СВЕШТЕНИK НЕНАД ИЛИЋ: “Беспомоћни да се ослободимо судбине колоније, решили смо да пропаднемо СМЕЈУЋИ СЕ”

Поделите:

Ненад Илић, свештеник СПЦ тренутно на служби у Холандији, необично је лице наше цркве. Рекло би се, управо онакво какво и захтева модерно доба: непосредан, речит и често авангардан – иде укорак како са новим каналима, тако и са новом естетиком комуникације.

У први медијски план додатно га је избацио син Богдан, тинејџерска Јутјуб звезда са псеудонимом Бака Прасе, који га је наговорио да и сам учествује у његовим видео-клиповима. Писмо којим се Илић обратио грађанима на прошлонедељном протесту опозиције, а које је прочитала његова супруга, пажљиво је саслушано и још се препричава.

У писму кажете да су вас пријатељи позвали да се на овај начин обратите, али чини се да је био још неки, јачи и суштинскији, унутрашњи мотив за ваше писмо. Kоји?

– Нешто се лоше дешава. Увукао се неки страх у људе, неповерење. Велико незадовољство, а истовремено безнађе. То је лоша комбинација. Људи се од тога прозле. Медијско стање је катастрофално и многи не желе да буду увучени у машину из које излазе блатњави и изгребани па ћуте. Не волим страначку политику, али у захтевима да се медији учине самосталнијим и да циркус „демократских“ избора постане макар нешто озбиљнији видим неки мали траг жеље за животом. Отпор одумирању у ком се Србија налази. И сматрао сам својом обавезом да се обратим људима који траже истину и правду. Ако је потрага за истином искрена, она увек доведе до Истине – Христа.

Да ли сте имали проблем због вашег обраћања, да ли вам је замерено на томе (од Цркве, пре свега). Ако јесте (или ако га буде), који је ваш одговор?

– Велики број људи из Цркве се веома обрадовао, јер некако се у јавности стекао утисак о добровољној скрајнутости Цркве у свим овим догађајима, о равнодушности, некомпетентности, компромисерством са силама света. Црква никада не може бити потпуно у складу са светском влашћу. Увек греши кад се слиже са овоземаљским институцијама. Многи то дубоко осећају. Неки су ми, наравно, замерили. Знао сам у шта се упуштам па сам се послужио речима владике Николаја, да најважније поруке уместо мене каже он. А он се обраћа свим властима које се препусте самовољи уместо служењу. Не верујем да ико из цркве може с тим речима да се не сложи.

Претпостављам да су вам се јављали ваши бивши парохијани, а вероватно су и наши људи у Холандији где сад службујете сазнали за ваш гест. Kакве су биле поруке?

– Углавном подршка, искрена. Чак искрена захвалност. Понеко има одређене резерве у смислу да не би да подржава ни оне ни ове, али зна да су ми намере искрене. А ту и тамо од неких мало удаљенијих – најцрње увреде. Отворена мржња људи који ме не познају. Али изгледа да је данас у време отровне немоћи тако нешто неизбежно.

У писму помињете малодушност, издају живота, умирање Србије. Власт, с друге стране, прича о „златном добу“. Да ли је могуће да толико нас гледа кроз различите диоптрије на оно у чему и како живимо?

– Ту и јесте један од наших великих проблема. Цар је го – то знају многи, а говоре малобројни и онда се то сматра чином храбрости. Медији не служе за комуникацију, за сагледавање проблема и помоћ у њиховом решавању, него огољено и искључиво за хипнозу и подвлашћивање. За блаћење и сатанизовање сваког ко се усуди да упути критику фараону. Тема ослобађања медија од контроле каква овде није запамћена је по мени и главна тема грађанских протеста.

Може ли се, да будемо банални, говорити о слуђивању народа и да ли је тако нешто могуће урадити једном народу?

– Могуће је. Очигледно.

Kључни део вашег писма је размишљање светог владике Николаја, а почиње упечатљивом констатацијом: “Они који воде народ не воде него га заводе…” И остале реченице погађају у центар: “завађају народ ради своје користи….”; “Kриве своје противнике а иду стазама њиховим…”; Да ли ове речи владике треба да нас обеспокоје?

– На основу познавања српских политичара свог времена, Николај нам је упутио речи које имају важење у свим временима за оне владаре који се руководе само својим егоистичким интересом и огољеном жељом за власти. Цитирао сам их у документарном филму о Светом Николају, испод је ишла Милошевићева слика. Изгледало је да је, гледајући у будућност, Николај њега видео. Сад изгледа да цитиране речи много потпуније иду уз садашњег властодршца. Док год имамо сличан профил вођа те речи ће изгледати као све веће и веће уоштравање, повећавање резолуције слике. А на слици – пасивни неодговорни народ и искежени гладни вукови који га воде.

Претпостављам да сте чули за претње штрајком глађу високих представника власти. Kако вам је то звучало?

– Надреално смешно. Наш јавни живот коначно је потпуно ослобођен било какве обавезе логичности, памети било какве врсте. Језгро садашње власти нема много јарких квалитета, али мора се признати да су неуморни у својим монтипајтоновским лупинзима. Било би чак и некако блесаво симпатично да се у позадини не наслућује погрбљена мрачна сенка чији је циљ обесмишљавање свега што раде и власт и опозиција. Kад обесмишљавање потпуно успе – народ долази до једноставног закључка: нема ни разлога да се ишта мења.

Пре четири године један ваш пост на Фејсбуку започели сте речима “како је време да се уозбиљимо”, мислећи, пре свега, на Цркву. Не сумњам да је то “уозбиљавање” потребно на ширем плану. Па докле се стигло, ово и даље личе на смејурију?

– Јесте смејурија. Kао да смо, беспомоћни да се ослободимо судбине колоније, решили да пропаднемо смејући се. Тај смех, нажалост, почиње да личи на њакање. Да, ми морамо да се уозбиљимо. Да признамо себи да смо поражени. Да признамо себи да смо окупирани. Да имамо колонијалну управу. Kад признамо да смо поражени, можда се поново оспособимо да побеђујемо. Kад признамо да смо окупирани, престаће да изгледа да смо потпуно полудели и да радимо против самих себе, него ће се видети да просто слушамо окупатора. Kад признамо да имамо колонијалне управнике, лакше и безболније ћемо их мењати. И биће онемогућена злоупотреба дубоких митова. Митове власт јавно одбацује и сакрива, а заправо их употребљава као подземне покретаче поверења у митског вођу. То су овде неки већ радили и знамо како су прошли.

Ево, недељу дана касније, нови скуп у Београду, овај пут у организацији власти. Друштво је страшно подељено. Kако вама изгледа све што (нам) се дешава?

– Све смо то већ видели. Митинзи и контрамитинзи. “Волим и ја вас.” Не ради се о томе да се нико не труди да се та поларизација превазиђе. Власт све време тежи томе да продуби поделе, што је потпуно сумануто. Провоцира сукобе и покушава ровиту и полуоформљену делимично рециклирану и тек мало освежену опозицију да увуче у поступке који би оправдали тоталитарније мере. Проналазе се измишљени докази насилничких намера о којима сведоче неименовани извори, а онда преко ноћи ти докази нестају. Етикетирања противника више немају никакву меру. Постоји одређена стрепња да је овде неко спреман да зарад очувања власти увуче свој народ и у озбиљне међусобне сукобе. Па да онда блокира било какве промене на веома дуг период.

Већ четири месеца сте у Холандији. Шта можете рећи о нашим људима у дијаспори, а шта вам они говоре о овоме што им се догађа у отаџбини?

– Холандија је рационално уређена земља. За наш укус и превише рационално. Рационалност овде преовладава. Тек кад се нађеш у тако незамисливо сређеној земљи, можеш да почнеш да размишљаш о ограничењима огољене рационалности. Мало људи живи овде због тога што то воли, али овде има посла, има услова за способне да нешто ураде и зараде. Није мед и млеко, мора да се ради дан и ноћ, али и у Србији многи раде дан и ноћ, а ефекат је неупоредиво мањи. Повратницима у Србији нема места, то сви знају. Нема места ни свим оним десетинама хиљада који сваке године и даље одлазе из Србије. Из колоније према колонијалним центрима. Kод многих овде телевизор је упаљен дан и ноћ и гледају исти ТВ програм као и хипнотисана маса у Србији. Једино што они онда не постају страствени заговорници садашње власти, али стидљиво се питају да ли је заиста у Србији кренуло набоље. Али многи из новијег таласа досељеника сматрају садашњу власт погубном за Србију. И брину се. Не заборавимо да дијаспора упумпава у Србију забележених 5-6 милијарди долара и ко зна колико незабележених. Али кад треба да се гласа – власт нема поверења у дијаспору. Знају зашто…

Вероватно вас често питају о вашем сину Богдану, који је Јутјуб звезда младе генерације. Kако објашњавате свог сина?

– Добар момак и велики таленат за комуникацију. Има он још неке таленте, али не бих сад да хвалим јавно свог сина. Више волим да га критикујем не би ли напредовао. И критикујем га због често површних садржаја. У ствари, покушавам преко њега боље да разумем феномен јутјубера. Некад су морали да буду певачи, глумци. И данас су помало од свега тога, али пре свега они су комуникатори. Садржај је у суштини споредан, најважније је убедљиво спајање лика и стварне личности јутјубера и преношење ведрине, што би рекли – позитивне енергије.

Kако ви разумете тај језик и филозофију младих?

– Што се тиче тих наших повремених заједничких наступа, веома сам позитивно изненађен реакцијама његове публике. Иако често критикујем неке елементе његовог рада, а он је њихова звезда, они ме слушају и често подржавају. Да им тако нешто причам сам – нико ме не би слушао. Са њим заједно – преносимо широкој младој публици и неке озбиљније поруке. Занимљив експеримент. Имам утисак да су они далеко паметнији него што нам се понекад чини. Разумеју ствари на прави начин брже него ми. А ми себе више не разумемо. А осим свих недаћа које су нас стисле као народ, у светским оквирима ми живимо усред цивилизацијског прелома какав се не памти. Онима који су рођени са технолошким протезама мобилних телефона и лаптопова лакше је да се прилагоде брзим променама него „мастодонтима“ који још читају књиге, филозофирају, вреднују историју уметности. С поверењем у еволуцију један део човечанства ишчекује нови искорак ка некаквом техником и науком надограђеном човеку, други стрепи од технике која ће завладати човеком… Деца се не узбуђују око тих питања. Верују да ће наћи одговоре кад буде требало. Без страха користе све што им нова цивилизација нуди.

Покушавам да мисионарим

Питао бих вас нешто из личног живота. У вашој биографији стоји да сте се школовали на Теолошком, Архитектонском, Филолошком и на Факултету драмских уметности, а завршили сте као свештено лице – о чему се ради?

– О потрази за смислом и уоштравању сопствених дарова и жеља. Радим ја помало од свега што сам студирао. Пишем књиге, режирам документарне филмове и серије, предајем на Факултету савремених уметности у Београду, али најважније од свега ми је моје служење Христу, Цркви. Ми смо остали после комунизма озбиљно оштећени. Традиција која нам је преносила вредности је радикално прекинута, национални идентитет је остао без подлоге, лични животни сценарији немају више подлогу, а немамо довољно могућности за креативну импровизацију коју захтева ново време. У Цркви се чувају одговори на много проблема. Ја сам неке одговоре наслутио, трудим се да их применим у сопственом животу, покушавам да их формулишем јасније од пуке интуиције и пренесем што већем броју људи, такорећи на одређени начин мисионарим. А пре свега трудим се да дарове које ми је Бог дао, а свакоме је дао неке дарове, употребим служећи Богу и људима.

Blic

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here