Сви смо ми дођоши само су неки и будале

Поделите:

Тата ми је из Kрајине (тхинк Боро Дрљача, Ћана & Cо.), мајка ми је из Осијека и порекло води делом из „Србије брале“ а делом из јуначке Црне Горе. Ја сам рођен и одрастао у Војводини, у срцу Баната, одакле сам дошао у Београд. Зачет сам пак на Златибору. Презивам се Триван, бака ми је била Тадић, а деда Ђукановић (ово у принципу кријемо ко змија ноге). На срећу или жалост, нисмо ни у каквим родбинским односима са политичарима који носе иста ова презимена (искористио бих ову прилику да се оградим од Јелене Триван, у нашој фамилији седам колена уназад није било тако лоше урађених силикона). Другим речима, ако сагледам своје географско порекло и његову распрострањеност по СФРЈ, долазимо до закључка да сам ја заправо Југословен. Значи Брена, брате.

За разлику од Брене, ја где год сам живео био сам неки „дођош“, „пречанин“ или „провинцијалац“. И то је океј, марим ја, ако и нисам однекуд, бар знам куд идем. Него, увек су ме фасцинирали ти људи којима је животни адут место рођења. Знате оно кад се нашепуре, исправе леђа, надувају стомак и избаце грудни кош ко паунови пред парење па онако пуних уста кажу ЈА САМ РОЂЕНИ БЕОГРАЂАНИН? Или Војвођанин. Или штагод. Ако занемаримо чињеницу да је научно непознато какви су то „нерођени Београђани“, намеће се једно друго питање – зашто је то уопште битно некоме? Зашто неко мисли да је бољи од других само зато што је имао „срећу“ да његовој мајци пукне водењак на координатама неке од београдских општина? Ако то и јесте неки животни успех, онда је евентуално успех те мајке, свакако није његов лични успех. Остављам себи луксуз да можда и грешим, ипак сам ја из унутрашњости, па можда нисам предодређен да могу да сагледам читав спектар божанских дешавања на овим координатама.

Лично, никад нисам умео да будем поносан на оне ствари које су ми дате рођењем – национална, верска и расна припадност, пол, порекло, место рођења, боја очију, број прстију, име, презиме.. Да се разумемо, ја волим све то што ја јесам, али не могу бити поносан на нешто што нисам сам од себе направио него ми је некако дато кад ме је моја мила мајчица (после три дана малтретирања) родила у Општој болници „Ђорђе Јоановић“ у Зрењанину. Мени је супер што сам културолошки измешан и што не осећам потребу да у било којој ситуацији кажем „Али ја сам из Војводине, знате ми смо јако фини, ми господа, ви Турци, Марија Терезија, ово-оно.“

Родни лист као крунски аргумент повлаче само они људи који од тог тренутка пуцања водењака нису сами апсолутно ништа постигли да би себе усрећили. У таквим тренуцима се увек сетимо неке чукунбабе која је била грофица у Салцбургу, деде који је био на Солунском фронту, мајке која је доктор, прадеде који је био сеоски учитељ и/или попа и чукунстринине комшинице која је била председник кућног савета. Штавише, кад мало боље размислим, већина наших великана није се ни очешала о Београд кад је у питању рођење: Тесла је из Смиљана, Андрић из Травника, Пупин из Идвора, Милунка Савић из Kопривнице (нисам толико паметан, ово сам гугл’о)..

Сасвим сигурно су сви они волели своје родно место и сасвим сигурно нису малтретирали људе око себе тим податком. Тешко ми је и да замислим како Тесла махнито трчи по њујоршкој Петој авенији и урла на пролазнике ЈА САМ РОЂЕНИ СМИЉАНЧАНИН, ЈА САМ РОЂЕНИ СМИЉАНЧАНИИИИИИИИИИИН ААААААА!

Дакле – не.

Знам пуно нас који овај Београд волимо и поштујемо много више него неки који су ту већ пет колена уназад и чија је баба продавала кромпир на Kаленићу док су моји у Босни још туцали камен. Али то нема везе са пореклом, већ са васпитањем и системом вредности које смо стекли у породици. Па макар и ако је та породица заиста и сишла јуче с неке чуке. Људи воле Њујорк не зато што је посебно леп у архитектонском смислу или због његове историје (уосталом које историје, тараба око куће моје бабе је старија од целе њихове државе, бокте!), већ због атмосфере коју праве сви људи који тамо живе, а тамо никада нећете чути да неко каже ЈА САМ РОЂЕНИ ЊУЈОРЧАНИН МАKСЕ ОД ТРАФИKЕ ЈА ИМАМ ПРАВО ПРВЕНСТВА ПРОЛАЗА БРЕ! Исти је случај и са Београдом и са сваким другим градом. Београд су људи. А ти људи смо и ми који смо однекле дошли. Бити Београђанин је стање ума, стил живота.

Једног јутра деведесетих година, на зиду једне куће у мом родном граду освануо је графит: „Дођоши, марш напоље!” Неки мали херој је учинио да наредног јутра осване и графит испод: „Сви смо ми дођоши, а ти си будала“.

Борис Триван

главни уредник NOIZZ-a

(30. јун 2017)

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here