TANASKOVIĆ: O Notr Damu uz šoljicu Starbaksove kafe

Podelite:

Mazohistička, samoponižavajuća želja Srba da se dopadnu Zapadu manifestovala se tokom ove tekuće nedelje u dva naizgled različita, a zapravo duboko povezana slučaja. U prvom, nakon razornog požara u Bogorodičinoj crkvi u Parizu, određen broj Srba, naglašenog kosmopolitskog usmerenja, osetio je neizdrživu potrebu da na društvenim mrežama napadno izrazi svoju duboku pogođenost i emotivni bol izazvane ovim tragičnim događajem.

Pljuštali su nostalgični selfiji iz prošlosti sa katedralom u pozadini, a u komentarima i tekstovima isticana je neutešna tuga i očajanje zbog potencijalnog gubitka ovog čuvenog bisera gotske arhitekture i simbola Pariza.

Neki su išli toliko daleko u svojim lamentima i žalopojkama da se osnovano moglo pomisliti da govore o nekom preminulom članu svoje najuže porodice, a ne o „hrpi kamenja“ udaljenoj skoro 2000 kilometara od Beograda.

U redu, slažem se, ne treba stvari tako banalizovati, Notr Dam je sakralna građevina izuzetne lepote i velikog istorijskog značaja, a svakako da se ovde mora raditi o produhovljenim i pobožnim individuama koje osećaju duboku, mističnu povezanost sa zajedničkom kulturnom baštinom Evrope i privrženost izvornim hrišćanskim vrednostima koje ova srednjovekovna katedrala simbolizuje.

Selektivna osetljivost

Ako stvari posmatramo iz tog ugla, onda je sasvim logično i opravdano zapitati se zašto su izostale slične emotivne reakcije i izlivi tuge kada je 2004. goreo Hilandar?

Ili kada su tokom martovskog pogroma od strane šiptarskih terorista i divljaka zapaljeni Manastir Sveti Arhangeli u Prizrenu i crkva Bogorodice Ljeviške?

Dobro, znam šta ćete reći, to je bilo pre petnaest godina, internet je kod nas još uvek bio u povoju, a društvene mreže nisu ni postojale u današnjem obliku, ali svejedno ne pamtim da je vladala ovakva opšta utučenost među našim hiper-osetljivim građanstvom.

Manastir Hilandar je jednako star kao Notr Dam, a, iako mu Viktor Igo nije posvetio roman, za Srbe bi ipak trebalo da ima neuporedivo veći duhovni, kulturni i istorijski značaj.

Takođe, kada je pre tri godine, u sumnjivom požaru, do temelja izgorela crkva Svetog Save u Njujorku, koja je važno saborno okupljalište srpske dijaspore u Americi, ponovo su izostale masovne reakcije i sveopšta zabrinutost.

Društvene mreže tada su već bile u svom zenitu, a isti ti ožalošćeni ljubitelji sakralne arhitekture i čuvari hrišćanske baštine, uz čast izuzecima, koji su pre nekoliko dana neutešno plakali za Notr Damom bili su potpuno nezainteresovani i ravnodušni na prizore jedne druge bogomolje u plamenu, i to bogomolje koja pripada, uslovno rečeno, njihovoj crkvi i njihovom narodu.

Čini se da upravo u tom grmu leži zec, odnosno da za jedan deo srpskog naroda jedino vredno divljenja i oplakivanja jeste ono što pripada drugima, a pre svega zapadnoj civilizaciji.

Ispostavilo se da je u tom segmentu populacije tugu za Notr Damom brzo zamenilo uzbuđenje zbog otvaranja prve Starbaks kafeterije u Srbiji.

Na dan otvaranja, u Knez Mihailovoj ulici, ispred tržnog centra Rajićeva, u kome se lokal nalazi, formirali su se dugački redovi mahom mladih ljudi koji su bili spremni da čekaju i po nekoliko sati kako bi, među prvima, došli do svoje Starbaks kafe. Naravno, kako se moglo i pretpostaviti, ponovo su društvene mreže bile preplavljene selfijima onih koji su želeli da se pohvale da su uzeli učešća u tzv. „starbaks iskustvu“, to jest da su bili spremni da plate dvostruko više nego obično za tamni napitak samo ako na ambalaži stoji logo te čuvene kompanije.

Kad rugači postanu čekači

Mnoge starije sugrađane ova neobična situacija podsetila je na 1989. i veliku pomamu koja je pratila otvaranje prvog Mekdonalds restorana u bivšoj Jugoslaviji, kada su se nepregledni redovi gladnih „čekača“ prostirali duž cele Slavije.

Bio je to nezvanični početak potrošačkog društva u Istočnoj Evropi koje je, u naš deo bivše države, ipak došlo nešto kasnije zbog dobro poznatih okolnosti u vidu ratova i sankcija.

Može se reći da je to zakašnjenje kod nekih stvorilo veći stepen frustracije i naročitu glad za inostranim markama i brendovima, pa i za dokazano štetnim „džank fud“ proizvodnima, što je i dovelo do ovakvih tragikomičnih scena u kojima se ljudi u siromašnim zemljama dobrovoljno ponižavaju i guraju u redovima kako bi napunili džepove velikih korporacija.

Mnogi nisu odoleli da istaknu ironiju u činjenici da mnogi među onima koji su čekali satima na kafu u Starbaksu verovatno spadaju u red humorista amatera koji su na društvenim mrežama prilično okrutno i bezdušno ismevali penzionere i druge svoje sugrađane sa nižim primanjima koji su se na otvaranju Lidla otimali za jeftinu smrznutu piletinu.

Ako se za ove druge i može reći da su pristajanjem na samoponižavanje ostvarili barem neku konkretnu korist, u slučaju ovih prvih zaista nema adekvatnog objašnjenja, osim malograđanske i provincijalne fascinacije belosvetskim novotarijama.

Opštu egzaltiranost i svečanu atmosferu na otvaranju Starbaksa dodatno je uvećalo prisustvo gradskih zvaničnika i političara koji su se ponašali tako slavodobitno ponosno kao da su, u najmanju ruku, otvorili prvu liniju beogradskog metroa, a ne još jednu u nizu podružnica gigantskog korporativnog ugostiteljskog lanca koji je poznat po tome da bedno plaća svoje zaposlene i da, na konto toga, ubire ogromne profite.

Istaknut je veliki uspeh u tome što je čuvena kompanija pristala da svoj natpis ispiše i na ćirilici, čime je navodno pokazala koliko poštuje našu zemlju, naš jezik i kulturu, ali ni reč nije rečena o tome da Starbaks ne krije da, pri pravljanju svojih napitaka, koristi GMO soju i druge namirnice koje su i dalje zvanično zabranjene u Srbiji.

Dve manifestacije, jedan trend

Starbaks, inače, svoj imidž progresivne i društveno odgovorne kompanije gradi na tvrdnji da navodno kupuju organski i „etički“ uzgajanu kafu od proizvođača, po najvećim mogućim cenama, čime doprinose redistribuciji bogatstva na planeti i čine proizvodnju kafe prvim potpuno ekološki održivim poslom u poljoprivrednom sektoru.

Takođe, pre nekoliko meseci Starbaks je postao jedan od prvih ugostiteljskih lanaca koji je omogućio besplatnu upotrebu svojih toaleta, ne samo za mušterije već i za sve one koji u velikoj ili maloj nuždi dolaze sa ulice, što je njihove restorane i kafeterije učinilo izuzetno popularnim i posećenim.

Samo, budite na oprezu, Starbaks ne priznaje nametnute tradicionalne džender uloge, pa tako u ženskom toaletu možete da naletite na nekog bradatog rmpaliju sa visuljkom među nogama koji se iznutra oseća kao dama, i obratno.
Kada se sve uzme u obzir, možemo zakljutiti da su (preterana) tuga zbog Notr Dama i (preterano) uzbuđenje zbog Starbaksove preskupe kafe za poneti zapravo dve manifestacije istog pomodnog trenda, odnosno potrebe da se po svaku cenu i u svakoj prilici demonstrira pripadnost i odanost zapadnoevropskom, globalizovanom civilizacijskom obrascu i pratećem vrednosnom kodu.

Hteli mi to da priznamo ili ne, oči mnogih naših nacionalno emancipovanih sunarodnika i dalje su pre svega uprte prema Zapadu, a njihovu ljubav i fascinaciju svime što ima predznak zapadnog nimalo nije umanjio maćehinski, nepravedan odnos tog istog Zapada prema srpskim nacionalnim interesima.

Za identitet tih ljudi, koji uopšte nisu u tako drastičnoj manjini kako se obično misli, Notr Dam i Starbaks kafa imaju daleko veći značaj nego, recimo, srpski manastiri i crkve na Kosovu i Metohiji ili književni opus Miloša Crnjanskog.

Nekada, između dva svetska rata, govorilo se, pomalo posprdno, da pripadnici srpske građanske elite otvaraju kišobrane svaki put kada čuju da pada kiša u Parizu, dok danas njihovi samozvani potomci na vest o pljusku u gradu svetlosti odmah egzibicionistički kače selfije u kojima se jasno vidi da su i oni pokisli, dok u rukama ponosno drže i ispijaju gutljaje prestižne kafe sa Starbaks logom.

Izvor: Novi Standard

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here