Сведочење из пакла

Поделите:

Потресно казивање сликара и скулптора Недељка Неђе Гоге, који је као петогодишњак преживео усташки логор за децу у Сиску

а предлог сисачког бискупа Владе Кошића, у Сиску ће за који дан, 30. новембра, бити одржан „научни” скуп ,,Збрињавање ратне сирочади у Сиску 1942–1943”. Организатори су Хрватски студиј Свеучилишта у Загребу и Хрватско католичко свеучилиште. Међу учесницима ће бити и др Влатка Вукелић, која је почетком овог месеца у „Гласу концила” изјавила да је тврдња о постојању концентрационог логора за децу у Сиску, у време НДХ, „апсолутна лаж”. Циљ предстојећег скупа је, према њеним речима, да се докажу напори локалног становништва и надбискупа Алојзија Степинца у помоћи деци која су страдала, те да се „покушају дефинирати судбине особа које су преживјеле ту хуманитарну калварију”.

Када је у Сиску 9. маја ове године подигнут споменик надбискупу Алојзију Степинцу, поводом 120-годишњице његовог рођења, монсињор Јурај Батеља, челна особа акције за проглашење Степинца свецем, изјавио је да су усташки концентрациони логори за децу у Сиску и Јастребарском били прихватилишта, која су организовале „установе НДХ”.

Логор у Сиску заиста је носио службени назив Прихватилиште за децу избеглица, а био је под покровитељством „женске лозе” усташког покрета, католичких часних сестара и политичке полиције – Усташке надзорне службе.

Какво је то „прихватилиште” било и зашто је од 3. августа 1942. до јануара 1943. године прогутало животе око 2.000 српске деце, углавном с Козаре, узраста од колевке до петнаест година? На ово питање одговара Недељко Неђо Гога, преживело дете-логораш, сликар и скулптор, светски путник и инвалид прве категорије, човек готово нестварне биографије.

(Фото А. Васиљевић)

Петнаестак година после проживљеног у логорима Јасеновац и Сисак, после тешких психичких и физичких криза, ипак се искобељао из света мрачних сећања на пакао у који је 1942. бачен као петогодишњак са старијим братом Васом. И данас је једва спреман да о доживљеном сведочи.

– Техником самосавлађивања и контроле емоција овладао сам током годину дана боравка на Тибету, где сам као тешки инвалид, на штакама и с несносним боловима, стигао 1956. и тамо остао нешто дуже од годину дана, али и данас, кад видим нож, кад видим униформу, ма коју униформу, кад видим чизме с високим сарама, почињем да се тресем – каже наш саговорник.

Нож – због клања недужне деце и слика које су му се урезале у сећање, униформу због усташких злочинаца који су крв с ножа лизали… А чизме, питамо Гогу, зашто му се смрачи када види чизме? Није спреман да одговори.

Радије сведочи како је њега и брата му, из сисачког логора, у једној готово надреалној акцији, наизглед осуђеној на пропаст, извукла мајка Савка, партизанка, пушкомитраљезац с Козаре.

Неђо Гога је добио захвалницу од Стивена Спилберга, којом му славни режисер захваљује на „непроцењивом
доприносу” који је дао пристајући да сведочи о свом животу пред камерама, за Спилбергову
чувену филмску архиву о Холокаусту и геноциду

А до тада, шта се дешавало до тада?

– Били смо окружени часним сестрама – каже Гога – оне су нам спремале и доносиле храну, оне су „бринуле” о нама. Болесни, с ранама по целом телу, изгладнели, у ритама, пуни вашки и смрдљиви, чекали смо да нам на земљу, у блато, искрену казан кључале водурине с мало кромпира. И увек исто – ми деца бисмо почела да се грабимо, да бар нешто од те „хране” окусимо, а онда би почели јауци. Наше ручице су већ раније биле изранављене и у пликовима, морали смо брзо да их извлачимо из те вреле текућине, чекајући као гладни вуци да се бар мало охлади.

– Часне сестре су стајале око нас, сладиле се над том сликом из пакла, смејале се и подстрекавале нас да прионемо, да будемо брзи.

– Срећом, уз мене је био старији брат, зрелији од мене. После првих таквих искустава упозорио ме је да треба да се стрпим, да сачекам. Упозоравао ме и на нешто још важније. Увек је пред нас децу у тим врелим помијама, избацивано и туцано стакло које су часне сестре справљале као „додатак оброку”. Јели смо и то стакло, унезверени од глади. Због халапљивости коју је било немогуће контролисати, већи комади стакла су расецали утробу многих. Такви су се у најтежим мукама убрзо растајали од живота – казује Неђо Гога.

Мучно је оваква сведочења слушати, мучнину ствара и писање о њима, али данас, када снажни гласови поричу да је у Сиску постојао усташки логор за децу, да је то било „прихватилиште” за њихову добробит, елементарна је

морална и професионална обавеза новинара да из саговорниковог сећања „ишчупа” бар још неку слику.

Док се Гога опире, причамо о сликарству и уметности, о његовим путовањима диљем света, о смирености коју му је у живот уткало искуство стечено на Тибету.

Нисте, ваљда, на неком од тих путовања, неким случајем, или у некој тучи, сломили нос, упитах саговорника.

– Нисам – одговара смирено, чак уз осмех. – Усташа ми је у логору у Сиску нос одсекао. Брат и друга деца су ми одсечени комад носа прилепили, увили га у прљаве рите, да зауставе крварење и скрпе што се скрпити могло. На шта је мој нос личио кад нас је мајка ишчупала из логора тешко је и замислити. Онда је 1945, пред крај рата, протутњала и једна черкеска, белогардејска јединица, били су на страни нациста. Био је међу њима и један лекар. Када ме је видео, имао сам тада осам година, узео ме к себи, расекао ми поново нос и зашио га по медицинском протоколу. Добро је то урадио, од онда имам само мање сметње при дисању.

Фрањо Вујдец, гробар у Сиску

– Усташама ни мој исечени нос није био довољан да задовоље своје животињско сладострашће – наставља Гога. – Бајонетима су ми као петогодишњаку пробадали бутине и на левој и на десној нози, дубоки, велики ожиљци су и данас јасно видљиви. Због свега тога сам, када нас је мајка извукла из логора, заиста био „живи леш”. Није смела да ме подигне него ме је увила чврсто у неке крпетине, као бебу на рођењу, да јој се на распаднем у рукама – смирено каже Гога.

Искористих тај моменат и упитах поново за чизме – зашто се узнемири када види чизме, за нож и униформу је појаснио.

– Зато што су угланцане чизме усташа с високим сарама у мом сећању нешто најокрутније, оне су ми нанеле највећи бол. Онако малог, изнемоглог, гладног, изранављеног, бацио ме на земљу и онда ухватио за косу, поставио у седећи положај, раширених ногу. Једном чизмом ми је подупро леђа, а другом је згазио на моје мошнице. Онесвестио сам се од пакленог, неописивог бола. Тако су кастрирали нас, српску децу, да немамо порода. На моју срећу, тај усташа је у брзини само половично обавио свој злочиначки посао. Када сам стасао, после рата, изродио сам две ћерке, близнакиње – каже озареног лица Неђо Гога, који већ двадесет година живи и ствара у свом летњиковцу у Врњачкој Бањи, пошто је 1999. године избачен из свог новобеоградског атељеа.

 

Политика

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here