Сви амерички шпијуни

Поделите:

Америчка “ЦИА” више пута је у својој историји била предмет конгресних истрага и дебата, од којих су неке веома оштро компромитовале агенцију и умањивале њене потенцијале.

Умешаност припадника “ЦИА” у илегалне операције широм света, укључивање у унутрашње политичке битке и дипломатски разлози, често су ову агенцију стављали, ако не на “стуб срама”, а оно барем у позицију “жртвеног јагњета”, премда је конзервативно крило америчке политике увек настојало да тој агенцији обезбеди статус “златног телета”. Обим конгресног надзора над “ЦИА” варирао је кроз различите временске периоде, а данас “ЦИА” подноси извештаје “Kомитету Сената за обавештајни рад” и сталном комитету “Kонгресног дома за обавештајни рад”. Агенција такође извештава одбрамбене поткомитете у оба дома Kонгреса, “Kомитет за иностране послове” и “Kомитет за оружану службу” у оба тела, као и друге комитете и индивидуалне чланове Kонгреса.

Завршетак хладног рата је у први план ставио нове претње и изазове пред обавештајно-безбедносне структуре: пре свега тероризам. Овај непријатељ није био нов, али је крајем осамдесетих година 20. века показао нову снагу и виталност, која је кулминирала у серији разорних напада широм света почетком 21. века, што је довело до нове поделе света, а пред обавештајне и безбедносне агенције поставило потпуно нове захтеве. “ЦИА” је, може се рећи, антиципирала овакав развој догађаја, формирајући још 1986. “Центар за противтерористичко деловање”.

Међутим, ни то није било довољно да се спречи највећи обавештајни промашај у историји САД, који се може поредити још само са оним у Перл Харбуру, 11. септембар 2001. и напади на “Светски трговински центар” у Њујорку и на “Пентагон”. Ту је плаћена цена неприродне позиције обавештајне заједнице САД, растрзане између амбивалентних захтева за законитошћу и делимичном транспарентношћу у раду, са једне стране, и потребом да се против новог и још недовољно познатог непријатеља, са друге стране, отвори јединствен фронт јер се једино на тај начин могао да гарантује успех. Непосредно пред ударе на територију САД, у јуну 2001, “ЦИА” је провела најдалекосежнију реорганизацију у својој историји, успостављајући нове функције у својој управи, као што су начелник финансија, начелник информација, “Одељење глобалне подршке”, “Одељење за људске ресурсе” и “Kанцеларија за подршку безбедносним мисијама”, гасећи истовремено “Директорат за администрацију”. На овај начин, учињен је покушај да се осигура већа флексибилност у раду и да се омогући боље искоришћавање постојећих потенцијала агенције.

За све ово време у САД су деловале и друге обавештајне и безбедоносне агенције, чији је рад био ограничен на подршку владиним и војним телима која су формирала те агенције. Међу њима је најзначајнија “Одбрамбена обавештајна агенција” (“ДИА”), која је главни носилац контраобавештајних послова у САД. Поред ње, ту су и две обавештајне агенције “Ратног ваздухопловства” САД (“Национални ваздушни и космички обавештајни центар” и “Ваздушно-обавештајна агенција”), “Обавештајна служба Kопнене војске”, “Обалске страже”, “Маринског корпуса” и “Морнарице”, па затим следи читав низ других агенција као што су “ФБИ”, “Национална геоспацијална обавештајна агенција” и “Национална канцеларија за извиђање”, “Национална агенција за безбедност”, а не треба заборавити ни то да и поједина министарства америчке владе имају своје интерне обавештајно-безбедносне службе (“Министарство енергетике”, “Министарство финансија” и др).

Обједињавање обавештајно-безбедносног сектора

Вишедеценијско настојање да се обавештајно-безбедносни сектор у САД обједини у јединствен и функционалан организам, које је наилазило на снажне отпоре либерално усмерених политичара и јавности, остварено је у новембру 2002. формирањем “Министарства за унутрашњу безбедност” (“ДХС”), које је службено почело са радом у јануару 2003. Основна функција овог тела је спречавање терористичких напада у САД, док је његова мисија смањивање “осетљивости” нације на тероризам и асистенција у опоравку после евентуалног терористичког напада. “Министарство” је формирано као директан одговор на ударе од 11. септембра 2001. у циљу централизације координације обавештајног, контраобавештајног и безбедносног деловања, које су до тада спроводиле десетине различитих владиних и војних агенција.

Додатни подстрек централизацији обавештајно-безбедносног сектора уследио је 17. децембра 2004. када је председник САД, Џорџ Буш млађи, потписао закон о обавештајној реформи и закон о превенцији тероризма. Овим законима уведена је позиција обавештајног директора, који је уједно и директор “ЦИА”, уместо дотадашње функције директора и заменика директора за обавештајни рад, чиме је дошло до значајне концентрације обавештајне моћи на једном месту.

“ДХС” данас у области противтероризма и антитероризма обједињава рад “ЦИА”, “ДИА”, “ФБИ” и “НСА”, као и читавог низа других агенција. Установљавање овог тела отворило је потпуно ново поглавље у историји обавештајно-безбедносне заједнице у САД и последице тог чина још увек се не могу са сигурношћу предвидети. Међутим, већ сада је очигледно да његово деловање, поред евидентног јачања безбедности на америчком тлу, има и многе негативне реперкусије у области људских слобода, односа са јавношћу и да битно нарушава имиџ САД као слободољиве земље у очима остатка света. Такође, не може а да се не примети да сви ови напори нису умањили могућност кардиналних грешака у раду, од којих је најкарактеристичнија и са најдалекосежнијим последицама била она о “сигурном” сазнању о постојању оруђа за масовно уништење у Ирану. Последице те грешке су се виделе када је започео последњи рат у Заливу, који је одвукао САД у авантуру из које је изашла са окрњеним моралним кредибилитетом. САД су успеле да свргну Садама Хусеина са власти и да победе “Ал Kаиду” у Ираку. Такав успех се може описати као “Пирова победа”, јер су се исламистички терористи трансформисали из “Ал Kаиде” у тзв. “Исламску државу” која је под своју контролу ставила велики део ирачке и сиријске територије, успела да мотивише преко двадесет хиљада страних бораца, да изврши велике терористичке нападе у Паризу, Лондону и другим деловима света. Деловање “Исламске државе” створило је геополитички оквир за улазак Русије у рат у Сирији која снажно подржава Асада, што је по проценама многих експерата једини разлог због кога је Асад још увек на власти. Снаге САД су се повукле из Ирака који је остао у потпуном расулу, без озбиљних државних институција способних да контролишу територију и обезбеде економски просперитет и опстанак становништва. Имајући све ово у виду, можемо закључити да је ангажовање САД у Ираку доживело неуспех.

Обавештајци и контраобавештајци

Након вишедеценијских покушаја САД да формира аутентичан и оригиналан обавештајно-безбедносни систем, без превеликог ослањања на до тада постојеће системе, и у овој земљи сазрело је схватање да је неопходно развијање два паралелна, блиско “увезана” и координирана апарата: обавештајног и контраобавештајног/безбедносног, као што је то случај у већини других земаља. На челу обавештајне заједнице, која броји укупно 16 главних владиних тела, служби и агенција, остала је “ЦИА”, као агенција од највећег угледа и капацитета, док се на челу безбедоносне заједнице која броји укупно 22 различите организације и агенције налази “ДХС”. Читаоца не треба да збуњује чињеница да се поједине агенције налазе и у безбедносном и у обавештајном систему – таква “двополна” позиција условљена је њиховим примарним мисијама и њиховим организационим и техничким капацитетима. Битно је да укажемо и на то да обавештајна заједница и даље задржава део својих контраобавештајних и безбедоносних функција и надлежности, али искључиво када је реч о операцијама изван територије САД. Трећи елемент овог апарата је “ФБИ”, орган “Министарства правде”, надлежан је за извођење противтерористичких акција на територији САД, али у блиској координацији са “ДХС”, док сваку противтерористичку акцију изван територије САД мора бити координирана са “ЦИА”.

Ова три тела имају две директне додирне тачке. Једна од њих је канцеларија унутрашње безбедности, координирајуће тело чија је функција саветовање председника САД о питањима из области безбедности, а чланови овог тела су, између осталих, и директори “ДХС” и “ЦИА”. Друга тачка је тело које су, по председничком указу, заједнички формирали “ЦИА”, “ФБИ”, “ДХС” и секретар одбране, познато под називом “Центар за интеграцију података о терористичким претњама” (“ТТИЦ”), сабирно место за све информације које се односе на заштиту територије САД и америчких циљева у иностранству од терористичких напада.

Упркос томе што се и даље чују снажне критике из одређених политичких кругова и појединих медија у САД, досадашња реорганизација и степен постигнуте интеграције обавештајног и безбедносног система у САД са великом вероватноћом гарантује битно повећање ефикасности свих елемената обавештајно-безбедносног система. Имајући у виду револуционарне измене безбедносног окружења на глобалном нивоу, усложњавање геополитичких релација и последице честих политичких и медијских удара на обавештајно-безбедносни апарат САД, било би неправедно очекивати да се максимална ефикасност постигне преко ноћи. Оно што даје битну предност САД јесте њихова енормна економска и војна моћ, а у складу с њом и огромна обавештајна моћ. То, наравно, омогућава експериментисање, па чак и дуплирање појединих напора, а све у циљу проналажења оптималног системског решења за одређени проблем, био од доктринарне, концептуалне, организацијске или техничке природе. Негативна искуства из прошлости, када су САД знале да селектују и обучавају, најблаже речено, погрешне сараднике, који су се касније претварали у радикалне противнике, сигурно ће бити превазиђена у будућности захваљујући боље контролисаном систему регрутације и запошљавања у обавештајно-безбедносним органима, те захваљујући стављању нагласка на обуку која, истина, ни досад није била занемарена, али је релативно споро пратила трансформације у свету.

Примарна мисија – превенција

Реструктурирање и реорганизација обавештајне и безбедносне заједнице у САД подразумева, поред доктринарног и концепцијског заокрета, и обједињавање служби и агенција које су до сада деловале независно или тек уз већу или мању координацију, у јединствен, обавештајно-безбедносни апарат, који смо описали на претходним страницама. Оно што и при само летимичном погледу на нову структуру ове заједнице пада у очи јесте чињеница да је примат дат обавештајним службама и да се чак и “чистокрвне” безбедносне агенције, као што су “ФБИ” или “Национална безбедносна агенција”, овде третирају као сегменти обавештајне заједнице, чиме се потврђује раније изнета оцена да је примарна мисија ове заједнице данас превенција, која је, како је показано, могућа само уз прецизну, детаљну и правовремену обавештеност.

Kао што смо већ указали, у последњој деценији, а нарочито након интензивнијег преношења циљева терористичких напада на територију САД, дошло је до промене у приоритетизацији значаја примењиваних облика обавештајног рада. С обзиром на чињеницу да структура обавештајне заједнице своју форму дугује захтевима хладног рата, она је као таква, а посебно њени технички сегменти, била у великој мери неподесна за ефикасно суочавање са претњама новог доба, упркос чињеници да је на много начина и сама активно учествовала у “сазревању” и “стасавању” неких елемената те нове претње.

Премда је и даље могуће чути поборнике тезе по којој је технички сегмент (комуникације, сателитски извори) “ударна песница” обавештајног деловања, ипак је вероватније да су такви гласови више мотивисани економским аспектима, него стварном ефикасношћу. Јер, у суочавању са неконвенционалним претњама и противником чије деловање не подлеже никаквим принципима, једино обавештајни рад заснован на људским изворима, уз подршку осталих облика обавештајног деловања, може да оствари задовољавајуће резултате. Без обзира на то што је направљен са потпуно другом, комерцијалном наменом, филмски хит Лика Бесона “Годзила” може да буде поучан и сликовит пример данашњег односа снага и захтева који се постављају пред обавештајно-безбедносне апарате развијеног света. Са једне стране, ту је технолошки засићена оружана сила, са беспрекорном техничком подршком до крајњих граница развијених и стандардизованих процедура, дакле сила која у потпуности пројектује особине друштва из којег је поникла и које треба да штити. Са друге стране се налази примитивни организам који делује без познавања принципа и концепција, дакле нагонски, и једноставно не признаје логику противника. Уколико се присетимо расплета филма, закључићемо да је он на много начина антиципирао данашња дешавања у Месопотамији. Показало се да је непрекидно снимање Багдада сателитима и беспилотним летелицама и прислушкивање комуникација у земљи у којој је комуникацијска инфраструктура у великој мери била разорена не могу и не смеју да буду примарни начин обавештајног деловања. Искључиво деловање људских потенцијала и прикупљање информација из људских извора, уз активну подршку поменутих техничких капацитета, може да изложи непријатеља “светлу дана” и да омогући предузимање ефикасне акције против њега. Упркос најсавременијој опреми која је коришћена у оквиру обавештајних операција у Ираку је настала “Исламска држава” која је простор од Раке у Сирији, до предграђа Багдада у Ираку за кратко време ставила под своју контролу. Сукоби са том формацијом трају до данашњих дана, са веома неизвесним крајем. Овај пример јасно показује да ни у савременом добу софистицираних комуникација и невероватног развоја технологије, људски фактор не може бити заобиђен у обавештајном раду. Можемо закључити да без “ХУМИНТА” нема обавештајног рада и да без агентурне мреже ниједна обавештајна служба не постоји у реалном простору и времену!

Тринаест агенција

Обавештајни директор човек је који је истовремено директор “ЦИА” и лидер “Обавештајне заједнице”, чији је “ЦИА” саставни део. “Обавештајна заједница” као институционализован термин подразумева „федерацију егзекутивних агенција и организација које обављају разноврсне обавештајне делатности чинећи тако укупни обавештајни напор Сједињених Држава“.

У саставу обавештајне заједнице САД нашле су се обједињене следеће владине агенције, односно службе:

Војни обавештајни елементи (Kопнена војска, Ратно ваздухопловство, Морнарица, Марински корпус);
Централна обавештајна агенција – ЦИА;
Одбрамбена обавештајна агенција – ДИА;
Министарство унутрашње безбедности – ДХС;
Управа за борбу против дроге – ДЕА;
Министарство енергије – ДЕ;
Федерални истражни биро – ФБИ;
Национална геоспацијална обавештајна агенција – НГА;
Национална канцеларија за извиђање – НРО;
Национална безбедносна агенција – НСА;
Стејт Департмент;
Министарство финансија;
Обалска стража Сједињених Држава – ЦГ, сада у саставу ДХС.
У саставу Обавештајне заједнице, али са веома посебним статусом, налази се и “Биро за обавештајни рад и истраживање Стејт департмента” (“ИНР”), једна од најмањих компоненти заједнице, али са великим значајем због својих висококвалитетних анализа.

“Савремена обавештајно безбедносна заједница – утопија или реалност” наслов је студије др Орхана Драгаша, оснивача и професора на Академији за дипломатију и безбедност у Београду (“Албион Боокс”, Београд 2018). Аутор у књизи даје преглед стања у обавештајним заједницама широм света као и могућу варијанту изградње обавештајно-безбедносне заједнице у Србији.

У договору са издавачем “Данас” преноси одломак из ове студије о променама у најмоћнијој обавештајној заједници САД у периоду после окончања “хладног рата” и нараслих опасности од тероризма. Избор и опрема текста редакцијски.

др Орхан Драгаш

данас

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here