Танасковић: Неки опаки „српски свет“ – од фашизма до хомеинизма!

Поделите:

ТОКОМ последњих неколико недеља и месеци на простору бивше Југославије и у вези с њим било је изузетно политички и дипломатски живо.

Стекли су се догађаји који одударају од успостављене рутине намргођеног општења између елита из престоница постјугословенских држава, уз поштовање одређених правила игре која обезбеђују мирне снове на власти или у њеној близини, као и у координатама успостављених регионалних аранжмана који свакога до потребне мере спутавају да предузме било какву иницијативу која би наговештавала покрет и продор ка извлачењу Западног Балкана из продужене постконфликтне, комотне и неинвентивне летаргије испуњене фрустрацијама и неком чудном врстом мазохистичког самозадовољавања лепим причама о себи, а ружним о другима.

Да поменемо само неке од тих нових момената: победа опозиције, а заправо народа, на изборима у Црној Гори, установљење заједничког свесрпског празника: Дана српског јединства, слободе и националне заставе, Додикова посета Загребу, у својству представника српског народа у БиХ, а не једног од тројице чланова њеног стерилног Председништва, паралелни, повезани, али не и идентични Вашингтонски споразуми Србије и „Косова“, са потписом америчког председника Доналда Трампа, а убрзо потом и посета високе америчке делегације Београду и Приштини, јасна порука државног секретара Свете Столице, кардинала Пјетра Паролина у разговору са новинаром „Гласа концила“, да засад нема ништа од канонизације Алојзија Степинца…

У свим овим и неким другим, неспоменутим догађајима активан судеоник је, на овај или онај начин, непосредно или посредно, био српски чинилац. Без обзира на то какав ће бити даљи ток збивања покренутих тим иницијативама и потезима, сама чињеница да Срби, изгледа, почињу да излазе из посвемашњедефанзиве наметнуте хипотеком наводно главних криваца за све што се лоше догодило деведесетих година и стереотипним наративом о њима као вечним „лошим момцима“, а о Србији као хронично проблематичној држави безнадежно оптерећеном опсесијом великосрпског национализма и хегемонизма, док је за Републику Српску резервисан убитачни атрибут „геноцидне творевине“, учинила је да се на разним странама огласе звона за узбуну и хорски закреште хистерична упозорења о повампирењу српске опасности.

Како баш није популарно отворено критиковати Вашингтонски споразум са Трамповим потписом, поготово међу онима који се традиционално сматрају америчком регионалном клијентелом, а неуљудно је окомити се, рецимо, на папу Фрању, преостаје да се по ко зна који пут гнев антисрпских праведника сручи на Србију и на српске политичке представнике.

Чуло се у ових неколико недеља много већ уобичајених оптужби за оживљавање пројекта „велике Србије“ и неискреност према суседима, фамозна нелегитимна „посезања“ за туђим, а ту и тамо, укључујући и политичко-медијски простор Србије, подсећање на „српски фашизам“, иако су са више страна исказана разложна стручна упозорења да се етикета фашизма не може тек тако олако лепити на појаве у срединама и са карактеристикама које немају, и не могу имати, ништа заједничко са фашизмом, јасно дефинисаним историјским покретом и његовом идеологијом.

Помињана је, опет, и потреба „денацификације“ Срба, што би подразумевало да се међу њима зацарио и  нацизам.

Што је мање аргумената, бирају се, без икакве интелектуалне и моралне одговорности, све теже речи и квалификације.

Али, све у свему, мало новог и оригиналног у репертоару дежурних узбуњивача због хроничне и акутне „српске опасности“. Једино што би се логично могло претпоставити јесте да све што се у последње време на простору бивше Југославије и у вези с њим политички и, нарочито, натполитички издогађало, уза сву неизвесност даљег развоја, можда и није тако неповољно за Србе и за Србију, чим су панична реаговања у окружењу толико изражена.

При свој неинвентивности антисрпске реторике коју слушамо ових дана, а на шта је указано као на њено доминантно својство, запажене су и две иновације, једна готово комична, а друга на посебан начин индикативна.

За, условно речено, комичну потрудио се угледни професор филозофије са Свеучилишта у Загребу Лино Вељак. С њим је у београдском листу „Данас“ објављен разговор под насловом „У Црној Гори могућ ирански сценарио“! Основна Вељакова теза је овако формулисана: „Аналогија је могућа са Ираном 1979. У Ирану је свргнут Мохамед Реза Пахлави, који је, попут Мила Ђукановића, годинама владао том земљом и модернизовао Иран у секуларном смислу. Он је владао крајње ауторитарно и продубљивао је социјалну неправду. Бунт су водили млади људи, али су се они удружили са конзервативним делом заједнице, која је била незадовољна секуларизацијом и модернизацијом Ирана. Коначан резултат је – Хомеини. То је модел који, не нужно, али вероватно може бити кључ даљег развоја догађаја у ЦГ. То, даље, не значи да ће Амфилохије Радовић имати формално позицију врховног и државног вође, али је прилично вероватно да ће његова као и позиција његових наследника неупитно, не само морално, већ и када је реч о политичком ауторитету, бити питана о свему. ЦГ неће имати у перспективи никаквог Вучића или Додика него ће имати једног Хомеинија у мање екстремном смислу него што је случај у Ирану.“

Дакле, у крајњем извођењу Вељакове аналогије, митрополит Амфилофије игра улогу црногорског Хомеинија, додуше мање екстремног!? Како се уопште рационално супротставити оваквој фантазмагорији?

Бесмислено је, а и непотребно, али нешто друго остаје нејасно и тешко објашњиво. Како један осведочено учен и разборит човек, штавише предстојник Катедре за онтологију и Катедре за филозофску антропологију,  наследник Гаје Петровића, радо виђен гост на многим светским универзитетима и аутор неколиких вредних студија, између осталих и оне често цитиране о Грамшију, може дозволити себи да на основу некакве далеке и апстрактне типолошке аналогије у новинском интервјуу наговести могућност потенцијалне хомеинизације друштва какво је црногорско?

Може ли се упоредити, чак и у најширем смислу, фундаменталистичка шиитска доктрина имама Хомеинија, на којој почива Исламска Република Иран, са покретом општенародног незадовољства које дуго траје, а недавно је било непосредно испровоцирано намером власти да се Српској православној цркви у Црној Гори одузму светиње од вајкада у њеном поседу?

Да ли је заиста, кад је реч о православним народима, поготово ако се још знатним делом сматрају и Србима, све допуштено рећи, и то не само неком Карлу Билту или америчком генералу, већ чак и једном професору филозофије?

Или је посреди ендемска антирелигијска и антицрквена преосетљивост, неодољива идиосинкразија која заробљава ум одређеног типа либералистичке интелигенције, тобожњи антиклерикализам на трагу комунистичког антитеизма, чијим представницима се на помен било какве друштвене активности цркве и свештенства као грађана просто диже коса на глави, а перо им се претвара у заоштрено, неумољиво копље? Најпре ће бити да је реч о спрези једног и другог мотива и порива, са чиме и надаље треба рачунати.

Друга концептуална и реторичка иновација у овој фази интензивирања реактивног противсрпског дискурса занимљивија је и заслужује свестраније и продубљеније разматрање од Вељаковог прогностичког подвига.

У утицајном загребачком „Јутарњем листу“ 26. рујна освануо је коментар Роберта Бајрушија и Владе Вурушића „Српски свет: Нова Вучићева синтагма никад прежаљени план стварања Велике Србије?, са поднасловом који релативизује ипак охрабрујући упитник из наслова: „Врх власти у Србији новим празником и изразом, који се подудара с меморандумским границама, покушава оживјети мрачне Милошевићеве снове“.

Наднаслов је, иначе, „Путевима вожда“, а синтагми „српски свет“ утврђује се (и спочитава) руска великонационална провенијенција. И опет су ту Срби као „мали Руси“, са великодржавним хегемонистичким претензијама…

Кад се прочита овај усиљено склепани памфлет, који није нимало тешко са задовољством демонтиранти, неоптерећеном читаоцу се намеће основни закључак да је проблем са Србима, и за Србе, био и остао у томе што их још увек има тамо где их има, а где их не би требало бити, као и да се на просторима на којима живе осећају припадност свом заједничком културном и духовном свету, што им државне границе не могу и у истински демократским и правним земљама не би смеле оспоравати, а камоли одузимати. Но, ово је већ тема за посебно разматрање, у коме ће нам, веровали или не, творац хипотезе о претећој хомеинизацији Црне Горе Лино Вељак једним својим размишљањем понудити корисно полазиште.

sveosrpskoj.com
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here