СВИ СЛАВИМО РОЂЕНДАН, А НЕ ЗНАМО ОВАЈ ОБИЧАЈ:Зашто дувамо свећице и замишљамо жеље

Поделите:

Ове свечаности су биле познате као Киндерфест тј. дечја светковина и у почетку су организоване искључиво за први дететов рођендан

Стари Грци су сличне свечаности организовали да би одавали почаст Богињи Артемиди, заштитници Месеца и лова. Правили би округлу торту налик на пун месец и палили свећице да дочарају његов тј. Артемидин сјај.

За Римљане је готово извесно да су славили рођендане и том приликом правили торте, па чак и за “обичан” народ, а не само за одабране.

Током средњег века рођендани су, углавном, занемаривани због бежања од паганства и страха од јереси. Интерес ће се јавити, у блажој верзији, у 12. веку, додуше на другачији начин. Наиме, у жељи да сачувају своју децу, родитељи им све чешће дају имена светитеља. Прославе које су за тим уследиле су биле везане за дан када се светитељ прослављао, а не за сам датум рођења потомка.
Прослава рођендана на начин најближи данашњем везује се за 15. век у Немачкој.

Ове свечаности су биле познате као Киндерфест (дечја светковина) и у почетку су организоване искључиво за први дететов рођендан. Том приликом, окупљали су се најближи да прославе уз једноставне, једнослојне торте и без дувања свећица. У то доба, Немци су веровали да зли духови могу да запоседну душу слављеника. Да би то спречили, гости би се хватали за руке и око детета формирали круг, налик на коло. Играли би и певали и тако заједнички штитили слављеника, у средини слављеничког круга.

У 18. веку у истој земљи, полако се развија обичај дувања свећица као и прослављења осталих рођендана, а не само првог. Свећице су се односиле на број година, али чак није била реткост да се дода и која више, да би се на симболичан начин обезбедило слављење и будућих рођендана. Доношење поклона је и даље била реткост, а уколико би се и догодило да га неко донесе, то се тумачило као добар знак и продубљивало веровање да ће година која долази слављенику бити успешна.

Традиција се временом шири на остатак света, уз локална обележја, па тако стиже и у наше крајеве. Данас је у Србији готово незамисливо да се не обележи дечји рођендан. Где год уприличили славље, одређени рођендански обичаји нису напуштени: торта или колачи, поклони и свећице. Слављеник је обавезан да замисли жељу и да ођедном одува све свећице. Тако ће, жеља коју је замислио стићи директно до Бога и он ће само тако чути слављеникову жељу, тј. молитву. Исто тако, уколико желите појачати могућност за остварење, своју рођенданску жељу не смете открити никоме.

Опанак

Поделите:

2 Коментари

  1. магијски и ритуално ми ово не иде у главу.

    “запалиш онолико свећица колико имаш година – и све их угасиш истог момента.
    добро, после 3 минута” – то ти омогућује дуг живот и испуњење жеља?

    све друге ритуалне свеће треба да догоре скоро до краја. неке се пале опет по потреби (молитве), друге се гасе јер не ваља да изгоре до краја. рођенданска се гаси скоро истог момента. не капирам, не капирам. никако ову моју стару да разуверим у тај обичај, запела па то ти је.

    углавном, рођендан је славље ега, мали кућни култ личности. неговање размажених балаваца. а кад порасту праве се оргије за 18 рођендан. не љубим рођендане.

  2. Ko to kaže da svi slavimo!? Ja ne slavim (svoj) rođendan, a i trudim se da i svima ostalim koji slave pokvarim rođendansko slavlje. Slavljenje rođendana, ne samo da ne spada u srpsku tradiciju, nego nije ni hrišćanski! Zato, verovatno, i nije deo srpske tradicije.
    Mi Hrišćani slavimo samo tri dana rođenja a to su svetog Jovana Preteče, Majke Božje te, naravno, Isusa Hrista, Spasa našega. kao što vidimo sva tri “rođendana” imaju direktne veze sa našim spasenjem od zemaljskog propadanja. Činjenica da smo se mi ovaplotili, ili bilo ko drugi osim svetog Jovana, Majke Božije, i Hrista samoga, potpuno je beznačajna.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here