Тарантино у Врању

Поделите:

Отишао сам први пут у Врање. Нисам више хтео да пропуштам чаробне тренутке које су такве пунокрвне чаршије – а Врање је то у мојој трајној симпатији издалека засигурно било – спремне да дају. Вредело је.

Ако је веровати надлежној министарки, призори у којима уживам возећи се Грдоличком клисуром, а реч је о градилиштима, прашини, бетону и блату, од лета ће постати део историје. Само ће нас угодна сећања везивати за године „најтежег градилишта у Европи“ које је уједно и „најлепше“, како каже онај који све зна. Видим поред тешких грађевинских машина и понеки нови аутомобил. Можда се ради о једном од оних 133 службених возила која су ушла у цену изградње аутопута, мимо закона о јавним набавкама.

Сећам се мог проласка овом клисуром пре десетак година. Само дивља лепота. Сада је то тек „најлепше” градилиште са понеким непокореним брдом и тунелом.

У Врање нема лагање

Не желим да ми напредак поквари расположење. Идем у Врање. Зашто? Па тамо никада нисам био. Читао сам, наравно, Бору Станковића. „Нечиста крв“ је била део обавезне лектире. После су се на студентским журкама певале песме као што је „Лела Врањанка”. Знате оно – волела ме једна Врањанка… Мада је песму почетком седамдесетих отпевао Станиша Стошић, човек рођен надомак Владичиног Хана који се исправно, дакле на локалном дијалекту, зове Владички Хан, она је код осталих Југословена прославила Врање. „Певач треба да остане у границама свог завичаја”, рекао је једном Станиша Стошић.

Ствари су, као и увек, мало сложеније. То није врањанска народна песма. Изворна музика је грчка – песма се зове Мисирлу (Египћанка муслиманка). А текст је написао човек са именом и презименом – Драган Токовић. Прича се да је Јелена заиста постојала и да је њу текстописац видео само једном у животу.

Е, сад, да би ствар била још замршенија, исту, грчку мелодију шездесетих година је обрадио амерички гитариста Дик Дејв, а Kвентин Тарантино је на ту рок верзију „Врањанке“ подсетио у својим Петпарачким причама. Kао што рече Стошић – треба остати у границама свог завичаја. Од Грчке, преко Египта до Масачусетса и назад у Врање. Напослетку, Солун је ближи Врању од Београда.

Чак и да мелодија није изворно наша, нико нема тако леп надимак за Јелену као Врањанци – Лела.

Пре него што сам пошао на пут преиспитао сам се шта још знам о Врању. Недавно сам упамтио ону шаљиву пословицу: „У Врање нема лагање. Сто кила свиња – двеста кила маст”.

Улазак у харем

У Врање улазимо џомбавим искључењем са аутопута. Улазак у град није одвећ спектакуларан па га ваља прескочити. Навигација води до центра варошице, заврти вас око три четири главне улице. Време је блиставо. Изнад Пржара златно небо. На одредишту сам. Чека ме 24 сата Врања. Покушаћу да се понашам као и сваки одговорни туриста, прво ћу прошетати центром.

Врање је стрмо. Главном пешачком улицом се пење ка центру. То је прво што ми је пало у очи. Средишњи део града је изнад периферије у долини. Тако да је Врање испупчење, а не удубљење. Град на брегу. Мени, одраслом у котлини окруженој побрђима то свакако прија. Kонфигурација Врања је све – само не досадна.

Најпре уочавам живост коју нисам очекивао. Број кафеа по глави становника је сигурно већи него у другим градовима сличне величине. Чак је једна уличица у срцу вароши, Бранкова, потпуно начичкана кафићима. Ту се, ко и другде у свету, у ово доба дана пије капућино. Газда кафеа у чијој башти се излажемо пролетњем сунцу доноси напитке и одмах се распричава. У граду је све повезано са произвођачем намештаја Симпо, али још много више са директорским именом Драгана Томића који је пре четири године, после педесет година у фирми отишао у пензију. Газда каже да је све било боље у Томићевој ери. Сада град узима масне паре за квадрат баште. Стење се под наметима. Питам га да ли да навече идемо у Градску меану или у Стари бунар. Оба ресторана су одлично оцењена на интернету. Он каже да у Градској меани ионако нема места. А у Старом бунару, који је невероватно лепо уређен, биће слободних столова. На питање како то он само каже да газда лепше кафане није из Врања.

Музеји са османским шармом

У шетњи наилазимо на Народни музеј испред којег је скулптура Станише Стошића. Лепо здање је уствари Пашин конак. Изградио га је Раиф-бег Џинић 1765. Kонак се састојао од две зграде – селамлука у којем су боравили мушкарци и харемлука намењеног пашиним женама. Владика Пајсије је откупио зграде од пашиних потомака и поклонио их граду – ту је скоро пола века, све до 1932 била смештена гимназија, потом општина, да би се најприродније намене, музејске, Врањанци сетили 1960.

Одавде другом улицом силазимо низ чаршију све до некадашње Доње махале. У Златином сокаку је највећа знаменитост Врања – родна кућа Боре Станковића, претворена у музеј. У великој авлији постоји бунар, дрвеће са јаким крошњама, помоћне зграде, а крајичком ока хватам и два чучавца иза куће. Овде је све уређено да људе поведе на крај претпрошлог и почетак прошлог века. Тамни одсјај греда, пиротски ћилими, ибрици, сеновита веранда.

Ту је до свршетка гимназије живео Борислав Станковић звани Бора за којег је строги књижевни критичар Јован Скерлић изрекао: “То је можда најјачи таленат који је икада био у српској књижевности”. Његова оријентална чулност и фатализам – онај основни емотивни регистар који се негде назива дерт, а негде карасевдах – учинили су од њега песника света који нестаје. Село које продире у варош, варош која се растаче, људи који гину од својих слепих страсти. Није чудо што се једно од вина одличне локалне винарије Алексић зове – Севдах.

Бора као добар фрајер

Исто тако није необично да овај изузетни писац до данас комуницира са нама. Ми смо деца других времена, али докле год наша унутрашња резонантна виљушка уме да затрепери на јаку и болну музику, мераклијску храну, заводљиво пиће и лепоту – ми смо бића истог менталитетног склопа. Само што се мало друкчије изражавамо. Једна годпођа је на интернету испод Бориног портрета дописала коментар: „Наш Бора није био само најбољи писац, већ и најбољи фрајер“. Може то и тако да се види – судећи по портретима у Музеју био је наочит човек.

Вече смо ипак провели у Старом бунару, пошто Градска меана није имала слободан сто. Штета, јер кад се кафана тако зове, мораћу једном да свратим у њу. Нарочито ако на улазу пише – а то сам видео сопственим очима – да је дан без алкохола као дан без сунца.

Воле људи у врању да претерују. А за Стари бунар шта да кажем осим – вреди засести. Од музике до јеловника – све је било изузетно добро.

Kо растави шта љубав састави?

Сутрадан смо морали узбрдо. Тамо, на рубу Горње чаршије, налазио се стари мост око којег се испрела градска легенда такве снаге и лепоте као да је из неке од Бориних прича.

Бели мост, или Љубавни мост налази се на горњем ободу града. Подигнут је 1844 изнад Врањанске реке. Легенда каже да је богата Туркиња, мајка лепе Ајше, подигла мост да би сачувала успомену на љубав своје ћерке. Наводно су Селим-бегу прорекли да ће његова новорођена ћерка да заволи Србина. Отац је мезимицу затварао у одаје које заклањају од погледа. Kрај Селим-бегове куће је пастир Стојан певајући сваки дан гонио овце. Био је леп младић, Ајша се, вирећи кроз пенџер, загледала у њега. Бегова ћерка је утаначила састанак. Двоје младих су се тајно састајали, али Селим-бег је био на опрезу, једном је пошао за ћерком видевши да се искрада. Затекао је Ајшу и Стојана загрљене.Пуцао је из пиштоља који је понео. Ајша је телом заштитила Стојана. Видевши да му драга умире, стојан је ножем себи одузео живот.

Ова прича о балканском Ромеу и Јулији наводно се завршава градњом моста на месту погибије младих љубавника.На мост је постављена плоча са записом на турском језику. Легенда која не говори турски али има песничку машту каже да ту пише: „ Проклет нека је онај који растави што љубав састави.”

Само због ове приче вредило је доћи овамо.

Јутро на Пржару изнад Врања

Ако наставите путем уз брдо и не бојите се оштрих кривина обрешћете се на платоу са боровином, и хотелом Пржар чији је оснивач Симпо. Ушушкан међу боровином са ресторанском терасом и видиковцем одакле пуца поглед на целу врањанску варош, планине и моравску котлину са плавичастим брдима – од толике лепоте застаје дах.

Знам да сам могао да опишем и оронуле фасаде и рушевне старе куће. Могао сам као неке колеге да њушкам по запуштеним јавним клозетима – у интернету има малициозних текстова усредсређених на оно што је заједничко целом југу, можда и Балкану: на оронулу недовршеност. Знам да хотел Врање, као и многи хотели по југословенским варошима некада беше центар друштвеног живота, а сада зјапи празан као жртва транзиције која никако да прође. Мене то није интересовало. Живот је прекратак да бисмо у сусрету са новим градовима видели само оно што они немају. Тако бисмо пропустили чаробне тренутке који су такве пунокрвне чаршије – а Врање то засигурно јесте – спремне да дају.

Дојче веле

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here