ТЕСЛА, АНДРИЋ, СЕЛИМОВИЋ… Чији су (наши) великани?

Поделите:

Великани попут Николе Тесле, Руђера Бошковића и Иве Андрића припадају светској науци и књижевности, а са таквим статусом припадају човечанству, кажу члан САНУ Миро Вуксановић и писац и преводилац Мухарем Баздуљ поводом најновије полемике између Београда и Загреба изазване намером званичне Хрватске да на светској изложби ”Дубаи Експо 2020” Теслу представи као хрватског научника.

Хрватска већ годинама својата научника и иноватора, рођеног у свештеничкој српској породици у Смиљану, на простору данашње Хрватске, изазивајући често веома оштру полемику између српске и хрватске културне и политичке јавности.

Тако је српски министар културе намеру Загреба окарактерисао као “кићење туђим перјем“ и недопустивим потезом, а из Хрватске су узвратили да не покушавају да негирају Теслино порекло, те да је он за њих “хрватски научник српског порекла“.

Академик Вуксановић у изјави за Тањуг подсећа да су се у време када је Хрватска славила улазак у ЕУ на билбордима у Загребу смењивали ликови ‘знаменитих’ Хрвата – Руђера Бошковића који је, каже, родом из српске дубровачке породице, и Николе Тесле, рођеног у свештеничкој кући у Аустроугарској, а који је увек говорио да је Србин.

“Када један народ доживљава себе као део човечанства, а не само као део своје територије, онда је свестан да те вредности (Тесла и Бошковић) јесу његове, али му не пада на памет да доказује да су само његове, и ту је проблем Хрвата“, сматра Вуксановић.

Преузимање и приказивање туђег као свог види као последицу недозрелог, националног примитивизма присутног на простору Балкана, а Хрвати су у томе, каже, и дволични.

“Можда би требало да свету прикажу кућу у Смиљану, у којој се Тесла родио и коју су у последњем рату спалили, па је под притиском јавности обновили, као и да у месту у којем је рођен проналазач наизменичне струје нема електричног светла“, каже Вуксановић.

Навику Хрвата да присвајају туђе назива “неизлечивом хроничном болешћу“ и истиче да исто раде и са Ивом Андрићем који је, истиче академик, српски писац по свом опредељењу и Србин по свом избору, а све то по својој изричитој, написаној вољи.

И Андрић и његово дело годинама су предмет својатања и расправе између културних елита у Србији, Хрватској и БиХ, а припадност јединог нобеловца са ових простора суштински је одредио Гугл на 120. годишњицу пишчевог рођења поставивши на српском, хрватском и босанском домену слику вишеградског моста као кључног симбола Андрићевог дела.

Тако је, како су многи протумачили, тај претраживач послао поруку да је Андрић наднационални писац који је оставио велики траг у светској књижевности.

Међутим, Вуксановић сматра да се, ипак, морају поштовати чињенице, односно, то којој нацији припадају и на којем језику стварају писци или како су национално определили научници.

“Срби треба да буду задовољни, јер је боље да други узимају од њих, него да они узимају од других. Увек је у бољој позицији онај који даје, него онај који узима туђе, јер нема своје“, каже академик.

Вуксановић је био покретач и главни уредник едиције “Десет векова српске књижевности“ у коју су 2011. године уврштени писци старог Дубровника и Боке Которске, попут Ивана Гундулића, Марина Држића, Меда Пуцића и Иве Војновића.

То је у хрватској јавности протумачено као “наставак србијанске агресије“ и “део великосрпске културне политике“, а Вуксановић се присећа да тада био изложен хајци у Хрватској и да је његов потез довођен у везу са Меморандумом САНУ и бомбардовањем Дубровника, иако са тим, истиче, није имао никакве везе.

“Не спорећи право другима да говоре о припадности дубровачких писаца, сматрали смо да они припадају и српској књижевности. У основи сваке књижевности је језик на којем је она настала и написана. Дубровачки говор, који су стари Дубровчани сами називали на различите начине, а најчешће српским, и Вук Караџић је узео за савремени књижевни језик“, објаснио је Вуксановић зашто су у српску антологију ушли поменути дубровачки песници и писци.

Вуксановић истиче да је, за разлику од Хрватске, приступ Србије у том смислу толерантан и да никог не угрожава, јер свако, како каже, свој књижевни и научни национални корпус формира онако како мисли да треба.

“Најважније је да се не угрожава туђе“, наглашава Вуксановић.

Док су се, с једне стране, у Хрватској противили том потезу Матице српске, с друге стране, дубровачка песникиња Цвијета Зузорић, по којој је назван центар београдске културе на Калемегдану, нашла се у књизи “Проклете Хрватице“ заједно са Јеленом Зрински, Иваном Брлић Мажуранић, Маријом Јурић Загорком…

У Хрватској су, такође, својевремено оптуживали Србију и за присвајање хрватске културне баштине и “посрбљавање“ Аугуста Шеное, који се сматра зачетником хрватског књижевног романтизма.

Бисером и новом политичком платформом за српску нацију названа је и изјава бившег председника Србије Бориса Тадића када је 2012. године у највеће српске умове уврстио, између осталих, и Руђера Бошковића као Србина католика.

Ни о националној припадности Меше Селимовића још се нису договорили Београд и Сарајево, иако се рођени Тузлак изјашњавао као српски писац муслиманског порекла.

Док у БиХ, Селимовића многи називају издајником бошњачког народа, у Србији се аутор романа “Тврђава“ и “Дервиш и смрт“ доживљава као “спона између српске и босанске књижевности“.

Писац и преводилац Мухарем Баздуљ каже да се култура и наука разликују од, рецимо, спорта, који у официјелном смислу не препознаје могућност вишеструке припадности и указује на пример Франца Кафке као примарно немачког писца, који је писао на немачком језику.

“Међутим, када се у симболичком смислу у Чешкој и Израелу, због места рођења, односно, због јеврејства, позивају на Кафку, то се не препознаје као ‘скандалозно’, примећује Баздуљ и додаје да је слично и са Маријом Кири и Пољском, односно, Француском.

Како каже, кад би могле да се апстрахују рецентно-историјске и дневно-политичке напетости на линији Хрватска-Србија и о “случају Тесла“ могло би се говорити на сличан начин, међутим, за Баздуљ је идеја да се Хрватска позива на Теслу као хрватског научника више него скандалозна.

Баздуљ подсећа да је Тесла рођен у етнички српској породици и да је за време обе Југославије третиран као југословенски научник, а научникова изјава о истовременом поносу „због српског рода и хрватске домовине“ коришћена је, како каже, као “цигла у зиду братства и јединства“.

“Тесла је, како је познато, умро у дубокој старости у Њујорку 1943. године. Да је којим случајем старост дочекао у завичају, по свој прилици би скончао у Јасеновцу, ако не би био заклан на кућном прагу“, каже Баздуљ.

За њега је проблематично и то што савремена Хрватска прославља дане протеривања Теслиних земљака са њихових огњишта.

“Чак и у овом контексту, тврдња да је Тесла хрватски научник би имала неког смисла, када би се Хрватској на Горана Хаџића, рецимо, рођеног у Винковцима, гледало као на хрватског ратног злочинца. Скоро би се могло рећи, Тесла је хрватски научник тачно онолико колико је Хаџић хрватски ратни злочинац“, наводи Баздуљ.

Сматра и да идеја о вишеструкој припадности појединих важних културних и научних фигура не би требало да буде спорна, имајући у виду да су се у последњих неколико стотина година, каже, распале различите империје и сложене државе.

Кад се говори о Тесли или Пупину, на пример, каже да није погрешно говорити о српско-америчким научницима, али и да не треба игнорисати, ако постоји, јасно одређену интенцију одређеног писца или научника да буде уврштен у одређену националну традицију.

“Не мислим да је принципијелно погрешно да поједине знамените личности истовремено припадају различитим традицијама. Уосталом, Владимир Набоков је и руски и амерички писац. У случају Тесле, пак, оваква намера из Хрватске тешко може да се доживи друкчије него травестија“, закључује Баздуљ.

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here