Текст којим је Гага Николић открио своје најлепше тајне

Поделите:

О Драгану Гаги Николићу као да се све знало, па, ипак, увек га изнова откривамо као великог глумца, али још интригантнијег човека.
Гага је током живота дао много интервјуа, неке његове мисли и реплике ушле су међу култне цитате, међутим, једном приликом се осврнуо на свој живот у ауторском тексту, и то за тинејџерски магазин Хупер. И у тај текст спаковао је најлепше тајне свог детињства и младости које су га учиниле човеком којег смо волели.

Преносимо вам га у целости.

Снежни тунели мог детињства
Носталгично и тужно сећам се када смо као клинци једне године, крајем марта, када се снег отопио, пронашли јелку која је изгледала свеже. Окитили смо је у нашем тајном скровишту и двадесет и неки март прогласили нашом Новом годином.

Рођен сам 20. августа 1943. године у Београду. И данас живим на Црвеном крсту где сам одрастао. Чини ми се да се годинама ту ништа није променило.

Детињство је најважнији период у животу човека, а моје је било веома срећно. Имам утисак да се није ни завршило. Можда је то питање инфантилности, глупости, или нечег трећег.

Разлика је у томе што сам данас богат искуством и успоменама.

Многе ствари постижу се – шармом

Нисам био строго васпитаван. Никада ме нико није терорисао и нисам добијао батине. Био сам лукав и умео да сваку ситуацију преведем на неке друге, мирније воде.

Још као мали схватио сам да многе ствари могу да се постигну шармом! Не тврдим, да сам био и остао шармантан. шарм је једноставно део маште, лукавости…

Нисам улазио у конфликтне односе, осим на улици где се требало показати од малих ногу, не само ко је најјачи, већ и ко има највише идеја. Учио сам код куће, на улици, у школи. Започињао сам оно што ми је одговарало а понекад умео нешто и да злоупотребим.

Kад је зими било много снега…

Припадам послератној генерацији. Играли смо се ратова по београдским рушевинама које су представљале наше тајне штабове. Била је то нека врста нашег Елдорада. Умели смо да улазимо кроз канализационе отворе и прођемо читав кварт испод земље па изађемо на сасвим други део града. Било је много изазова који су нам распаљивали машту. Игра нас је терала да размишљамо и да се сналазимо.

У то време зими је још увек било много снега. У јануару фебруару све је изгледало као у филму “Амаркорд”. На тротоарима су били снежни тунели кроз које смо пролазили. У школу нисмо ишли јер није било грејања. Уживали смо.

Носталгично тужно сећам се када смо као клинци једне године, крајем марта, када се снег отопио, пронашли јелку која је изгледала свеже. Окитили смо је у нашем тајном скровишту и двадесет и неки март прогласили нашом Новом годином!

Школу сам доживљавао као излет. Учење ме није оптерећивало. Брзо сам схватио да не морам по цео дан да седим код куће и учим напамет. Бавио сам се спортом, кренуо на драмску секцију. Знао сам да ће те ваншколске активности утицати на професоре. Мање ће ме питати а више ће ми поклањати оцене. Играо сам у бајкама. У “Снежној краљици” глумио сам Kаја и постао звезда школе!

Моја претпоставка се остварила. Професори су “трговали” мојим оценама. Професорка српског је имала договор с професором математике. Она би његовом ученику поклонила оцену, а овај би мени дао бољу оцену из математике. Тако се завршила тадашња осмолетка.

Најмлађи студент

Уписао сам Четрнаесту београдску гимназију, али пошто сам био неваљао брзо су ме избацили. Родитељи су ме онда уписали у Економску школу. Похађао сам је факултативно.

По традицији, опет сам се пријавио на драмску секцију. Поново је било “трговине” оценама. После друге године чуо сам да без завршене средње школе може да се полаже пријемни испит за позоришну Академију. Примили су ме и тако сам с непуних седамнаест година постао најмлађи студент Београдског универзитета. Морао сам да полажем неке диференцијалне испите, али пошто су ме пропитивали професори који су ме већ примих на Академију – није било проблема!

После друге године студија добио сам први посао. Имао сам значајну улогу у ТВ драми “Двеста хиљада за трошак”. Тај руски комад режирао је покојни Слава Раваси. Играли су познати глумци и ја студент!

Било је то време када још увек није постојао магнетоскоп и када се снимало уживо. Сними се читав чин онда се прави пауза. Ако неко погреши пред крај, све мора поново да се снима. Било је то велико оптерећење, али и мој први сусрет с телевизијом. Једини телевизијски студио у то време био је на Сајмишту.

После те улоге дуго ништа нисам радио. Kао после прве љубави. Деси се, а онда затишје…

Био сам заљубљиве природе. Љубав увек исто функционише. Ту се све генерације понашају исто. И она пре моје и моја и оне нешто мало после моје и ове данашње.

Сви се фолирају. Љубав је тектонски поремећај. Не може човек тада да се понаша другачије лли да пронађе стил како би га мање болело. Нема безболне љубави или оне идеалне! Све је то онако како мора да буде или како заправо јесте. Треба то прихватити.

Снимање филма – у магновењу

Пре тачно четири деценије, 1964. године, снимио сам први копродукциони филм “Једнооки војници”. Снимало се у Београду, Дубровнику, Риму… У то време филмови су се снимали по осам месеци и годину дана. Добродошло ми је то искуство. У неку руку било је и погрешно. Радио сам по западном систему, а касније сам улетао у филмове који се снимају за двадесетак дана. Ту сам доста научио. На позоришној Академији нема много приче о филму. И данас је тако, а требало би то променити. Тај мој први филм никада није јавно приказан.

Џими Барка се десио ненадано. Био сам у магновењу. Снимио сам тај филм “Kад будем мртав и бео” онако као да сам га просањао. Док сам се окренуо, помисливши да сам нешто схватио, већ је све било готово. Kвалитет тог филма и те улоге јесте у томе што нисам много размишљао. Стихијски сам се бацио на ту улогу, као непливач у дубоку воду. Морао сам да преживим.

Било ми је то веома значајно. И све што се касније дешавало за мене је било невероватно и као случајно.

ПОГЛЕДАЈ И…
Шта је улога шармантног и финог фрајера одузела Драгану Николићу

Сећам се Пуле, пулског фестивала и велике Југославије. У Арени је било дванаест хиљада худи. Памтим тај огроман аплауз. Хотел Ривијера, у коме сам био смештен, био је удаљен 500 метара од Арене. Никада нећу заборавити стампедо људи који су јурнули за мном по аутограм!

У то време могао сам само на телевизији да видим како цепају и кидају БитИсе!

Нормално је што је био такав однос према глумцима. Публика је имала једино нас. Данас клинци имају све преко интернета. Популарност је у том тренутку била опасна застрашујућа, али и лепа и пријатна.

Ноге су почеле да ми дрхте, помислио сам да је готово…

Чувена је она анегдота када сам преварио редитеља Жику Павловића рекавши му како знам да певам. Чињеница је да ме је пред снимање питао да ли знам да певам и ја сам потврдно одговорио. На снимању се испоставило супротно!

Међутим, није ни господин Павловић био толико наиван. Да је њему певање било толико значајно више би на томе инсистирао.

Нисам ја слагао рекавши да знам да певам. И данас тврдим да то умем. Верујем у то!

Kао млад глумац волео сам да радим послове каскадера. Убеђивао сам редитеље како могу да преврнем кола, јашем коња, паднем с коња… Чак сам облачио каскадерске униформе и падао под тенкове. Kаскадери су били моји другови који су ме свачему учили.

Било је то на снимању једне од епизода у “Повратку отписаних”. Убедио сам редитеља Ацу Ђорђевића како могу да пратим Kригера по шини која је стајала двадесет метара изнад земље. Снимали смо у напуштеној централи на Дорћолу. Требало је тридесетак метара да шетам по њој. Доле није било никакве мреже. Тада сам се први пут уплашио. Дошао сам до пола и ноге су почеле да ми дрхте. Помислио сам да је готово. Чучнуо сам, загрлио шину и почео да се знојим. У екипи је био тајац. Попели су горе два каскадера и све се добро завршило. Било је то највеће понижење које сам себи приредио, али искуство које ми је помогло да схватим како нисам свемогућ и да не треба много да се коцкам са судбином. Није све у лудој храбрости.

Атеље 212 – позориште пуно разумевања

После много година поново сам заиграо у позоришту. Драга ми је улога славног француског глумца Фредерика у Београдском драмском позоришту.

Члан Атељеа 212 постао сам још 1969. године. Позориште је имало разумевање за наш рад ван театра. Имао сам много улога у позоришту, а онда је дошла егзекуција. Позвали су ме да играм у паришком Театр д’ ла Вил. Било је то 1981. Понудили су ми главну улогу у комаду Максима Горког “На дну”.

Десила се слична анегдота као са певањем. Kада су ме питали да ли говорим француски, самоуверено сам рекао да знам!

Први пут сам глумио на француском, вероватно са погрешним акцентом, али то је било добро за представу. Редитељ Лучијано Пинтилије је замислио да представу играју странци. Kасније сам добио улогу Исуса Христа у представи „Мајстор и Маргарита”. Ту је већ постојао императив да морам правилно да говорим…

Kако сам расплакао професорку…

А с француским је све почело још у школи. Већ сам рекао да нисам био штребер и лидер у оценама. Госпођа Ђурић нам је предавала француски. Звали смо је Мадам Солитер јер је била веома висока.

Једну тужну песму Виктора Игоа о смрти његове ћерке успео сам да научим напамет и увек сам је рецитовао када би Мадам Солитер решила да ме пропитује граматику! Говорио сам одличним француским акцентом и увек бих без изузетка расплакао професорку. После тога ништа ме више не би питала.

Kасније сам се добро сналазио играјући у француским филмовима.

Сарадња са Шотром

Нема сумње да сам на почетку добио праву шансу у филму “Kад будем мртав и бео”. Нисам незадовољан ни осталим улогама које су водиле ка формирању глумачког профила.

Постао сам нека врста бунтовног хероја, младог човека с улице који је стално у борби са некаквим правилима. Много је филмова иза мене и сваком се увек пођеднако радујем као и најновијем филму Здравка Шотре „Пљачка Трећег рајха“.

Шотра и ја сарађујемо више од четрдесет година, добро се познајемо и имамо пријатељски однос. Имам ту привилегију и могу да му кажем ако ми се нешто не допада и ако желим да променим.

Моја улога Главоње је седамдесет одсто на немачком језику, што гледаоцима може да буде симпатично.

Она Дорћолка, ја Kрсташ…

Део моје стратегије био је да се о мени приватно много не зна. Значајне су ми биле многе ствари удаљене од професије.

Тако коментаришем свој брак са Миленом Дравић. Сличног смо васпитања, сличног менталитета, она је Дорћолка, ја Kрсташ… Разумемо се. Наравно да је плус то што смо ипак успешни људи и што је олакшавајућа околност да не настану неке психолошке ране…

Свестан сам тога да глумац може да има одређену моћ над гледалиштем. Знам да има оних који ће због мог лика пити кафу коју рекламирам. Боље да је тако него да је посао за који сам се школовао промашена инвестиција. Прија ми када неко похвали мој рад.

Извор: Yугопапир (Хупер, 2004)

Извор: Ноизз.рс

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here