TANASKOVIĆ: Ako je Kurdima potrebno da ih brani Levi, crno im se piše

Podelite:

Do ruku mi je pre izvesnog vremena došla jedna zanimljiva fotografija iz vremena rata u BiH. Snimljena je u Sarajevu. Na slici se vidi verovatno jedini filozof ratni profiter Bernar Anri Levi, kako daje intervju nekom novinaru koji mu pred licem drži mikrofon. Levi leži na betonu, iza onižeg zida o koji je oslonjen, a sve sugeriše da mu je to zaklon od snajperske vatre zlih Srba, šumnjaka koji drže Šeher u opsadi.

Filozof je, dakle, u situaciji, kako se to vojnički kaže. On svoj život svesno dovodi u opasnost da bi sa lica mesta svedočio o svakodnevnom stradanju žitelja mučeničkog grada na Miljacki.

I sve bi to moglo izgledati verodostojno da se iznad zida jasno ne vide figure dvoje prolaznika koji zainteresovano, i pomalo začuđeno, posmatraju prizor iza zidića, ne osećajući se u tom trenutku i na tom mestu uopšte životno ugroženi. Štaviše, dobri poznavaoci urbane konfiguracije Sarajeva, u snimljenim delovima fasade susedne zgrade prepoznaju sedište Pres centra, iz kojeg je požrtvovani Levi na čas izašao da snimi svoj propagandni spot.

Ugroženiji je svakako bio kad je u Beogradu 2017. godine dobio tortu u glavu. Odista, ima nečega neodoljivo lažnog i operetski patetičnog u strogo selektivnom zalaganju ovog „novog filozofa“ za ponižene i ugrožene po svetu. Nisu li, recimo, i Palesticni mogli pobuditi Levijeve pravdoljubive i čovekoljubive emocije, a nešto se ne sećamo da je njih uzimao u zaštitu protiv izraelske politike na okupiranim teritorijama. Za izraelsku vojsku je čak izjavio da je „najmoralnija na svetu“. U Gazu je ulazio na izraelskom tenku.

Ovim zapažanjem se, naravno, uopšte ne iznosi politički, vrednosni i moralni sud o držanju dveju strana sukobljenih u Svetoj zemlji, već samo ukazuje na to da bi, kad bi bio iskren, dosledan i rukovođen čvrstim načelima, francuski borac za istinu i pravdu morao zapaziti višedecenijske patnje palestinskih civila.

No, kako je 2015. godine u Mond Diplomatik primetio lucidni kritičar Levijevog „humanizma“ Alen Greš, nije ni loše to što ovaj apostol pravde za nevine žrtve nema razumevanja za Palestince, jer svi oni za koje se Levi, ležaći iza svojih zidića, nekad zalagao nisu baš dobro prošli.

„Sreću“ da ih u ovoj fazi svog plemenitog vojevanje za ideale Levi medijski samozvano zastupa već nekoliko godina uživaju sirijski Kurdi. Napuštenima od svih privremenih saveznika, sem oružja koje imaju u rukama, stiže im snažna podrška ovog patentiranog dušebrižnika.

Od pre izvesnog vremena, Levi je procenio da je lament nad kurdskom sudbinom najprobitačniji u funkciji obnavljanja njegovog prilično poljuljanog kredibiliteta u ciljnim grupama kojima se obraća. Tako je on nedavno u časpisu Le Point objavio pledoaje pod naslovom „Sirijski Kurdi: Širakov bosanski presedan“.

Osnovna ideja teksta sastoji se u zalaganju da bi Evropa konačno morala smoći snage i formirati svoj ekspedicioni korpus koji bi pritekao u pomoć Kurdima, prepuštenim na milost i nemilost „Turske, Irana, neoimperijalne Rusije, kao i hiljada džihadista koje su Kurdi držali u zatočeništvu, a koji su sada na raspolaganju Bašaru al-Asadu i Erdoganu“.

Da su Kurdi, i to ne samo sirijski, odavno moneta za potkusurivanje velikih igrača na Bliskom istoku, da se svi koji mogu povremeno za svoje ciljeve posluže elanom i vojnom sposobnošću kurdskih boraca za vlastitu države, a onda ih u raznim regionalnim i širim aranžmanima hladno iznevere, napuste ili prodaju, sve to nije ništa novo.

Ta polazna konstatacija je, inače, i jedino u čemu se objektivan i dovoljno obavešten čitalac sa Levijem može složiti. Sve ostalo je prodavanje magle, ali za koje Levi ipak računa da će mu, bar posredno, doneti određene tantijeme.

Nije svakako baš slučajno to što je ovaj nezavisni i slobodoumni intelektualac svoj glas u prilog stvaranja samostalne evropske oružane sile digao u vreme kad je jedan drugi nadobudni Francuz, predsednik Emanuel Makron, u Ekonomistu dijagnostikovao „moždanu smrt NATO-a“ i pozvao Evropu, odnosno EU, da se konačno uzme u pamet i ozbiljno opredeli za strategijsko razmišljanje i planiranje u domenu bezbednosti i odbrane. Zvuči degolovski, ali samo prividno.

Druga su danas vremena, drugačiji je svet, drugačija Evropa, drugačija Francuska. I nema, naravno, De Gola. U zemlji koja je svetu ispostavila Napoleona nekim ušima ova melodija sa Makronove frule ipak prija. Moćno je osećanje nostalgija. Moćno, ali politički neupotrebljivo bez konkretnog pokrića, čak i štetno.

Levi pominje 510 miliona Evropljana i 28 nacionalnih armija, pa se retorički pita: „Ne mogu li se, zaista, formirati evropske snage koje bi zamenile nekih 2000 američkih vojnika koje je Tramp odlučio da povuče iz Sirije?“ Pošto Francuska u Siriji već ima 200 pripadnika specijalnih jeidnica, ne bi li se njima mogli priključiti odgovarajući kontingenti iz prijateljskih evropskih zemalja spremnih za ovakvu misiju, nastavlja Levi, sada kao pravi vojni stučnjak, svoja „štapska“ snatrenja.

Levijeve imaginarne evropske snage bi se rasporedile naspram turskih interventnih jedinica, na prostoru gde žive Kurdi, i štitile ih od nasrtaja svih onih koji im ne žele dobro. Zaista, da li bi to bilo izvodljivo? Kao argument da bi, Levi se vraća uspomenama iz rata u BiH, onome što ponosno naziva „Širakov presedan“.

Najveći deo svog teksta Bernar Anri Levi, zapravo, ne posvećuje, kako bi se moglo očekivati, stanju u Siriji, već reminiscencijama na ključnu ulogu koju je, navodno, odigrao francuski predsednik Širak u spasavanju Bosne, odnosno Bošnjaka, od velikosrpskog terora.

Prelistavajući unazad svoj ratni dnevnik iz Bosne Ljiljan i pepeo, Levi se vraća u 1995. godinu. Objašnjava kako je tada Klinton smatrao da je Balkan daleko, da je to bure baruta u koje se ne treba upuštati, već prepustiti postsovjetskoj Rusiji da, ako to želi, koristeći se istorijskim vezama sa svojom slovenskom srpskom braćom, uspostavi nekakav regionalni poredak. Eh, da je bar bilo tako…

Tada na scenu stupa tek izabrani francuski predsednik Širak. Ozlojeđen ponižavajućim prizorom pripadnika međunarodnih snaga vezanih na Vrbanja mostu i nesposobnošću plavih šlemova da čak i same sebe zaštite, Širak lansira ideju da se, van strukture NATO-a i mimo „paralizujućih procedura“ Evropske unije, što će reći nelegalno, uz učešće onih država koje to žele, obrazuje formacija za brzo reagovanje koja bi štitila pripadnike međunarodnih snaga, svojevrsne taoce apsurdnosti sopstvenog mandata.

Šlemovi pripadnika te ad hok stvorene jedinice neće biti plavi niti će im vozila biti obojena u belo, boju koja je, kako kaže Levi, u Bosni postala sinonim za nemoć i nečast, a nosiće uniforme vojski država kojima pripadaju. Niže se, zatim, podsećanje na „podvige“ ove svojevrsne improvizovane, multinacionalne legije stranaca od 4500 ljudi, isključivo napade na srpske ciljeve, čime je pripremljena situacija za avgustovska dejstva NATO-a protiv Srba, a time utrt put za Dejton.

Tako to i sa distance od preko dvadaeset godina vidi i vrednuje Levi. Naknadna pamet bi ga morala navesti na stid, ali to osećanje ovom etičaru i humanisti očigledno nije svojstveno. Pogotovo kad govori o Srbima.

I pored sve euforičnosti zalaganja za formiranje nezavisnih zajedničkih evropskih mirovnih trupa za Siriju, Levi priznaje da se tamošnje prilike, a i celokupna atmosfera u međunarodnoj zajednici, bitno razlikuju od onih u BiH i u vezi sa BiH 1995. godine. Ipak, veruje da bi se ispred Turske, „koja pretenduje da je naš saveznik u okviru NATO-a“, moglo razmestiti 2000 vojnika.

Šta li o tome misli Erdogan? A onda opet retoričko pitanje: „Da li bi se ista politička volja koja nas je navela da pohitamo u pomoć masakriranim bosanskim muslimanima mogla pokazati nesposobnom da nas mobiliše u korist drugih masakriranih muslimana, što su danas Kurdi, koji su se, štaviše, borili za nas i zaštitili nas od Islamske države­­?“

I, svečano, za kraj: „O bezbednosti Evrope odlučuje se između Erbila i Rake!“ Ako se dobro sećamo, Levi je svojevremeno tvrdio da se, pomažući muslimanima, na Drini brane vrednosti evropske civilizacije od podivljalih Srba. Od koga se te vrednosti danas brane daleko istočnije i kuda vodi ovaj Levijev Drang nach Osten?

Kurdima sigurno neće doneti ništa dobro, ali će verovatno ovog filozofa ratnog profitera primaći državnim jaslama, bar dok traje Makronova ideja ili, bolje, utopija o evropskoj vojsci. A i to je nešto…

Autor Darko Tanasković

Sve o Srpskoj
Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here