ТАНАСКОВИЋ: Ако је Курдима потребно да их брани Леви, црно им се пише

Поделите:

До руку ми је пре извесног времена дошла једна занимљива фотографија из времена рата у БиХ. Снимљена је у Сарајеву. На слици се види вероватно једини филозоф ратни профитер Бернар Анри Леви, како даје интервју неком новинару који му пред лицем држи микрофон. Леви лежи на бетону, иза онижег зида о који је ослоњен, а све сугерише да му је то заклон од снајперске ватре злих Срба, шумњака који држе Шехер у опсади.

Филозоф је, дакле, у ситуацији, како се то војнички каже. Он свој живот свесно доводи у опасност да би са лица места сведочио о свакодневном страдању житеља мученичког града на Миљацки.

И све би то могло изгледати веродостојно да се изнад зида јасно не виде фигуре двоје пролазника који заинтересовано, и помало зачуђено, посматрају призор иза зидића, не осећајући се у том тренутку и на том месту уопште животно угрожени. Штавише, добри познаваоци урбане конфигурације Сарајева, у снимљеним деловима фасаде суседне зграде препознају седиште Прес центра, из којег је пожртвовани Леви на час изашао да сними свој пропагандни спот.

Угроженији је свакако био кад је у Београду 2017. године добио торту у главу. Одиста, има нечега неодољиво лажног и оперетски патетичног у строго селективном залагању овог „новог филозофа“ за понижене и угрожене по свету. Нису ли, рецимо, и Палестицни могли побудити Левијеве правдољубиве и човекољубиве емоције, а нешто се не сећамо да је њих узимао у заштиту против израелске политике на окупираним територијама. За израелску војску је чак изјавио да је „најморалнија на свету“. У Газу је улазио на израелском тенку.

Овим запажањем се, наравно, уопште не износи политички, вредносни и морални суд о држању двеју страна сукобљених у Светој земљи, већ само указује на то да би, кад би био искрен, доследан и руковођен чврстим начелима, француски борац за истину и правду морао запазити вишедеценијске патње палестинских цивила.

Но, како је 2015. године у Монд Дипломатик приметио луцидни критичар Левијевог „хуманизма“ Ален Греш, није ни лоше то што овај апостол правде за невине жртве нема разумевања за Палестинце, јер сви они за које се Леви, лежаћи иза својих зидића, некад залагао нису баш добро прошли.

„Срећу“ да их у овој фази свог племенитог војевање за идеале Леви медијски самозвано заступа већ неколико година уживају сиријски Курди. Напуштенима од свих привремених савезника, сем оружја које имају у рукама, стиже им снажна подршка овог патентираног душебрижника.

Од пре извесног времена, Леви је проценио да је ламент над курдском судбином најпробитачнији у функцији обнављања његовог прилично пољуљаног кредибилитета у циљним групама којима се обраћа. Тако је он недавно у часпису Ле Поинт објавио пледоаје под насловом „Сиријски Курди: Шираков босански преседан“.

Основна идеја текста састоји се у залагању да би Европа коначно морала смоћи снаге и формирати свој експедициони корпус који би притекао у помоћ Курдима, препуштеним на милост и немилост „Турске, Ирана, неоимперијалне Русије, као и хиљада џихадиста које су Курди држали у заточеништву, а који су сада на располагању Башару ал-Асаду и Ердогану“.

Да су Курди, и то не само сиријски, одавно монета за поткусуривање великих играча на Блиском истоку, да се сви који могу повремено за своје циљеве послуже еланом и војном способношћу курдских бораца за властиту државе, а онда их у разним регионалним и ширим аранжманима хладно изневере, напусте или продају, све то није ништа ново.

Та полазна констатација је, иначе, и једино у чему се објективан и довољно обавештен читалац са Левијем може сложити. Све остало је продавање магле, али за које Леви ипак рачуна да ће му, бар посредно, донети одређене тантијеме.

Није свакако баш случајно то што је овај независни и слободоумни интелектуалац свој глас у прилог стварања самосталне европске оружане силе дигао у време кад је један други надобудни Француз, председник Емануел Макрон, у Економисту дијагностиковао „мождану смрт НАТО-а“ и позвао Европу, односно ЕУ, да се коначно узме у памет и озбиљно определи за стратегијско размишљање и планирање у домену безбедности и одбране. Звучи деголовски, али само привидно.

Друга су данас времена, другачији је свет, другачија Европа, другачија Француска. И нема, наравно, Де Гола. У земљи која је свету испоставила Наполеона неким ушима ова мелодија са Макронове фруле ипак прија. Моћно је осећање носталгија. Моћно, али политички неупотребљиво без конкретног покрића, чак и штетно.

Леви помиње 510 милиона Европљана и 28 националних армија, па се реторички пита: „Не могу ли се, заиста, формирати европске снаге које би замениле неких 2000 америчких војника које је Трамп одлучио да повуче из Сирије?“ Пошто Француска у Сирији већ има 200 припадника специјалних јеидница, не би ли се њима могли прикључити одговарајући контингенти из пријатељских европских земаља спремних за овакву мисију, наставља Леви, сада као прави војни стучњак, своја „штапска“ снатрења.

Левијеве имагинарне европске снаге би се распоредиле наспрам турских интервентних јединица, на простору где живе Курди, и штитиле их од насртаја свих оних који им не желе добро. Заиста, да ли би то било изводљиво? Као аргумент да би, Леви се враћа успоменама из рата у БиХ, ономе што поносно назива „Шираков преседан“.

Највећи део свог текста Бернар Анри Леви, заправо, не посвећује, како би се могло очекивати, стању у Сирији, већ реминисценцијама на кључну улогу коју је, наводно, одиграо француски председник Ширак у спасавању Босне, односно Бошњака, од великосрпског терора.

Прелиставајући уназад свој ратни дневник из Босне Љиљан и пепео, Леви се враћа у 1995. годину. Објашњава како је тада Клинтон сматрао да је Балкан далеко, да је то буре барута у које се не треба упуштати, већ препустити постсовјетској Русији да, ако то жели, користећи се историјским везама са својом словенском српском браћом, успостави некакав регионални поредак. Ех, да је бар било тако…

Тада на сцену ступа тек изабрани француски председник Ширак. Озлојеђен понижавајућим призором припадника међународних снага везаних на Врбања мосту и неспособношћу плавих шлемова да чак и саме себе заштите, Ширак лансира идеју да се, ван структуре НАТО-а и мимо „парализујућих процедура“ Европске уније, што ће рећи нелегално, уз учешће оних држава које то желе, образује формација за брзо реаговање која би штитила припаднике међународних снага, својеврсне таоце апсурдности сопственог мандата.

Шлемови припадника те ад хок створене јединице неће бити плави нити ће им возила бити обојена у бело, боју која је, како каже Леви, у Босни постала синоним за немоћ и нечаст, а носиће униформе војски држава којима припадају. Ниже се, затим, подсећање на „подвиге“ ове својеврсне импровизоване, мултинационалне легије странаца од 4500 људи, искључиво нападе на српске циљеве, чиме је припремљена ситуација за августовска дејства НАТО-а против Срба, а тиме утрт пут за Дејтон.

Тако то и са дистанце од преко двадаесет година види и вреднује Леви. Накнадна памет би га морала навести на стид, али то осећање овом етичару и хуманисти очигледно није својствено. Поготово кад говори о Србима.

И поред све еуфоричности залагања за формирање независних заједничких европских мировних трупа за Сирију, Леви признаје да се тамошње прилике, а и целокупна атмосфера у међународној заједници, битно разликују од оних у БиХ и у вези са БиХ 1995. године. Ипак, верује да би се испред Турске, „која претендује да је наш савезник у оквиру НАТО-а“, могло разместити 2000 војника.

Шта ли о томе мисли Ердоган? А онда опет реторичко питање: „Да ли би се иста политичка воља која нас је навела да похитамо у помоћ масакрираним босанским муслиманима могла показати неспособном да нас мобилише у корист других масакрираних муслимана, што су данас Курди, који су се, штавише, борили за нас и заштитили нас од Исламске државе­­?“

И, свечано, за крај: „О безбедности Европе одлучује се између Ербила и Раке!“ Ако се добро сећамо, Леви је својевремено тврдио да се, помажући муслиманима, на Дрини бране вредности европске цивилизације од подивљалих Срба. Од кога се те вредности данас бране далеко источније и куда води овај Левијев Drang nach Osten?

Курдима сигурно неће донети ништа добро, али ће вероватно овог филозофа ратног профитера примаћи државним јаслама, бар док траје Макронова идеја или, боље, утопија о европској војсци. А и то је нешто…

Аутор Дарко Танасковић

Све о Српској
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here