Тимоти Лес: Процес проширења ЕУ је завршен

Поделите:

“ЕУ је у великим проблемима, и нисам уверен да ће преживети следећу рецесију”

Ауторитет ЕУ се смањује, а тешко је похватати шта је америчка политика на Балкану, каже за РТС Тимоти Лес, директор организације Нова Европа за процене политичких ризика.

Тимоти Лес добро познаје Балкан јер је у својој дипломатској каријери између осталог био и шеф бироа британске амбасаде у Бањалуци. Посебну пажњу привукао је 2016. када је за угледни Форин аферс написао текст под именом „Дисфункција на Балкану“. Пише да је стабилност на Балкану могућа само националним укрупњавањем и променом постојећих граница. Његова мапа Републику Српску припаја Србији, тзв. Херцег-Босну Хрватској.

Лес пише да би север Косова требало да остане у Србији, да Прешево и околина иду Албанцима, а Албанији остатак Косова, део Македоније и енклаве у Црној Гори у којима живе Албанци. Црногорци би могли да одлуче хоће ли са Србијом или самостално.

Пре две године, све је ово деловало нереално, а сада?
— Не кажем баш, јер таква иницијатива је увек долазила из региона. То сам и приметио 2016. Срби и Хрвати из Босне, Албанци у Македонији, дубоко су незадовољни оним што сам тада назвао пост-југословенским споразумом због кога се осећају као да су насукани у туђој држави. Једноставно су чекали прилику да пробају да ревидирају тај споразум. А са кризом у ЕУ, доласком Трампа у Белу кућу, Путином у Кремљу, и почетком тзв. новог хладног рата, видео сам да су приметили прилику да поставе то питање и промене политичке прилике.

Последњих месеци било је говора о границама, али не у Босни, већ у вези са Косовом. Сада се о томе не говори превише често, али да ли ви верујете да је то и даље опција?
— То јесте опција, јер ја друге опције не видим. Прво питање које Срби треба себи да поставе је да ли желе да се питање статуса Косова реши. Ако је одговор да, онда заправо постоје само три опције. Прво, да Србија безусловно призна Косово, друга – да се на неки начин боре да промене ситуацију, што убеђен сам, нико не жели. Или треће, да траже компромис, а тај компромис би био територијални. У том смислу, опција поделе би остала на столу. По мени, питање је да ли ће Албанци на то пристати.

Али, Албанци сада играју грубо. Дијалог се неће, како ставри стоје, наставити ускоро. Имамо најаву оснивања војске Косова, таксе. Да ли мислите да је ово ипак само једна пауза у овом дугом процесу преговора, или мислите да су ствари потпуно заустављене?
— Па, мислим да су оба сценарија вероватна. Видели смо двојицу председника који су изашли са предлогом, а онда и оштру реакцију против тога. Посебно у Приштини. У том смислу, мислим да се посебно председник Тачи није добро снашао када је овом предлогу реч, јер је очигледно од тога направио самосталну мисију, а требало је да за то обезбеди политичку подршку у Приштини која би била за опцију поделе.

Могло би да се деси да се ствар одуговлачи, док не дође до промене политичке констелације у Приштини, можда до нове Владе и новог премијера. Онда би о том питању опет могло да се прича. Али, тешко је видети да постоји начин да се заобиђе решавање питања статуса Косова. То је очигледно добро за Косово, они желе да постану члан међународне заједнице, и зато ће морати поново да разговарају са Србијом. А понуда би била – подела за признање.

Занимљиво је да сада ЕУ као да нема моћ да реши тренутне проблеме. У Приштини је био и комесар за проширење да пренесе поруку о потреби да се укину таксе, а вратио се празних шака.
— Тако је и мислим да то указује на две ствари. Прво, да је ЕУ подељена по овом питању. Државе попут Немачке и Велике Британије веома снажно одбијају поделу, Француска, Аустрија и остале пружају подршку. Али, ово показује и како се смањује ауторитет ЕУ, посебно на Косову, које је поново одбијено кад је реч о либерализацији визног режима. Заправо, тиме се шаље порука Косову да не постоји интерес за интеграције.

Шта је онда са САД? Аналитичари обично кажу да када Приштина направи неки корак попут такси, иза себе има Америку. С друге стране, слушамо да Америку Балкан више не занима. Па где је онда средина?
— Па, сада је мало тешко похватати шта је америчка политика. Јер, изгледа да постоје бар три америчке политике када је реч о Косову. Имате потпуну равнодушност ако говоримо о председнику Трампу, а онда имате другу линију званичника, попут Џона Болтона и Мајка Помпеа, који, чини се, подржавају идеју поделе. А онда имате политику Стејт департмента. То је највидљивије у форми амбасадора овде, на терену. Они се, изгледа, по инстинкту, томе противе. Резултат је очигледан несклад у изјавама различитих америчких званичника.

Али, мислим, ако бих морао да сумирам америчку полиитку, очигледно је веома далеко од пре 20 година, када је Америци Балкан био приоритет, када је посветила огромне ресурсе, и новац, и особље, И војну снагу региону. Од тога сада нема ништа. Имам осећај да амерички званичници само желе да заврше овај посао, а ако председници у Београду и Приштини кажу да могу да га окончају неким договором који би укључио поделу, амерички званичници кажу, у реду. Само то већ једном урадите.

Читајући ваше текстове рекло би се да верујете да проблеми који су везани за проширење ЕУ значе да је тај процес или стао или да је потпуно завршен?
— Мислим да је завршен.

Мислите да јесте. Добро, шта онда, јер проширење је дуго било мотивација за земље Балкана да одржавају стабилност?
— Дошло је до тачке преокрета у политици запада према Балкану. Не мислим да су се многи заиста бавили тиме како стабилизовати Балкан уколико се прошрење заустави, што ја верујем да је већ случај. Али, да се вратим на чланак који сам писао за Форин аферс пре две године. Ако Европљани не могу да изађу на крај са последицама ових лоше скројених политичких и националних граница, мораће да се окрену корену порблема, и да прихвате да региону треба реорганизација у кохерентне националне државе. А то је оно што желе људи који тамо живе.

Они који се противе било каквој промени граница гледају Босну и Херцеговину и Македонију. Тамо виде највеће потенцијалне проблеме. А ви?
— Наравно, проблем није само поставити циљ, а то су националне државе у региону. Проблем је да од ситуације у којој смо сада дођемо до тог циља без рата. Не поричем да је то сложен задатак. Задатак пун опасности, и зато мислим да треба да почне дебата. Како да се то примени а да се избегне рат, што наравно сви желе.

Прошли пут кад сте говорили за Око магазин, рекли сте да у РС очекујете референдум о независности. Сада је Додик члан Председништва, шта то мења?
— Додик се сада повукао, што се тога тиче. Зато што је наишао на велики отпор и то од два највећа савезника, Србије и Русије. Схватио је да је прерано, и превише ризично. Више пута је у прошлости јасно ставио до знања да није авантуриста. И не жели да угрози добробит Срба чији је представник. Али, чини ми се да схвата да је време на његовој страни. ЕУ је у великим проблемима, и нисам уверен да ће преживети следећу рецесију.

У исто време, као што сам рекао, Америка делује релативно незаинтересовано када је о Балкану реч. Мислим да Додик рачуна да ће се у неком тренутку у следећој деценији појавити прилика да тражи одвајање од Босне.

У међувремену, поменули сте да је члан Председништва, наравно, то је веома значајно, јер он је веома другачији од осталих Срба који су седели у тој столици. Био је врло експлицитан када је реч о томе да неће служити интересима БиХ већ интересима Републике Српске, и користи симболику да то докаже. Чињеница да жели заставу Републике Српске у кабинету, да је прво положио заклетву у Народној скупштини Републике Српске, јавно одбијање писма председника Трампа у коме му честита национални дан БиХ, све то има сврху. Његови бирачи су босански Срби, а не други грађани БиХ.

Мислим да ће употребити ову прилику да проба да постигне циљеве које је одавно ставио пред себе. Почев од затварања канцеларије Високог представника и повратак изворном Дејтонском споразуму из 1995. који се разликује од оног из 2006. који је дошао после периода активног интервенционизма високог представника Педија Ешдауна.

Додик је гостујући на РТС-у рекао да су ваше идеје трезвене и да сте вероватно нешто научили живећи у Бањалуци.
— Па, то је истина. Своја мишљења сам формирао на основу живота тамо и много сам научио о томе шта заиста мотивише Србе у Босни, док сам тамо радио. Пре свега, они су изузетно незадовољни ситуацијом у којој су. Дубоко се противе начину грађења нација које је наметнуо Запад, и чини ми се, имају страхове који их мотивишу да пожеле да се одвоје од остатка Босне.

 

Аутор Наташа Ђулић-Бановић

 

Извор РТС,

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here