Танасковић: Није Балкан османска Румелија а ни Пенелопа која чека Турке

Поделите:

ТУРСКИ председник Ердоган баш се  у последње време разрадио и све самоувереније наступа на међународној сцени.

Поред непосредног и посредног, али интензивног војног ангажовања на неколиким неуралгичним тачкама у Средоземљу, на Блиском и Средњем истоку, заоштрио је и реторику, за коју је тешко рећи да је баш увек дипломатска.

Француском председнику Макрону је већ други пут поручио да треба да се лечи, на шта је Париз повукао амбасадора из Анкаре, што је кулминација затезања поодавно захладнелих односа између двојице амбициозних лидера, али и двеју великих држава и чланица НАТО-а.

Макронове критике поводом улоге коју Турска на страни Азербејџана нескривено игра у подстицању и разгоревању сукоба у Нагорном Карабаху, као и намеру да се у Француској законски регулише деловање џамија и исламских центара, Ердоган је оценио као еклатантну исламофобију, док се у Француској, у којој је веома утицајна јерменска дијаспора, све отвореније говори о томе да Турска на Кавказу наставља никада признати османски геноцид над овим народом из 1915. године.

На неуобичајено (не и за њега!) отворен начин, турски председник је изразио жељу и наду да ће Азербејџанци изаћи као победници из рата и успети да оружјем ослободе Нагорни Карабах од `јерменских окупатора`.

Истовремено, он се редовно консултује са Владимиром Путином, тобоже о проналажењу пута ка окончању сукоба, стављајући Анкару на исти ниво макрорегионалне утицајности са Москвом, што је део прокламованог спољнополитичког и геополитичког циља да Турска 2023. године буде једна од седам најважнијих „играча“ на глобалном плану међународних односа.

Заузетост око Нагорног Карабаха није сметала турском председнику да најави спремност за покретање нове војне акције у Сирији…

Истовремено са пуном активношћу на Кавказу, Ердоган прети Грчкој да ће „добити своје“, ако настави да омета турско истраживање подморских енергетских ресурса, односно фосилних горива у Источном Медитерану, ударајући узгред и понеку пацку Израелу и Египту, а да не говоримо о Кипру, за који први пут изричито предлаже решење вишедеценијског спора кроз модел двеју независних држава, пошто је претходно обезбедио победу свог кандидата и послушника Ерсина Татара на недавним председничким изборима.

Нимало случајно, „Султан“ је ову провокативну максималистичку изјаву дао пред Татаров састанак с кипарским Грцима и представницима трију земаља „гараната“ за Кипар – Грчке, Турске и Велике Британије, који је најавио генерални секретар Уједињених Нација Антонио Гутереш, с циљем да се покрену замрли мировни преговори.

Тако је отворио Пандорину кутију идеје о формалној подели једне самосталне и суверене државе, на основу „уважавања стања на терену“ и немогућности да се преговорима двеју локалних заједница пронађе компромисно решење. А не може се пронаћи, јер, без обзира на све дипломатске маневре и привидну спремност на уступке, основни захтев кипарских Грка, да Турска после постизања споразума у одређеном року повуче своје војне снаге са острва, никада неће бити испуњен.

Свака аналогија са односом Турске према територијалном интегритету Србије и независности „Косова“ ствар је, дакако, параноидне уобразиље…

Ако се турском председнику нешто не може замерити, онда је то доследност, али и отвореност у реализовању стратегије чији је крајњи циљ поново велика и снажна Турска на просторима који су некада били у саставу Османског царства, па докле се у датом тренутку може, дотле се и иде… А докле се реално може, тек треба да се види, јер има подоста озбиљних аналитичара који процењују да се Турска спољнополитички и војно, али и економски деловањем на више фронтова пренапрегла и да ће то бреме тешко издржати без последица по унутрашњу равнотежу, последица које је Ердоган, уосталом, делимично већ осетио.

Не би се, међутим, ваљало претерано заваравати таквим стручним прогнозама, јер Турска је Турска, специфична држава са специфичним друштвом и са неким компаративним предностима о којима се у оваквим прецизним и рационализованим анализама не води рачуна, јер не припадају феноменима на које се могу применити егзактна научна мерила. Онако, отприлике, како је велики руски песник Тјутчев описао своју вољену отаџбину: „Умом се Русија не може разумети/ Општим аршином не да се измерити: / Особено је њено стање/ У Русију се једино може веровати“.

Зато су, поред осталог, сложени односи између Русије и Турске толики изазов за сваку поуздану оцену и извесније предвиђање, а сви би волели да знају како ће се они у будућности развијати.

Турска и азербрејџанска војска

Премда главни вектор спољнополитичког ангажовања Турске није усмерен према Балкану, ако изузмемо акутну фазу хроничног надгорњавања са Грчком, некадашња османска Румелија није ван поља Ердоганове пажње. Турска према Балкану у овом тренутку наступа промишљено и конструктивно, не одустајући од својих стратегијских интереса, али и свесна да при садашњој регионалној и широј конјунктури највише може постићи коришћењем средстава и метода тзв. „меке“, односно „паметне моћи“. Пример оваквог опредељења су и знатно унапређени односи са Србијом коју је Анкара одувек, чак и у раздобљима најозбиљнијих тензија, сматрала пратнером без кога се не може остварити било какав стабилан и трајан резултат у балканским ралацијама.        Израженије неоосманистичке реминисценције, до наметљвости присутне у наступању турских званичника према и на Балкану током прве деценије овога века, сада су потиснуте ван предела прагматичног вођења углавном пословне политике, што је свакако добро са становишта успешности пословања и сарадње у разним областима делатности.

Понекад, ипак, да се не заборави како Турска, послујући на Балкану, није заборавила Румелију, а и да би се одржала вера у њу код оних који је на нашим просторима и даље чезнутљиво доживљавају као духовну и културну матицу и потенцијалног заштитника, Ердоган се понекад огласи порукама из арсенала који припадају метафизичким, ониричким пределима које је Ахмет Давутоглу назвао географском и историјском дубином.

Ердоган и његов кипарски вазал Ерсин Татар

Тако је велики комуникатор недавно, у обраћању еуфоричним присталицама реторички сам себе превазишао, што у његовом случају није мала ствар. Занео се говорећи о општој омиљености коју Турци, супротно тврдњама својих душмана и разних завидних злобника, данас уживају  у муслиманским земљама Северне Африке, Блиског истока и Балкана, па је рекао и следеће: „Идите у Сирију, идите у Ирак, идите у Северну Африку, идите на Блиски исток, идите у земље Балкана, идите и питајте тамо људе шта мисле о Турској и о Турцима. Нећете чути ни реч жалбе, ништа о колонијализму, окупацији, тлачењу или геноциду. Уместо тога, чућете једну нову реченицу која је код њих постала нешто као симболички слоган – Хвала Алаху што су нам Турци дошли! Испричаћу вам један истинити догађај. Уложивши много труда и у веома тешким околностима екипа ТИКА-е (Турске државне агенције за сарадњу и развој) стигла је до једног планинског села у Македонији. Неки старац са штапом пришао је члановима екипе и, видевши турску заставу на колима, упитао: ‘ Зашто сте толико закаснили?’. Функционер се збунио и помислио да су закаснили на неки предвиђени програм и таман кад је хтео да се извини, старац га је прекинуо и рекао: ‘Чекали смо вас сто година’. Заиста, прошло је сто година од кад смо одвојени од ових земаља, али народ никада тамо није престао да нас чека и да се нада нашем повратку“.

Није тешко замислити аплауз који се после ове „истините приче“ разлегао великом двораном.

Балкан је у неоосманистичкој визији и даље, дакле, Румелија чији су губитак Османлије пре једног века изузетно болно доживели, о чему сведоче тадашњи ламенти њихових војних и цивилних првака.

У свим тим жалопојкама понављан је рефрен да Румелија „остаје у нашим срцима и да ћемо се једном вратити“. Из Румелије је, уосталом, потицао велики део османске, али и потоње кемалистичке елите, укључујући и творца модерне Турске и „Оца Нације“ Мустафу Кемала пашу Ататурка. Ердоган је, додуше, са Црног, а не Егејског мора, али је и њему Румелија очито у срцу, а жеља за повратком несмањено јака. Тим више што Турке, како рече стари Македонац са штапом, тамо већ сто година нестрпљиво чекају.

Балкан му, ето, дође као нека османска Пенелопа, а да свога чекања, за разлику од Одисејеве верне љубе, није био свестан.

Срећом, провиђење или воља Алахова уреди да се екипа турске агенције на планини сретне са македонском старином… Ми смо, балкански веселници, попут Пенелопе ткали и парали своје кошуље, али не двадесет него пуних сто година, а парали су нам их повремено и други.

Повратак некадашњег газде са истока нисмо дочекали, а ни кошуље баш све опарали, тако да нисмо ни без руха, ни без круха, а у већини умемо и госте, зване и незване, да балкански дочекамо и испратимо како им доликује.

Чему, уосталом, уопште освртање на Ердоганову „истиниту причу“, рећи ће многи на овим нашим странама, јер он, како се обично и олако тумачи, говори „за унутрашњу употребу“.

Не би, међутим, требало заборавити да су за неоосманистичку доктрину и њену операционализацију унутрашња и спољна политика, а и „мека“ и „тврда моћ“ у органској, функционалној спрези и наизменично се актуализују, па не би било пожељно да Ердоганови слушаоци листом поверују да је Балкан заиста и даље Румелија која их и после сто година жељно чека.

Fakti

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here