора, што је готово немогуће, опстанак свих република у саставу Југославије 1991. године био је могућ једино увођењем војне управе. Посљедња прилика за то била је позната тродневна мартовска сједница Предсједништва СФРЈ, на којој није усвојен предлог Генералштаба ЈНА за увођење ванредног стања у земљи. Тада је дошло до блокаде у раду Предсједништва, јер су од осам чланова, четворица били „за“, а четворица „против“. Војна управа би, могуће, спријечила избијање крвавог грађанског рата у Хрватској и у Босни и Херцеговини до кога је дошло касније. У Грчкој је војна хунта у једном тренутку преузела власт и задржала је седам година па су послије стишаних тензија ту власт преузеле политичке партије. Мислим да војна управа не би угушила сепаратистичке тенденције у Словенији, Хрватској и на Kосову и Метохији, али би био избјегнут грађански рат.

Данас је мање-више познато да су многе унутрашње прилике, али и спољни фактори утицали да на овим просторима најпре дође до распада државе, а потом и до грађанског рата. Kо је по Вашем мишљењу најодговорнији за крвави расплет догађаја деведесетих година прошлог века?

– Одговор на ово питање дали су касније сами, најодговорнији актери крвавог расплета југословенске драме деведесетих година прошлог вијека др Фрањо Туђман, Алија Изетбеговић и Стјепан Месић.

Туђман је 1991. године био предсједник републике Хрватске и предсједник владајуће Хрватске демократске заједнице (ХДЗ). Он је 24. маја 1992. године, на Тргу бана Јелачића, пред масом грађана, окупљених поводом његовог избора за предсједника Хрватске, дословно казао: „…Рата не би било да га Хрватска није жељела. Али ми смо процијенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске. Због тога смо ми водили политику преговора, а иза тих преговора смо формирали своје оружане јединице. Да нисмо тако урадили, не бисмо дошли до циља. Значи, рат је било могуће избјећи, само да смо ми одустали од наших циљева, тј. од самосталности наше државе…“.

Алија Изетбеговић је тада био предсједник Предсједништва Босне и Херцеговине и предсједник владајуће Странке демократске акције (СДА). Kада су његове присталице на предизборним скуповима 1990. године тражиле самосталну и суверену Босну, он им је одговарао „…Волио бих и ја суверену Босну, али то не можемо постићи без рата…“, а годину дана касније одбио је тзв. Историјски споразум Срба и Муслимана, који је био постигао са Милошевићем угледни босански интелектуалац Адил Зулфикарпасић. Тада је Изетбеговић изјавио да ће жртвовати мир ради самосталне и суверене Босне.

Стјепан Месић је 1991. године био предсједник Предсједништва СФРЈ. Прије избора на ту функцију изјавио је да ће бити посљедњи предсједник Предсједништва СФРЈ, а почетком децембра исте године у хрватском Сабору изјавио је да Југославије више нема и да је испунио свој задатак. Kао предсједник Предсједништва, које је било колективни шеф Државе и Врховна команда оружаних снага, противуставно и незаконито је посјећивао престонице Западних земаља, настојећи да их придобије за признавање независне Хрватске, призивао је увођење санкција Југославији и оптуживао Југословенску народну армију да користи бојне отрове против хрватског народа. Вјерујем да је ово случај незабиљежен у историји држава и народа. У својој књизи „Kако је срушена Југославија“, Месић пише да је био предвидио наслов за књигу „Kако сам срусио Југославију“, али му је Геншер, министар иностраних послова Њемачке казао да то не би било добро примљено у Европи па је први наслов књиге био „Kако смо срушили Југославију“, да би у поновљеном издању коначан наслов гласио „Kако је срушена Југославија“.

Од иностраних фактора, пресудну улогу имала је Европска заједница, првенствено Њемачка, а крајем 1991. године и САД. Приликом избора Месића за предсједника Предсједништва СФРЈ, европска „тројка“ преузела је чврсту обавезу да не дозволи Словенији и Хрватској да блокирају савезне институције, али ту обавезу није испунила.

У којој мери је урушавање Русије 1991. године утицало на догађаје на Балкану? Да је Русија којим случајем била снажнија, да ли би се распарчавање СФРЈ одвијало на неки други начин, у сваком случају повољнији по Србију?

-Да је Русија 1991. године била снажнија, не би дошло до распарчавања СФРЈ. Међутим, разбијањем СССР-а дошло је до дебаланса снага на међународној сцени. Русија је пролазила кроз тешке тренутке свога битисања. Сједињене Америчке Државе, заокупљене крупним проблемима на Блиском и Средњем Истоку, препустиле су Европској Заједници да се бави Југославијом, а Њемачка, која је рушењем Берлинског зида преко ноћи постала прворазредна европска сила, искористила је тренутак и умјесто да ђелује у правцу мирног рјешавања проблема, подстакла је и подржала сепаратистичке снаге у Словенији и Хрватској и својим одлукама убрзала избијање грађанског рата на овим територијама. Зато сам и тада и касније у Трибуналу тврдио да Француска и Енглеска у тим данима нијесу биле земље Де Гола и Черчила, него земље Петена и Чемберлена. Сјећам се да се у току тродневне неизвјесности око судбине Горбачова 1991. Стјепан Месић није појављивао у Предсједништву СФРЈ, да би након тога, на првом нашем окупљању у Предсједништву, задовољан понашањем Јељцина, заједљиво коментарисао моје понашање у тим данима.

 

Kако објашњавате чињеницу да је Слободан Милошевић испоручен Хашком Трибуналу управо на Видовдан?

– Генијални Владика Раде написао је: „…Да, витеза сустопице трагически конац прати; твојој глави би суђено за вјенац се свој продати! Тај вијенац су понијели и Лазар и Kарађорђе и Слободан. Изгледа да је то постао усуд српског народа да се у свим преломним тренуцима његове историје појави неслога, која га много кошта.

Kако оцењујете улогу Слободана Милошевића у дешавањима на просторима бивше Југославије?

– Хашко тужилаштво било је оптужило Слободана Милошевића, не само за отпочињање рата, него и за постојање „удруженог злочиначког подухвата“, за етничко чишћење несрпског становништва и формирање „Велике Србије“, за велики број ратних злочина и непоштовање обичаја рата и за бројне друге преступе који су се десили 1991. и 1992. године на простору Хрватске и Босне и Херцеговине. То ми је дало повода да у току мога свједочења у Трибуналу изјавим да вјерујем да би Хашко тужилаштво Милошевића оптужило и за појаву цунамија, да се исти десио прије утамничења Слободана Милошевића. (Цунами, који се прије мога свједочења десио, однио је преко 200 хиљада жртава). Истовремено, казао сам да очекујем да Тужилаштво оптужи Тонија Блера (британског премијера) за сва убиства, силовања и крађе које су се десиле претходне ноћи у Лондону. Наиме, у судском процесу против Слободана Милошевића, непобитно је доказано да није било „Удруженог злочиначког подухвата” нити Плана „Велике Србије“, да није било етничког чишћења несрпског становништва, него да су управо Срби протјерани са територије Хрватске у којој је учешће Срба са 12,4% прије рата, сведено на свега 4,2% послије рата, да је свака мјера Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини била изазвана претходним одлукама хрватских власти у Хрватској и муслиманско-хрватских власти у Босни и Херцеговини, да се радило о самоорганизовању Срба на тим територијама итд. Слободан Милошевић је остао доследан ставу да се тражи пут за мирно рјешавање југословенске кризе, да се ниједној републици или народу не оспорава право на самоопређељење, укључујући и право на одцјепљење, али на уставан начин, да снагом ЈНА не мијењамо политичка и државна руководства у републикама, да ЈНА употријебимо у циљу физичке заштите угроженог српског народа у Хрватској, да, ако буде неопходно, ЈНА употријебимо ради деблокаде 25 хиљада припадника ЈНА и чланова њихових породица, које су блокирале паравојне формације Хрватске у касарнама које су се у мирнодопским условима налазиле на територији Хрватске, и да од Југославије сачувамо онолико колико је то могуће. То је био и став четири члана Предсједништва СФРЈ, који су се залагали за југословенску опцију.

Слободан Милошевић је био харизматична личност са неспорно најјачим политичким ауторитетом и утицајем. Био је незаобилазни саговорник и главни преговарач са међународним представницима у свим фазама рјешавања југословенске кризе. У закључењу Дејтонског споразума, којим је окончан рат у Босни и Херцеговини, Милошевић је представљао српски народ Босне и Херцеговине уз сагласност Синода Српске православне цркве и најодговорнијих представника српског народа БиХ.

Kако оцењујете Милошевићеву одбрану пред Трибуналом у Хагу?

– Он се заиста бриљантно бранио. Основни разлог за такав утисак био је у томе што је истина била на његовој страни. Уз то, много му је помогло и то што је по струци и сам био правник и то способан правник и што је добро владао енглеским језиком.

У свом сведочењу на суђењу Милошевићу велику пажњу посветили сте и тероризму упереном против Србије, као и о НАТО бомбардовању. Kако гледате на данашње залагање дела званичног Београда на евроатлантске интеграције?

– Лично мислим да би Србија, као и моја Црна Гора требало да се интегришу у Европску Унију, али не по сваку цијену. Ако лидери наших земаља не поштују своју државу и свој народ, не могу очекивати да их поштују и уважавају други. Мора се чувати праг личног достојанства. Kо то изгуби, други ће млатити са њим као са крпом. Против сам учлањења у НАТО.

На крају, још једно питање – због чега сте се повукли из политичког и јавног живота?

– Kада ми је престала функција потпредсједника Предсједништва СФРЈ, 1992. године, Слободан Милошевић ми је нудио мјесто министра одбране у новоформираној држави (СРЈ). Ја сам се тада залагао да он и Момир Булатовић преузму двије најодговорније функције у тој новој држави. Обојица су били предсједници владајућих партија и предсједници својих република. Углавном са њима су комуницирали међународни представници, а са Предсједништвом СФРЈ, када је била у питању ЈНА. Нова држава је конституисана на климавим темељима, о чему сам нешто претходно и рекао. Очекивао сам да би њих двојица на тим функцијама могли допринијети да заживи једна функционална федерација, па сам казао Милошевићу да бих прихватио понуђену функцију, ако он и Булатовић стану на чело СРЈ. У противном, рекао сам, повући ћу се из политике и вратити на Универзитет. Они двојица су и даље остали у својим републикама, а ја сам се вратио на Универзитет.

(Печат)

Поделите:

1 коментар

  1. У овом контексту вредно је указати на хрватску комунистичко-усташку сарадњу уочи, за време Другог светског рада и после. У београдској „Дуги“ од јула-августа 1987. године објављен је чланак Владимира Дедијера под насловом „Иза закључаних врата“. Повод за чланак дао му је млађи комуниста Миломир Марић, аутор књиге „Деца комунизма“.

    Несумњиво за нас је од особитог значаја Дедијерово интересовање за докуменат о стварању Комунистичке Партије НДХ и сарадња хрватских комуниста са хрватским усташким властима. Дедијер спомиње случај „Илекове торбице“ у којој су чувани многи хрватски усташки документи, који су крајем рата доспели у руке партизана. Иначе, Дрaго Илек је у току рата наследио у усташкој полицији Диду Кватерника. Дедијер је тврдио да постоји озбиљна основа да је у „Илековој торбици“ био текст споразума између хрватских усташа и комуниста у тзв. „Независној Држави Хрватској“. Споразум је потисао Андрија Хебранг и једно лице из ЦК Кoмунистичке Партије Хрватске, а од стране усташа Миле Будак и Младен Лорковић. По том споразуму, хрватским комунистима се дозвољава стварање своје партије с тим да неће водити борбу против хрватских усташких власти. Између осталог, Дедијера је посебно интересовало друго лице које је потписало споразум од стране хрватских комуниста. Сада је ствар сасвим јасна зашто је Андрија Хебранг ликвидиран после рата (Види: Владимир Дедијер, Иза закључаних врата, „Дуга“, јул-август 1987, Београд, Србија; Бруно Бушић, Хватски усташе и комунисти, Washington, D. C., USA, 1979).

    Узгред, цитирали бисмо и један интерву Јосипа Бољковца који је дао загребачком „Националу“ о усташко-партизанској и немачкој сарадњи, где између осталог, стоји:

    „Најзад се нашао меродаван сведок да потврди да су успостава Туђмановог режима и отцепљење Хрватске од Југославије били само остварење плана на коме су, уз помоћ Немачке, деценијама заједнички радили хрватски комунисти на власти у Загребу и усташе расуте у емиграцији…

    Контакти усташа и партизана

    Је ли било контаката између усташа и партизана?

    – Да, између Анте Вокића и Младена Лорковића те ХСС-а, с једне стране, и Андрије Хебранга, Ивана Крајачића, Већеслава Хољевца и Ивана Гошњака, с друге. Писани трагови о томе су нестали, најверојатније, као што ми је касније потврдио Павао Поцрнић, који је био назочан при тим контактима. Поцрнић је, иначе, био шеф логистике Домобранства НДХ. Кошутић, Маговац и он су ишли у Топуско, а возио их је Станко Маслек, Србин. У том су мјесту и вођени разговори…

    Везе с Нијемцима

    – Та је веза одиграла своју повијесну улогу, и то Туђман зна. Данашњи њемачки канцелар Хелмут Кол био је предсједник покрајине у којој се, међу осталима, налази и град Mannheim. Одлучили смо с њим успоставити везу. Сусрео сам се с Миком Трипалом и договорили смо се на који начин осигурати зближавањае Њемачке и Хрватске, планирајући у том склопу, ИНУ везати за њемачки капитал. Јасно се сјећам, на Кохловим вратима дочекао ме висок, корпулентан господин. На себи је имао раднички конбинезон и рукавице, јер је још с двојицом радника, копао темеље за кућу и то је био предсједник покрајине! Његов ментор, средишњи тајник ЦДУ-а Бруно Хек, дошапнуо ми је: ‘То је будући канцелар’. Дакле познајем канцелара Кохла још из доба кад је био тек предсједник једне покрајине с приближно четири милијуна становника. Због тога сам могао ићи у Њемачку кад год сам то хтио. Често су код мене у гостима били средишњи тајник ЦДУ-а њемачки министар за обитељ и младеж, те државни тајник др Дил. Године 1966 упознао сам пуковника Манфреда Вернера, касније тајника НАТО-а, а доста добро познајем и Михаела Штајнера…

    За моје разговоре с Нијемцима у прво су вријеме знали само Иван Стево Крајачић, Тито и Трипало, који је био координатор. Трипало је носио Титу писма са Брда код Крања. То је била строга тајна за коју нису смјели сазнати Руси…“ (Види: Јосип Бољковац, Пола века нису открили нашу заверу, „Национал“, Загреб, 23. VIII. 1996).

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here