Танасковић: Да ли је султан Мехмед Фатих био племенити освајач и поштени купац Аја Софије?

Поделите:

О КУРБАН бајраму, једном од двају највећих исламских празника, кад се у знак покорности Алаху ритуално кољу жртвене животиња, претежно овце, али и говеда и камиле, председник Председништва (директората) за верска питања Турске проф. др Али Ербаш нашао је за сходно да иностраним верским поглаварима упути посебан циркулар посвећен претварању Аја Софије у џамију, са жељом да им објасни духовну и цивилизацијску узвишеност тога чина.

Пошто је ово Председништво, познато под скраћеним називом Дијанет, у непосредној надлежности Председништва Републике Турске, оно заправо, још од Ататурковог времена, делује као својеврсно „министарство за ислам“, с тим што је творац модерне Турске његовим успостављањем ставио ислам под државну контролу, док оно данас делује као један од важних државних органа у склопу исламистичке димензије и реализовања циљева укупне неоосманистичке доктрине.

У посланици су, дакле, садржане поруке верске и званичне државне политике Турске. Нема сумње да су међу подстицајима да се верским лидерима упути оваква умирујућа окружница биле и неповољне и оштре реакције представника немуслиманских цркава и верских заједница на одлуку да се базилика Свете мудрости Божије поново претвори у клањалиште Алаху, али и бојазан да би многе џамије у свету могле постати мета осветничких насртаја гневних хришћана. Неке већ и јесу.

Текст овог несвакидашњег писма заслужује пажљиву анализу, јер представља парадигму неоосманистичког и исламистичког тумачења историје и релативног односа међу светским религијама. На темељу ове посланице могуће је сагледати модел дијахронијске динамике планетарних односа у оптици исламског концепта свевремености, односно ванвремености исламске истине и муслиманске мисије од Ибрахимових (Аврамових) времена до Страшног суда.

Писмо, на очекиван начин, почиње реторичком формулом инвокације и похвалом Алаху, као и призивањем молитве и мира за Његове свете веровеснике (посланике). Један од ових, и то високо уважен, у Курану је и Иса, тј. Исус, који за муслимане нема божанска својства, па ће хришћански верски поглавари морати према овом великодушном загрљају милости „Алаха Свемогућег који створи сва људска бића у најлепшем облику“ да осете мало нелагодности. Но, то је нешто на шта се у општењу припадника трију монотеистичких религија рачуна и што се рутински прихвата зарад дијалога и верске толеранције, као логични одраз дубоких догматских разлика у представама о Једном Богу.

Занимљивије је, и индикативније, оно што у Ербашовом писму следи, а нарочито део у коме се објашњава цивилизацијска превасходност Истанбула и начин на који је султан Мехмед Освајач дошао у посед Хагије Софије: „Грлећи људе свих језика, раса, боја коже, уверења и култура, од прошлости до садашњости, Истанбул је постао пример средишта цивилизације, јер је човечанству понудио најлепше слике моралности и закона саживота. После освајања Истанбула, Аја Софија, једно од највеличанственијих здања у овом дивном граду купљена је од стране султана Мехмеда освајача плаћањем њене вредности и он ју је увакуфио као џамију. И мора се истаћи да је ово султан Мехмедово претварање (цркве у џамију – Д.Т.) било поздрављено од стране свих који су тада живели у Истанбулу. Ово молитвено светилиште је у време освајања Истанбула грађевински било у веома лошем стању, те се скоро урушило и распало“.

Затим иде подсећање на то како је велики неимар Синан брижљиво обновио џамију и да је она „вековима стајала не губећи ништа од својих изворних својстава и одлика, благодарећи бризи и осећајности нашег народа“.

Даље се наглашава, поред осталог, да ће „врата Аја Софије остати отворена за све Алахове поданике (употребљена је реч „кул“, која у исламском религијском контексту значи „слуга“, а изворно значење јој је „роб“) без икакве дискриминације“. Ово је, наравно, сасвим у складу са схватањем свих људи, без обзира на верску припадност, као Алахових створења.

Ту се, вероватно, мисли и на хришћане и посетиоце са свих страна света ван молитвених часова, а можда…

После овог панегиричког увода и идиличног сликања турске толерантности и отворености за све и свакога, следи вајкање због одсуства таквог односа према исламу и његовим богомољама „у многим деловима света, у Источној Европи и на Балкану“, где су „вековима стари исламски споменици и верски објекти или већ уништени или се злоупотребљавају за намене различите од оних за које су првобитно направљени“.

За разлику од Аја Софије, ваљда?

Помињу се расистички насртаји, исламофобија…

Напад је најбоља одбрана, замена теза као манир карактеристичан за муслимански апологетски дискурс, односно офанзивну самоодбрану.

Све што је др Али Ербаш сложио у своју курбанску посланицу немуслиманским верским поглаварима углавном су препознатљиви и познати стереотипи из арсенала неоосманистичке и исламистичке аргумантације, тако да је тешко поверовати да ће се адресати над његовим порукама дубље замислити. Ипак, ваља скренути пажњу на представљање султана Мехмеда Другог као великодушног освајача и поштеног купца Свете Софије.

Из савремених византијских и османских летописа, као и историографских студија углавном се поуздано зна све најбитније о освајању Цариграда, уз природно различите наративе победника и поражених. Па ипак, верзија коју излаже један високи муслимански верски и турски државни службеник о начину на који је Јустинијанова царска богомоља 1453. године „променила власника“ вређа здрав разум, што никако није ни занемарљиво ни наивно, поготово кад се зна да је закључивање по аналогији један од четирију тзв. „извора ислама“.

Коме је то Мехмед Фатих (Фатих значи „Освајач“) поштено платио цену Аја Софије и који вештак је ту цену претходно утврдио? Који су се то сви житељи Истанбула радовали овој трансакцији? Вероватно они који су се пред османским војницима потражили спас у цркви и из ње изашли, ако су уопште изашли, као робље?

Или они османски војници које је султан избацио из базилике, повикавши: „Имате доста плена и заробљеника – зграде у граду припадају мени!“.

Ево шта о преузмању Аја Софије пише познати немачки османиста Франц Бабингер, писац класичне биографије Мехмеда Освајача: „Онда султан нареди једном од присутних да се попне на предикаоницу и изговори муслиманко вјерују: La ilaha illallah Muhammadun rasulullah! Нема другог бога изузев овог бога. Мухамед је гласник бога. Верници су позвани на поподневну молитву. Сам Мухамед, прича се, скочио је на олтар и изрекао своју молитву. Тиме је византијска Хаја Софија ускраћена хришћанском култу и као Аја Софија претворена у исламску богомољу. Напољу се, међутим, и даље пљачкало“ (наведено према преводу са немачког на српски Т. Бекића у издању Матице српске из 1968).

Касније је Мехмед Освајач џамију прогласио својом задужбином (вакуфом) и одредио новац, односно изворе прихода за њено издржавање, што је већ друга прича.

Нема сумње да је старање о одржавању целог комплекса Аја Софије допринело томе да ово велелепно здање дочека модерна времена у стању добре очуваности, али као џамија са дограђеним минаретима, а не као црква. Другачије у оно доба није могло бити и потпуно је неисторично и бесмислено згражати се данас над страдањем Цариграда и његових становника после османског освајања града.

Уосталом, нису ли га хришћански крсташи завили у црно још 1204. године, од чега се византијска престоница никада није потпуно опоравила?

Непримерено је, међутим, са највишег места вере и државе данас свету причати бајке и тумачити прошлост у функцији њене крајње једностране и искривљене перцепције, а са јасним идеолошким и политичким циљем, чијем се досезању тежи у садашњости и будућности.

Има ли писмо др Алија Ербаша неки смисао који би могао бити од значаја за наше балканске, односно „румелијске“ просторе и судбине, па стога не би требало да прође баш сасвим незапажено? Рекли бисмо да има.

У основи вредносног система који омогућава оваква застрањивања у тумачењу прошлости и цивилизацијских односа лежи убеђење о изузетности ислама, а у конкретном случају „јединствености Османлија“ (што је и наслов књиге др Сенада Хасанагића, са знаковитим поднасловом „доказивање очигледног“, објављене у Брчком 2018. године).

Хасанагић, који се кроз магистарски и докторски рад, као и неколико књига, занесено посветио афирмисању османске изузетности, посебно расправља о природи османских освајања, инсистирајући на њиховој цивилизацијској благодатности. У томе се ослања на ставове из мање познате књиге аутора „Стратегијске дубине“ и главног теоретичара неоосманизма, турског политиколога, бившег министра иностраних послова и премијера Ахмета Давутоглуа, „Цивилизације и градови“.

Поједностављено речено, османско освајање, „фетих“, што је изворно арапска реч и значи „отварање“ (неверничких земаља за ислам), суштински се разликује од било каквог другог освајања, а конкретно од хришћанске „реконквисте“ у Шпанији, односно ослобађања Иберијског полуострва од муслиманске власти.

Као пример и образац „фетиха“ наводи се управо османско освајање Цариграда. Ево шта читамо код Хасанагића, односно Давутоглуа:

„Карактер и посљедице овог освајања су такођер оно што Истанбул и османску државу чини јединственом. С обзиром на то да се ради о освајању, професор Давутоглу објашњава разлику између ‘фетиха’ (османског освајања) и ‘реконквисте’ (шпањолских и сличних освајања). Према њему, прва врста војне експанзије је уништавала градове и цивилизације којима је овладала (окупација Индије од стране Аријеваца, окупација Америке од стране Европљана). Друга врста војне експанзије је имала за циљ да формира нову мрежу урбаних цјелина, инфраструктуре погодне за владање и извлачење ресурса (колонијализам).Трећа врста освајањаје она у којој су се освајачи стопили с освојеним цивилизацијским наслијеђем (генерације Монгола након освајања). У чему је јединственост Истанбула? Повијесни процес  започет освајањем Истанбула изњедрио је једно повијесно искуство потпуно различито од свих претходних – искуство у којем је, унутар континуитета освјеженог освојеним цивилизацијским поднебљем и његовим демографским ткивом (курзив – ДТ), успостављен заједнички животни простор. Градови који су припремили просторну подлогу за заједнички живот, превасходно Истанбул, свједочили су цивилизацијском прожимању широког спектра“.

За Хасанагића, и вероватно не само Хасанагића, савремени модел оваквог идеализованог „Истанбула“ у малом јесте… Сарајево!

Др Али Ербаш има коме да пише, а није мало ни оних који би требало да га са будном пажњом читају, без обзира на формалне адресате његове бајрамске посланице…

Дарко ТАНАСКОВИЋ

sveosrpskoj.com
Поделите:

1 коментар

  1. Све што су стекли у Константинопољу стекли су пљачком,све што је направљено у Константинопољу је културолошко благо Византије.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here