Турите прст на чело, па размислите мало: не крије ли се тајна Вучићевог успеха у томе што је прешао са Титових речи на своја дела и великом броју џаболебароша, чанколиза и протува омогућио да раде у складу са могућностима, а да добијају према потребама?
Ми смо, даме и господо, друштво огрезло у јад и чемер – и то је (невидљиви) проблем који стоји у темељу безброја осталих наших проблема – друштво које од настанка свој „идентитет“ гради на апотеози једног давног пораза…
… (који далеко од тога да је био највећи, а можда уопште и није био пораз) на лешевима закланих сународника, на „највећем броју жртава“ у Другом светском рату и на најновијем хиту у суморном свету српског чемера – паганском култу НАТО бомбардовања и вечне ојађености због њега.
Отуда је само привидно парадоксално да је комунизам – који је све народе у којима се запатио жестоко уназадио – Србе и Србију (у границама њихових скромних могућности) унапредио, и то зато што је комунизам, уза све мањкавости, у суштини био идеологија усмерена ка светлој будућности у којој ће, је ли, „сви радити у складу са могућностима, а добијати према потребама“. Срби (свих времена и боја) можда јесу склони чемеру и загледаности у светлу прошлост, али су још склонији нераду и џабалуку у садашњости, па је перспектива да ће радити мало или нимало, а добијати колико им душа иште, била понуда коју нису могли одбити.
После су – када је комунизам пропао, и то не „захваљујући“ него „упркос“ српским жељама, надама и напорима – Срби већински рекли да им је комунизам споља наметнуо неки зли, антисрпски демијург, али та бесмислица не заслужује коментар. Били су Срби и слободном вољом и листом за Тита и партију и то „више него убедљивије“ него што су данас за Јего Председателство, Вучића, а Тито и партија су знали како да – оно мало „антипротивних“ приволе на оптимизам.
(Турите прст на чело, па размислите мало: не крије ли се тајна Вучићевог успеха у томе што је са прешао са Титових речи на своја дела и великом броју џаболебароша, чанколиза и протува омогућио да раде у складу са могућностима, а да добијају према потребама?)
Kао што овде у више наврата написах, Александар Вучић – као уосталом и сви његови претходници на трону Србије – своју чемерну империју гради на очемерености најширих слојева, а „апсолутну“ моћ црпи из апсолутне немоћи и беде оних који га подржавају, све време лебдећи на гигантском балону од сапунице који ће се тим пре распрснути, што више пропагандног ваздуха буде упумпавао у њега.
Ова вест ће безбели обрадовати опозиционаре сербске (већ их видим како се ударају шапицама по грудима), али мене уопште не радује, а не би требало ни вас, јер ће – уколико се најозбиљније не поради на дечемеризацији овога друштва и елиминисању сељачке филозофије и политике гордог и достојанственог губитништва – на Вучићев престо засести неки други дилбер и почети да дува у нове мехурове од исте сапунице, направљене од смрдљивог сапуна, такозваног „кабаша“. Но, прекардаших. Од понедељка следи мини серијал о још једном од безбројних мојих џаба кречења – пројекту дечемеризације Србије.
Данас
